ISTORIJSKI DODATAK - BALADE O ĆESAROVOJ GLAVI: Politički sudski procesi posle smrti maršala Josipa Broza Tita

Slobodan Kljakić

21. 10. 2021. u 17:14

U JEDNOM razgovoru za beogradski list "Duga", Pavle Savić, glasoviti, svetski uvažen srpski i jugoslovenski fizičar i hemičar, u aprilu 1974. godine, na pitanje novinara Dragoljuba Golubovića šta ga najviše zabrinjava, odgovorio je sledeće: "To što mi ne poštujemo vreme, mi traćimo to dragoceno vreme koje ne može da se vrati natrag".

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - БАЛАДЕ О ЋЕСАРОВОЈ ГЛАВИ: Политички судски процеси после смрти маршала Јосипа Броза Тита

Lazar Stojanović i Gordan Jovanović / Foto: Privatna arhiva G. Jovanović

Kao drugi, najvažniji razlog svoje zabrinutosti, Pavle Savić je naveo to što "mi satiremo omladinu po jalovim sastancima, po bezdelnicama, dangubama", vreme prolazi, a mladima kao društvo "dajemo ili vrlo malo ili gotovo ništa", društvo "ne prepoznaje, ne vidi da su mlade generacije bolje od nas".

U onom vremenu, niti je Golubović svojim pitanjima konkretizovao problem, niti bi, pretpostavljamo, Pavle Savić na konkretnije upitnosti odgovorio. I bez toga, pažljivim čitaocima je i onda bilo jasno da se u njegovim rečima skriva i kritika talasa žestoke represije kojom su od početka te decenije bili zahvaćeni krugovi mladih, onih čiji se glas čuo kao najsnažniji u kritici društva i politike.

Na prvom mestu su to bili vodeći pobunjenici iz 1968. godine. Na prethpdnim stranama "Istorijskog dodatka" videli smo sudbine studenata Filozofskog fakulteta Mijanovića, Imširevića, Udovičkog i Kljajevićeve.

MEĐUTIM, u represiju se uplelo i vojno sudstvo, pošto je Lazar Stojanović, mladi reditelj i apsolvent na grupi za psihologiju Filozofskog fakulteta, uhapšen na odsluženju vojnog roka u kasarni u Požarevcu. Desilo se to 6. novembra 1972, po prijavi kapetana Vuka Obradovića i još nekoliko oficira, zbog Stojanovićeve "neprijateljske propagande" i docnije čuvenog a zabranjenog filma "Plastični Isus". Munjevito je, već 5. decembra, pred Vojnim sudom osuđen na jednogodišnju kaznu zatvora.

Posle šest meseci, Lazar Stojanović se našao i pred Većem Okružnog suda u Beogradu, ovoga puta samo zbog svog filma "Plastični isus", snimljenog 1971, u kome je, prema optužnici, "zlonamerno i neistinito prikazao društveno-političke prilike u našoj zemlji i njenom dosadašnjem razvoju", "obezvredio našu socijalističku revolciju, njene borce i naš samoupravni socijalistički sistem, uz poistovećivanje prilika u našoj zemlji sa fašističko-hitlerovskim režimom".

Laza Stojanović / Foto YouTube

I ono najvažnije - Stojanović tim filmom "vređa lik Predsednika J. B. Tita, najistaknutijeg predstavnika Revolucije i izgradnje socijalističkih društvenih odnosa, pri čemu se film služi vulgarnim i pornografskim sredstvima radi srozavanja osnovnih vrednosti našeg društva, a gotovo u celini propraćen je fašističkim pesmama i muzikom."

Lazaru Stojanoviću je izrečena kazna zatvora od godinu i po dana, a s onom "vojnom" kaznom koju je već izdržavao, jedinstvena kazna od dve godine strogog zatvora. Posle žalbe koju je podneo Vrhovnom sudu, ova instanca ne samo da je odbila njegovu žalbu, nego je u jesen 1973. godine povećala Stojanoviću kaznu na tri godine zatvora.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Organizovanom zlu sledi otpor

NA DIVČIBARAMA su od 7. do 10. februara 1974. godine organizovani Filozofski susreti na temu "Kultura i revolucija". Izlagao je na tom skupu i jedan od prvoboraca 1968, pesnik Dragoljub Ignjatović. Izgovorena reč i radikalna kritika društva koju je izrekao, u tužilačkoj laboratoriji svrstana je u "neprijateljsku propagandu", zbog čega je Ignjatović osuđen na tri godine i šest meseci zatvora. O spremnosti vlasti da represiju primenjuje bez ograda, svedoči činjenica da je i jedan od Ignjatovićevih advokata, Srđa Popović, u žalbenom postupku, takođe osuđen zbog stavova iznetih u odbrani svog klijenta. Deluje neverovatno, ali je sud našao inkriminaciju u Popovićevoj tvrdnji da je tokom puta do Valjeva, gde je proces vođen, kroz prozor automobila video da ima problema u poljoprivredi. Na pitanje Marinka Arsića Ivkova šta se dešava, upućeno jednom sudiji, njegovom kolegi sa studija, ovaj je odgovorio: "Mora se!"

U delovanju Dragoljuba Ignjatovića, deklarisanog, nedostupnog ultralevičara, vlast je videla opasnost već 1967, pogotovo od 1968. godine, a njegov govor na Divčibarama izazvao je pravi potres. Na primer, sledeći stav koji je izrekao:

"Danas, da ponovim, što se stvaralačke inteligencije tiče, radi se o tome - da joj se oduzmu javne, legalne stvaralačke slobode. Nećemo dramatizovati! Organizovanom zlu koje nasrće sleduje organizovani otpor. Ne bude li mogućan, sleduje pojedinačan otpor. Zlu, u svakom slučaju, sleduje otpor. Dva su puta: ili legalna odbrana legalnih stvaralačkih sloboda, ili carstvo ilegalne stvaralačke slobode, široki prostori podzemnog pesničkog delovanja."

Iznoseći "javnu kritiku socijalizma kao staljinizma, to jest antihumanizma i antikulture", rekao je za komuniste da su "tikva bez korena i da se zato boje šušnja i vladaju onako kako vladaju, onako kako jedino i može da vlada manjina nad većinom: lažju, prevarom i nasiljem".

PRITVOREN je nepunih mesec dana posle skupa, 3. marta, a okružni javni tužilac u Valjevu podigao je optužnicu već 19. marta 1974. godine, zato što je Ignjatović "zlonamerno i neistinito prikazivao društveno-političke prilike u zemlji, osporavajući tok i tekovine revolucije, ulogu radničke klase i SKJ, osporavajući postojanje legalne građanske i stvaralačke slobode, predstavljajući vlast kao apsolutističku, a društveno-ekonomski trenutak kao stanje tavorenja".

Sažeto rečeno, a na osnovu zloglasnog člana 118 Krivičnog zakona koji uz član 133 inkriminiše verbalni delikt, Ignjatoviću je suđeno zbog "neprijateljske propagande".

Kako je to definisao profesor dr Jovica Trkulja: "Suđenje Dragoljubu Ignjatoviću je beočug u neprekinutom lancu represije i najgrublje diskriminacije političkih neistomišljenika u Srbiji. U to vreme omiljeni instrument za eliminaciju protivnika i slobodnomislećih ljudi bio je tzv. verbalni delikt. Najčešće pominjani u optužnicama i presudama vezanim za 'delikt mišljenja' bili su članovi 118 i 133 Krivičnog zakona, kojima su kažnjavana dela 'neprijateljske propagande' i 'zlonamerno i neistinito prikazivanje društveno-političkih prilika u zemlji'."

Dragoljub Ignjatović, Osvajači

Za ova dela bila je predviđena kazna zatvora do deset godina, a kakav su oslonac pomenuta dva člana imala u predstavnicima vlasti i pravosuđa, u njihovim arbitrarnim odlukama, može se nazreti iz činjenice da je broj optuženih za verbalni delikt od početka 70-ih do sredine 80-ih godina neprekidno bio u porastu. Vrhunac se dogodio 1980, u godini smrti Josipa Broza Tita, kada je optuženo čak 500 osoba.

PROGON Dragoljuba Ignjatovića nastavljen je u jesen 1979. godine, kada je zajedno sa Mihajlom Mihajlovom, Momčilom Selićem i Milovanom Đilasom pokrenuo časopis "Časovnik", štampan na geštetneru, u "jedva 500 primeraka", glasilo deljeno u krugu prijatelja, poznanika i intelektualaca. Žestoka kampanja pokrenuta je preko "Politike", čemu su se horski pridružili drugi listovi, radio i televizija, o partijskim komitetima i društveno-političkim organizacijama, kako su se tada nazivale, da se i ne govori.

U sudskom postupku koji je usledio, mada je očekivao "višegodišnju robiju", Ignjatović je u oktobru 1979. godine osuđen na samo mesed dana zatvora, i to pred sudijom za prekršaje, a ne pred Okružnim sudom u Beogradu. Milovan Đilas je kažnjen novčanom kaznom, dok je Momčilo Selić kažnjen uslovno; sud ga je upozorio da ne širi "neprijateljsku propagandu" preko "Časovnika".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Neprekinut lanac represije

U TO VREME, od kraja maja 1979, naročitom vidu represije bio je podvrgnut slobodni novinar Vladimir Marković iz Beograda, žrtva tretmana koji se kategoriše kao zloupotreba psihijatrije i medicine u političke svrhe. Buru u javnosti podigli su, naime, u proleće-leto 1978. godine, Markovićevi razgovori vođeni sredinom marta sa Franjom Tuđmanom u Zagrebu, a odmah potom sa slovenačkim pesnikom Edvardom Kocbekom i Nevom Miklavčič u LJubljani. Intervjui su objavljeni u NJujorku i u Londonu, čime je pokrenut zamajac krivično-psihijatrijskog progona Vladimira Markovića.

Izrečena mu je mera bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lečenja i čuvanja u zdravstvenoj ustanovi zatvorenog tipa, na osnovu člana 63 Krivičnog zakona. Ova mera nije bila vremenski određena, što znači da je faktički bila neograničena. Zlosrećni Marković je bio na Neuropsihijatrijskom A odeljenju Kazneno-popravnog doma-bolnice u Bačvanskoj ulici u Beogradu, od 23. maja 1979. do 2. aprila 1982, bezmalo pune tri godine.

Momčilo Selić

U međuvremenu, Momčilo Selić je ubrzo posle slučaja s "Časovnikom", napisao i u januaru i februaru 1980. umnožavao svoju priču "Sadržaj", šaljući je i prijateljima u inostranstvu. U tom tekstu Selić je napao partizane a hvalio četnike, pa mu je 25. aprila 1980, desetak dana pre smrti Josipa Broza Tita, Veće sudija Okružnog suda razrezalo drakonsku kaznu od sedam godina zatvora zbog "neprijateljske propagande".

OBRAZLOŽENJE: "Negirao je istorijske istine o KPJ, NOB i Revoluciji, posleratnoj izgradnji i umanjivao doprinos J. B. Tita u posleratnoj obnovi i izgradnji ismevajući ga kao revolucionara (tvrdio da farba kosu), rukovodioca i državnika... zahtevao protivustavnu promenu samoupravnog socijalističkog uređenja i obaranje vlasti radničke klase".

Vrhovni sud Srbije odbio je žalbe na izrečenu kaznu, ali je Savezni sud delimično prihvatio zahtev za vanredno preispitivanje prvostepene pravosnažne presude. Osudio je Selića za krivično delo povrede ugleda SFRJ na osnovu člana 157 Krivičnog zakona. Izrečena mu je maksimalna zakonska kazna od tri godine zatvora zbog omalovažavanja i ismevanja Predsedništva SFRJ i Josipa Broza Tita. Posle dve godine i tri meseca provedena u zatvoru, Momčilo Selić je otišao u inostranstvo, pridružio se porodici, i u Kanadi dobio politički azil 1983. godine.

Dr Jovica Trkulja / Foto Pečat

Nekako je u javnosti s manje odjeka propraćen slučaj Radivoja Berbakova, profesora likovne umetnosti u gimnaziji u Kikindi, učesnika NOB i uglednog slikara. On je 1980. godine osuđen na dve i po godine zatvora, takođe zbog "neprijateljske propagande i vređanja ugleda predsednika SFRJ", tada već preminulog Tita. Kako je docnije svedočio Vrebalov, u istražnom zatvoru u Zrenjaninu podvrgavan je batinama i torturi koju su nad njim vršili kriminalci po nalogu zatvorske uprave.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Jedinstven slučaj suđenja poeziji

Knjiga "Vunena vremena"

PRAVA oluja zahvatila je srpsku i jugoslovensku javnost, što se prenelo i u inostranstvo, povodom zbirke pesama "Vunena vremena" Gojka Đoga, koja se u izlozima beogradskih knjižara pojavila 30. aprila 1981. godine, u izdanju "Prosvete". Osim nekih četrdesetak primeraka zbirke, celi tiraž je vlast odmah zaplenila, a pisac je uhapšen 29. maja pod optužbom za "neprijateljsku propagandu" i vređanja lika i dela J. B. Tita.

Bio je to uvod u jedinstveni slučaj suđenja poeziji. Ustremili su se na pisca i njegove pesme i kuka i motika, vrhovi vlasti bili su besni i na autora i na izdavača, u "Prosveti" je dignuta prava uzbuna, pod komandom tela zaduženog za opštenarodnu odbranu i društvenu samozaštitu. U ovoj izdavačkoj kući je pred Radničkim savetom organizovana i neka vrsta internog suđenja urednicima i recenzentima koji su zbirci dali imprimatur.

Odbor samoupravne radničke kontrole ocenio je knjigu kao čist promašaj "jer se radi o zbirci u kojoj se vređaju kako naša revolucia i njene tekovine, tako i najsvetlija ličnost naše revolucijee"; izlazak knjige iz štampe povezan je i "sa poznatom akcijom neprijateljskih snaga u našoj zemlji", pri čemu se mislilio na masovne, martovske demonstracije Albanaca na Kosovu i Metohiji, kada su zahtevali "Kosovo - Republiku".

Bio bi poduži spisak novinara koji su svoja pera zamenili nekom vrstom giljotine, pridružujući se osudama Gojka Đoga.

POKRENUTA je lavina s kojom će, kada je reč o javnim odjecima, možda moći da se uporede kasnija zbivanja oko čuvene pozorišne predstave "Golubnjača".

"Vunena vremena" i autor zbirke Gojko Đogo, istrpeli su pravu baražnu vatru kontrolisanih i nekontrolisanih napada, baš u mesecu godišnjice Titove smrti. Na samom početku te kampanje, uznemirenoj vlasti podršku su pružili i neki pisci i intelektualci, ali se glas javnog protivljenja progonu pesnika i poezije nije mogao ućutkati, za razliku od ranijih vremena, kada je suđenje Dragoljubu Ignjatoviću 1974. godine bilo praćeno potpunim mukom štampe, književnog i filozofskog esnafa.

Suđenje Gojku Đogu održano je pred Okružnim sudom u Beogradu 2. i 3. jula i 16. i 17. septembra 1981. godine. Rezultat: dve godine zatvora, zato što je u zbirci "Vunena vremena" u šest pesama "zlonamerno i neistinito prikazao duštveno-političko uređenje u zemlji", zato što se služio aluzijama i tvrdio da u našoj zemlji nema slobode ni demokratije, da je nastupilo beznađe i nered, da se naš sistem zasniva na strahovladi jedne ličnosti kojoj je sve podređeno. I tako redom.

Lativši se nesrećne književno-estetske analize inkriminisanih pesama, sud je posebnu pažnju posvetio pesmama "Balada u ćesarovoj glavi" (aluzija na Tita), "Ovidije u Tomima" i "Crni dani" (kritika samoupravnog socijalizma, apsurdnost i bezizlaznost poretka), kao i pesmi "Crnokrug na Trgu Republike" ("ovim je optuženi jasno ukazao da je položaj srpskog naroda nedostojan upoređujući ga sa ovcama"). Na ovoj listi se kao prvooptužena i najopasnija, našla pesma "Zver među zverovima", koja je po oceni optužnice "direktna aluzija na pokojnog predsednika Tita", pesma koja "grubo vređa njegovu ličnost i osećanja naših naroda prema njemu tvrdeći da je poštovanje iznuđeno strahovladom".

GOJKO Đogo se, razumljivo, branio iskazom da njegova pesma ne aludira na Tita, ali to nije pomoglo. Na sud u početku nisu uticali ni brojni, burni protesti protiv ovog procesa iz zemlje i inostranstva, prvo desetina, onda stotina, potom hiljada uglednika iz javnog, intelektualnog i književnog života. Bio je to prvi tako masovan, javni otpor u poratnoj istoriji Srbije i Jugoslavije.

U postupku pred višom instancom, Vrhovni sud Srbije je oslobodio Gojka Đoga optužbe za krivično delo "neprijateljske propagande", ali je ostao pri optužbi za "povredu ugleda SFRJ". Novom presudom je kažnjen na godinu dana zatvora.

Gojko Đogo - Foto: Arhiva Novosti

Koliko je ovaj slučaj bio dramatičan, a po vlast opasan, pokazalo se vrlo brzo, jer je novinar "Politike" Dragan Antić kod "Radne zajednice pisaca Zapis" objavio knjigu "Slučaj Gojka Đoga", dokumente o ovom procesu. Okružni sud u Beogradu je 5. novembra 1982. zabranio ovu knjigu koja je potom uništena.

Krajem marta 1983. godine Gojko Đogo je ponovo bio uhapšen i upućen na izdržavanje jednogodišnje kazne zatvora u Padinsku Skelu kod Beograda. U Udruženju književnika Srbije usledile su, svakog ponedeljka, protestne "večeri solidarnosti" sa Đogom, kome je posle dva meseca, u zatvoru, pukao čir na želucu. Prebačen je u bolnicu, ali se po izlečenju nije vratio u zatvor.

Odlukom Predsedništva SFRJ bio je pomilovan, mada molbu za pomilovanje niko nije napisao, ponajmanje sam Gojko Đogo.

ZAPRATITE NPORTAL NA FEJSBUKU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)