FELJTON - DVOSTRUKA MRŽNJA PREMA SRBIMA: IZ Beča, posle Anšlusa, kreće nova ofanziva revizionista

Dr Mile Bjelajac

03. 09. 2021. u 18:00

U JUNU 1926, na inicijativu direktora austrijskog Državnog arhiva, dr Ludviga Bitnera, i odlukom Vlade, započeo je rad na prikupljanju i odabiru diplomatskih dokumenata za period 1908-1914. godine.

ФЕЉТОН - ДВОСТРУКА МРЖЊА ПРЕМА СРБИМА: ИЗ Беча, после Аншлуса, креће нова офанзива ревизиониста

MANIPULATOR General Gleza Horstenau, Foto Arhiva

Od 1929. do 1930. izdato je osam tomova građe (11.200 dokumenata). Finansijski i ideološki, rad je bio podržan iz Nemačke. Bitner je u Berlinu razgovarao sa urednikom nemačkog izdanja, Timeom (Friedric Thimme). Ceo rad odvijao se u punoj diskreciji. Čak su i tipografi, kada je u aprilu počelo štampanje, bili obavezani na diskreciju. Svoju žurbu i "časni dug" austrijski profesori i državnici objašnjavali su trendom u svetu (pripreme građe u Britaniji, Francuskoj, Italiji) i mogućnošću da zemlje naslednice posle isteka embarga počnu sa objavljivanjem bečke građe već 1930. (1940) godine. Još pre nego što je postao direktor, Bitner je izvestio kancelara da su, prema registru, pokradena dokumenta Bosanskog odeljenja bivšeg Ministarstva finansija, "koja su mogla pokazati da je srpski poslanik u Beču Jovanović upozorio dvor pre puta u Sarajevo". Istorijat ove tajnovitosti i navodne ili stvarne bojazni da bi saveznici mogli da objave zabranu publikovanja dokumenata opisao je tadašnji direktor vojnog arhiva, general Glez fon Horstenau u časopisu "Berliner Monatshefte", u januaru 1930. godine.

U stvarnosti, Austrija je objavljivanjem ovih dokumenata bez saglasnosti zainteresovanih zemalja prekršila potpisane sporazume. Tako je povređen Sporazum od 26. juna 1923, potpisan sa Kraljevinom SHS, da bez njene izričite saglasnosti "u roku od dvadeset godina neće davati na upotrebu nezvaničnim licima arhivalije koje počinju od 1900. godine a odnose se na Kraljevinu Srbiju u njenom obimu pre 1914. godine". No, posle njihovog objavljivanja, 1930, Kraljevina nije uložila protest.

TADAŠNJI kancelar Johan Šober (Johann Schober) uputio je 19. novembra 1929. cirkularno pismo-instrukciju misijama u inostranstvu, o tome kako se nadalje ima propagirati i govoriti o uzrocima rata posle objavljivanja građe: "Konačno, publikovana građa donosi još više dokaza da su Austrougarska i Nemačka, čak i posle raskida sa Srbijom, ozbiljno radile na tome da lokalizuju rat i činile sve da zadrže Bugarsku i Tursku da ne napadnu Srbiju, štaviše, permanentno su nudile garantije za očuvanje Srbije kao suverene države, čak i nakon njenog poraza, sve dok svi ovi pokušaji za lokalizovanjem nisu propali kao rezultat prevremene ruske mobilizacije."

GENERAL ZA SPECIJALNE OPERACIJE

GENERAL Gleza Horstenau kao generalštabni oficir imao je dužnost vođenja ratnog dnevnika austrougarske Vrhovne komande i sastavljanja specijalnih izveštaja za cara. Od proleća 1917. bio je na dužnosti i u Ratnom presbirou, koji je vodio specijalne propagandne operacije, posebno antisrpske, u neutralnim i savezničkim zemljama. U tu svrhu trošena su zamašna sredstva, a jedna od stalnih metoda bila je plasiranje tempiranih članaka u švajcarsku štampu, odakle su oni, kao tekstovi iz neutralne zemlje, preštampavani u austrougarskim novinama, kao i štampi drugih pa i okupiranih zemalja, npr. Crnoj Gori.

Austrougarskom vojnom atašeu u Bernu u ovoj raboti pomagali su i neki Srbi bliski kralju Nikoli. Sam Horstenau bio je odaniji nemačkom Rajhu nego Monarhiji.

Posle rata otkriveno je da je sve što je bilo visoko poverljivo odmah prenosio Nemcima. General Arc, Hecendorfov naslednik, smatrao je da je Horstenau za ovu delatnost trebalo da bude predat sudu.

Ohrabren izdavanjem diplomatske građe, dr Ibersberger je napisao istoriju Solunskog procesa, na kome je suđeno jednom od "organizatora" atentata u Sarajevu. Sarkotić je objavio knjigu o procesu u Banjaluci. Fricu Rajnelu (Fritz Reinhl) Ministarstvo inostranih poslova poverilo je da napiše knjigu o pansrpskim intrigama pre i nakon izbijanja rata.

Knjigu je objavio Bečki arhiv, 1944. godine.

VOJNA građa, koja je kasnila za diplomatskom, takođe je bila tendenciozno selektovana, kako bi podržala legendu o feldmaršalu Konradu. Pojedini priređivači, kao major Racenhofer, toliko su preterali da je prvi tom Austrougarskog poslednjeg rata 1914-1918. morao biti povučen. Pa ipak, pod kontrolom maršalovih biografa, generala Kislinga i Gleza fon Horstenaua, tomovi su izlazili u istom duhu, sve do 1938. godine.

Istoričar mora da zapazi da je učinjen veliki otklon u odnosu na prve dane postojanja Republike Austrije. Tada, u prvoj izjavi novog ministra inostranih poslova, Ota Bauera, u zgradi Balhausplac, novembra 1918, prisutni su bili opomenuti da se nalaze "u prostorijama u kojima je bio spremljen zločin svetskog rata".

Posle Anšlusa (anektiranja Austrije nemačkom Rajhu) 1938. godine, dvojica najistaknutijih protagonista priređivanja građe i aktivnih boraca za osporavanje ocene o ratnoj odgovornosti Nemačke i Austrougarske, dr Ludvig Bitner i dr Hans Ibersberger, ponovo su se našli na istom poslu traganja za "srpskom krivicom", ponovnom pljačkanju arhivske građe iz okupirane Jugoslavije, no što je još najzanimljivije, oni su svoje aktivnosti planirali već od jula 1940. godine. Predlagali su da se pod političkim pritiskom od nje zahteva određena građa, a ako bude okupirana, koja građa da se na licu mesta pronađe i oduzme.

PREMA posleratnim opaskama dr Vojislava Jovanovića Maramboa, "dr Bitner je gajio dvostruku mržnju prema Srbima: oni su ubistvom Franca Ferdinanda zadali smrtnu uvredu staroj carskoj državi, a prevratom od 27. marta 1941. bacili isto tako uvredu u lice njegovoj novoj hitlerovskoj otadžbini. Kao čovek od nauke, on je stavio sve svoje znanje i sve svoje sposobnosti u borbu protiv jednog omrznutog neprijatelja. Svoj krupan posao izdavanja velike zbirke srpskih dokumenata on je preduzeo sputan duboko ukorenjenim predubeđenjima protiv Srbije i srpskog naroda.

NJegova mašta, ne odveć živa, umela je da svuda pronađe tragove zavereničke i zločinačke delatnosti Srba. NJegova mržnja prema Srbima išla je tako daleko da su mu izgledali sumnjivi svi koji to osećanje nisu s njim delili. Srpske tajne agente on je nalazio među najvišim činovnicima pređašnje bosanske Zemaljske vlade u Sarajevu, Austrijancima, Mađarima, za koje je saznao da su bili masoni ili sumnjao da su bili jevrejskog porekla; šta više u jedan mah, jula 1942. posumnjao je da se u berlinskom ministarstvu spoljnih poslova nalaze "srbofili" koji ga ometaju u njegovom velikom poslu na izdavanju dokumenata koji utvrđuju srpsku odgovornost za rat".

No, pored ovog psihološkog ograničenja, najvažnije stručno ograničenje dr Bitnera bilo je nepoznavanje srpskog jezika. On je verovao da dr Hans Ibersberger vlada tim potrebnim znanjem i da je on "najbolji poznavalac problema ratne krivice". Pored Ibersbergera, dobio je kao ispomoć još nekoliko ne baš obrazovanih prevodilaca.

SUTRA: Krađa srpske arhivske građe

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)