SRBIJA JE ODUVEK MOJA INSPIRACIJA Stefan Milenković za "Novosti": Ovo su moji snovi i planovi

Marina Mirković

20. 12. 2020. u 14:00

СРБИЈА ЈЕ ОДУВЕК МОЈА ИНСПИРАЦИЈА Стефан Миленковић за Новости: Ово су моји снови и планови

Foto Vojislav Danilov

ČETRDESET godina od prvog svog nastupa, naš proslavljeni violinista Stefan Milenković (ne) slavi ove čudne i prelomne godine, ali svakako obeležava jednom, po svemu prelomnom, a za mnoge i čudnom odlukom. Vest da se, posle tri decenije u inostranstvu, Stefan vraća "za stalno" u Srbiju, sa porodicom koju je pre gotovo osam meseci uvećao i sin Nikola, munjevito je obišla medije.

o  Na početku razgovora, koji sa maestrom Milenkovićem vodimo na veliki praznik - Svetog Nikolu, novopečeni tata, osvedočeni virtuoz i u SAD uspešni pedagog na univerzitetu, odgovara na pitanje šta ga je opredelilo za povratak u otadžbinu:

- Nikada se takva odluka ne zasniva na jednom faktoru, to jeste i stepen u evoluciji nas kao ljudskih bića, ali i moje umetničko sazrevanje, kao i velika želja da ono što sam toliko dugo radio u inostranstvu, pre svega mislim na pedagoški rad, usmerim na naše podneblje, ljude, talente, studente, da sarađujem sa našim fantastičnim profesorima.

 

Mene je sve uvek vuklo ka Srbiji, ova zemlja je moj nepresušni izvor inspiracije i istinski dom (pre 20 ili 30 godina to je bio NJujork, zadnjih trinaestak Ilinoj), iako sam na putu 200 dana godišnje - bio, od februara sam kod kuće 200 dana godišnje. Ovde su moji koreni, nerv, motivacija, ovo je moj mentalitet... sve to je oduvek u Srbiji. Pitali smo se kako omogućiti da naš sin odrasta slično kao mi nekada, koliko je to moguće reprodukovati u današnjem vremenu i u izmenjenom svetu "Zuma" i "Vajbera", pandemije koja nas prisilno udaljava...

Foto Vojislav Danilov

o Preuzimnje dužnosti upravnika koncertne dvorane novoosnovane Muzičko-baletske škole u Novom Sadu stiže u jeku priprema za "novu dužnost" samog grada - titulu Evropske prestonice kulture?

- Povratak kući nametnuo se kao najprirodnije rešenje, i u privatnom i u profesionalnom smislu. Mogao bih da kažem da dolazim da se penzionišem, 40 godina posle javnog časa učenika Muzičke škole "Kosta Manojlović", i mene sa tri godine i tri meseca, zabeleženog i u kratkoj novinskoj vesti da je "mali S. M. svirao dela Z. M.". Suvišno je, ipak, nekoga pitati zašto se vraća, zašto želi da se vrati u svoju zemlju - to nije odluka koju je potrebno objašnjavati.

AMERIKA CVETA ILI JE KRAJ SVETA

SITUACIJA u SAD zavisi od toga koji medij gledate ili čitate - ili Amerika cveta, ili je kraj sveta, ili zombi apokalipsa ili pak ništa, u zavisnosti ko je vlasnik medija. SAD jesu podeljene poslednje četiri godine, i to se zaoštrilo u uslovima pandemije, od čijeg sam početka imao iskustvo i sa drugom najcrnjom tačkom sveta - Italijom, u kojoj živi moj brat, iz koje sam među poslednjima izašao praktično usred turneje. Univerzitet u Ilinoju je inače još proletos poslužio kao uzor razvijanjem brzog testa i prateće aplikacije, pa čak ni tako, u toj maloj zajednici, nismo uspeli da izbegnemo pojavu zaraženih studenata.

o Šta vas je zateklo po povratku kući, i u Novom Sadu kao vašem novom mestu za život?

- Na sve valjane i lepe odluke i promene u ovom trenutku, uticali su mnogi činioci, i do njih ne bi došlo bez dobre volje, energije i podrške grada Novog Sada, fondacije koja stoji iza Prestonice kulture, novosadske muzičke akademije, platforme "Srbija stvara" i kabineta premijerke Srbije koji omogućava da se u tu platformu utkaju znanje i dar mnogih kreativnih i preduzetnih ljudi. Ushićen sam stvarima koje se ovde (g)rade, salom u okviru Muzičko-baletske škole čiji sam umetnički direktor, Novim Sadom kao Evropskom prestonicom kulture 2022. Ovog 13. januara otvaramo salu, koncertom bez publike, sa ansamblom "Kamerata Akademika", koji će biti prenošen i na RTS i strimovan na internetu.

Foto Vojislav Danilov

o Kakvi su vaši planovi, širi od novosadske škole i samog grada, i dugoročniji?

- Objedinjavanje naše violinske škole, plasman i popularizacija klasične muzike, stavljanje Srbije na mapu zemalja poznatih po njoj. Imamo sve uslove za to, siguran sam, a retke zemlje koje su to uradile imaju neverovatnu auru. Moj san je, dakle, Srbija kao velesila violine. Južna Koreja, koja je pre 30-40 godina dala nekoliko uspešnih muzičara, već dvadesetak godina je velesila violine... pre 5-6 godina bio sam sa Icakom Perlmanom (koji je nekad predavao sa mnom na DŽulijardu) u Centru lepih umetnosti u Seulu, i nikada nisam video toliko dece i mladih sa violinama, činili su 70-80 odsto publike u sali sa više od 3.000 mesta!

NACIONALNI KARAKTER

o Koga smatrate najvećim violinistom sveta, a koje naše umetnike najznačajnijima?

- David Ojstrah za mene je oduvek model i kao čovek i kao umetnik. Icak Perlman ostaje legenda, bez obzira na to kuda ide svet, on i Pinka Zukerman jesu most starijih generacija ka mlađima. Kada govorimo o našima, svi smo mi deo istog organizma, svi sjajni, Nemanja Radulović, Gordan Nikolić i Roman Simović, uz čeliste, pijaniste... Tu su i svi koji imaju kurs i ideju, poput "Beogradske filharmonije" koja je bezmalo pokret, uvek sa suštinom i kvalitetom, što je retkost u svetu. Zatim RTS, cela kuća, svi ansambli, koji oduvek imaju identitet, svoju publiku i mesto, i taj fini blagi nacionalni karakter,  što je lepo, a u to su utkani i klasična muzika i horovi.

o Koliko je teško probuditi interesovanje mladih za instrument i klasičnu muziku?

- Svuda je tako i nije reč samo o interesovanju, koje se ne može nametati, već i o samom uzrastu i sazrevanju. Važno je detetu pružiti manje-više ravnopravnu ponudu u kojoj će se naći i klasični instrument, a onda ono samo odlučuje. Nije svaka muzika za svakoga, pogotovo ne u svakom trenutku. Ipak, u svačijem životu ima mesta i za klasičnu muziku. U SAD, po nekoliko dana pre koncerta, sviram u obdaništima, školama, bolnicama, staračkim domovima, u vašingtonskoj školi svirao sam u kraju u kom caruju bande, pa čak i tamo izdvoji se nekoliko klinaca koji kažu:

"Pa i ja pomalo sviram" ili: "Želim da sviram" ili da vole klasiku... Svuda je isto. Ne mislim da je klasična muzika u egzistencijalnoj krizi jer kada bi bilo tako, značilo bi da je ljudski rod u egzistencijalnoj krizi. Dok god bude bilo ljudskog roda biće i te muzike koja odslikava naša osećanja, misli, ono što nas definiše kao ljude.

Foto Vojislav Danilov

o Kao dete svirali ste pred papom i predsednikom SAD, a kao zreo umetnik, u rezervatu Navaho Indijanaca - što vam je pružilo priliku da sagledate recepciju klasike iz nepoznatog ugla?

- U rezervatu Navaho plemena, gde se zaista skoro nikada ne čuje umetnost belog čoveka, slušaoci su reagovali - kao ljudi, jer ljudi svuda jesu isti. Sa mnom je nastupala Renata Jazu, Navaho, jedna od možda dvoje klasično treniranih nativnih pijanista, etnomuzikolog i mikrobiolog. Kako klasičnu muziku možemo staviti na jedan prostor koji se lako može nazvati i kolonijalnim, pitao sam se šta da sviram, počeo sa Bahom, svirao Paganinija, Dvoržaka... Reakcije publike u toj sali usred pustinje sa 900 mesta, sa sedištima iz vojnog transportera, potvrdile su mi da su ljudi - ljudi. Mnogi im dolaze sa sindromom "belih spasilaca", osećajući se krivim za nepravdu, a ja sam shvatio da mi kao narodi imamo štošta zajedničko, što su uvideli i oni. To je borben, buntovan narod, vođen idealima, što je suštinski nepomirljivo sa kapitalizmom. Oni pripadaju zemlji, a ne zemlja njima.

o Kada "premotate" unazad četiri decenije do prvog nastupa trogodišnjeg Stefana u Muzičkoj školi "Kosta Manojlović", da li biste sve ponovili?

- Možda i ne bih da sam se ja išta pitao. Navaho, gde vlada matrijarhat (možda su zato toliko opstali?), žene izdvajaju one u plemenu koji su za nešto rođeni, bile to travke ili sjajna memorija, sposobnosti rođenog vođe, ili naratorski dar za prenošenje tradicije i istorije plemena... Tako sam i ja "regrutovan" za violinu. Posle sedmodnevnog neuspešnog pokušaja sa klavirom, violina mi je data u ruke i to je bilo to. I ostalo.

Sve ono kasnije sticaj je okolnosti, od oca kao prvog mog učitelja, majke koja je uticala na mene na druge načine, baš kao i brat, svojim temperamentom. Nije ovo samo pitanje, pitanje prestiža ili umeća - ovo je veoma plemenit i užasno težak zanat, koji zahteva od nas da upijemo svojim bićem naslage istorije i da se u celosti posvetimo prenošenju te tradicije.

Foto Vojislav Danilov

o Šta je najvažnije što je vama usadio otac, a vi svojim studentima?

- Disciplina, ne u strogo vojničkom smislu, već kao radne navike, organizacija. Tata i ja godinama smo vodili dnevnik, beležili tačno vreme vežbanja, koncerte, mesečne planove. Srastao sam sa tim, prilično matematičkim ili ekonomskim, ali vrlo poštenim pristupom radu i vežbanju, dugo sam mislio da svi tako rade i zaprepastilo me je saznanje koliko je to retko. Bez konstantnog rada nema ni konstantnog rezultata ni u čemu. Inspirisan ili ne, ono što moraš da uradiš, moraš i to tog dana, inače si na gubitku. U mom poslu još nema ko da te kontroliše, moraš ustati i vežbati pa makar me vilama morali terati. Kao dete krenuo sam sa pet minuta dnevno, u nekom momentu vežbao sam i osam sati dnevno, što je ipak mnogo. Tada, sa 16 godina, posle tih osam sati sam i izlazio, trenirao kik-boks, i to je još jedna genijalnost mojih roditelja - što su me puštali, znajući da mi je potreban i psihički ventil, ali i da je važnije negovati zdravo telo i snagu ruku, nego preterano paziti na te, za nas dragocene ruke.

o Tako ste se od detinjstva razvijali u svestranu osobu, sa mnoštvom interesovanja, netipično za profesionalne muzičare?

- Skupio sam 600 skokova iz aviona u dvanaestak godina, bavio sam se borilačkim veštinama, ruski sambo koji sam trenirao pet godina u NJujorku umnogome me je transformisao i odredio, promenio u nekim stvarima. Slika usamljenog, nedodirljivog, "ludog" umetnika izaziva fascinaciju, ali danas je teško održiva, umetnik mora da ima razne veštine, pa i komunikaciju sa drugima. Veliki čelista Jo-Jo Ma, koji zrači ljudskom toplinom i pojavom, za sebe kaže da je "ljudski ambasador koji slučajno svira čelo". Takvu sliku želim o sebi da stvorim. Ako neko smatra da sam pritom i ambasador Srbije, ako je bilo ko, bilo kada motivisan nečim što radim, ja sam najsrećniji na svetu. Svestan sam odgovornosti, važnosti rada na sebi, tako da Stefan na sceni bude isti onaj ja, kakav sam kod kuće ili na ulici.

Foto Vojislav Danilov

o Da li su vaša interesovanja vodila i do nekih rukovodećih funkcija, pre ove na koju stupate u Novom Sadu?

- Sedam godina bio sam umetnički direktor festivala u Šampejnu, univerzitetskom gradiću koji je okupljao zajednicu, predstavljajući sve najbolje što mesto ima da ponudi. Ove godine postao sam i umetnički direktor festivala "Zvuci mesta" u Italiji, koji promoviše celu regiju i te magične lokacije, ima i konkurs za mlade talente...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (4)

MILORADD

20.12.2020. 15:57

Svaka cast Stefane, umetnik a svestranost i sportski duh, pravi priner kako uz rad , red i disciolinu se gradi najvrednije zdrrava i sretna buducnost.

Goran

20.12.2020. 22:37

Živ i zdrav bio Stefane. Ja kad čujem ovog čoveka kako svira srce samo igra, toliko emocija čovek bukvalno pusta film slušaocu a to mogu samo retki...