DR ARSIĆ NASTAVLJA DA ŽIVI SA SVOJIM BURNIM KARAKTEROM: Ivan Bosiljčić na glumačkom putu između Srbije, Rusije, Kanade...

SAM ću sebe verovatno istraživati do kraja života, i sve ću deliti sa ljudima, jer ovaj posao to dozvoljava.

Sa Danicom Maksimović u seriji "Urgentni centar", Foto Promo

Sigurno je da nisam dokučio sebe, a samim tim ni potpuno predstavio. Pozorište je dokaz za to da predstave rastu kako glumci rastu. Na filmu je zabeležen momenat, a u teatru je niz veličanstvenih momenata, koji vam omogućuju da se uvek predstavljate ispočetka. Kako se moj karakter i umetnička ličnost budu razvijali, a nadam se da će se razvijati u dobrom pravcu, imaću o čemu da razgovaram sa svetom - kaže u razgovoru za TV novosti proslavljeni glumac koga se domaća TV, pozorišna i poetska publika uželela, budući da su ga profesioalni putevi vodili daleko i u dugom odsustvovanju iz Srbije.

Već 17. aprila, na Večernjoj sceni Akademije 28, u Beogradu, biće održano "Naše veče", muzičko-poetsko veče Ivana Bosiljčića, koji se 13 godina na ovaj način druži sa publikom.

Repertoar je, otkridžva nam, delimično ostao isti, ali potpuno drugačije zvuči.

- Ubacili smo i sevdaha i malo džipsi varijante, jer mislim da ovom vremenu pripada malo žešći zvuk. Suviše je ovo vreme složeno da bismo celo veče bili formalni, uz koncertni klavir, leptir mašnu, lakovane cipele. Moralo je to malo da se podere, da se prsima krene na publiku.

Ponovo ćete obući i beli mantil u dugovečnoj i veoma gledanoj seriji "Urgentni centar".

To nije bio slučaj u SAD, gde Džordž Kluni nije ponovo ušao u seriju.

- Kada mi je scenaristički tim koji piše "Urgentni centar" rekao da postoji mogućnost da se doktor Nemanja Arsić vrati u seriju, to me je mnogo obradovalo. Ovo će biti obimna sezona, možda najveća dosad. Imaće sto epizoda, jer su spojene dve, tri, možda i četiri njihove originalne sezone. Pogledao sam ceo original ponovo, pročitao sam sve scene, i video da je ideja scenarista dobra i da se linija prirodno nastavlja. Veoma mi je imponovala njihova inicijativa da nasuprot originalu doktor Nemanja Arsić nastavi da živi sa svojim burnim karakterom. Jedva čekam da obučem beli mantil. Mnogo sam voleo tu ulogu. Bilo mi je teško kada su se snimale scene u kojima je on morao da ode. A često sam i sam svedočio da je mnogo mojih drugova medicinara moralo da ode u zemlje Evropske unije, u Saudijsku Arabiju, u Ameriku, zbog dobrih poslovnih ponuda. Znam da niko nije otišao obradovan ili potpuno mirne glave. To su bili veliki lomovi, dani i dani analiza kako to može da se odrazi na njihove živote. Kada sam igrao momenat u kome Nemanja Arsić odlazi u Švajcarsku, na bolju poziciju, prividno u okolinu u kojoj neće biti problema, kroz srce su mi prošli svi ti moji prijatelji koji su rasuti po svetu.

Povratkom u seriju, time što se naš doktor vraća iz inostranstva, u svoju otadžbinu, među svoje ljude, što će ponovo da govori svoj jezik, izraziću želju da se svi ti moji prijatelji, čuveni doktori po celom svetu, u jednom momentu vrate.

Mislite li da je to moguće?

- Moguće je, da. Verujem da je moguće. Verujem da je realno zato što ne smatram da je išta konačno. Svako ko ode, može da se vrati, svako ko se preseli, može otići dalje; svako ko promeni firmu, može je promeniti još tri puta. Zašto se neko ko je otišao ne bi vratio ovde bolji, veći? Zašto ne bi doprineo... Svi reformatori naše države, jezika, svi veliki umetnici su se vraćali ovde da donesu neka znanja. Verujem u taj pravac. Evo, ja sam se prvi vratio sa svih svojih ruskih projekata umetnički bogatiji. I sa zadovoljstvom i priličnom snagom imam šta da dam publici. Nostalgija nije naivna stvar, i mnogo naših ljudi žestoko pati od nostalgije. Ali, ni to nije večno osećanje. I ono može da se preseče i zaceli povratkom.

Kakvi likovi vas privlače?

- Trenutno se na prvom kanalu u Moskvi prikazuje televizijska serija "Janjičar", u kojoj sam imao baš veliku sreću da se kao partner susretnem sa našom Milenom Radulović. To je veliki istorijski projekat, istorijska priča o odnosu ruske carevine i otomanske imperije. Dobio sam ulogu turskog sultana Mehmeda. Taj čovek je u svojoj biti bio slikar, pesnik, a po svoj poziciji je bio primoran da bude vojnik. Toj ulozi privukla me je ta njegova dualnost, ta borba. Svakako me zanimaju uloge koje imaju podslojeve. Konflikt ličnosti, sve što nije crno-belo, jer ne verujem u crno-beli svet. Sve što može da iznenadi, da se istraži druga strana ogledala, šta je druga strana ličnosti, izuzetno me privlači.

Da li ste iz Rusije dobili neke reakcije za ulogu sultana Mehmeda?

- Odlične su reakcije. Dobio sam pismo, poruku od scenariste, i rekao je "Kada sam pisao ovaj lik, ovako sam ga osećao". Za mene je to veliki kompliment, i mislim da se odnosi upravo na tu dubinu, na ono što sam kao glumac prepoznao u tom karakteru; da nije jednoslojan, već dubok. Na reakcije ćemo sačekati, ali ovo je baš bilo upućeno meni, i drago mi je da još postoje poslovi koji se ne završavaju momentom u kome se rastanete sa saradnicima nego, evo, i posle godinu dana od tog snimanja, javi se scenarista kao odjek onoga što si napravio.

Igrali ste u seriji "Kazanova u Rusiji"?

- Otkrio sam da je Đakomo Kazanova u literaturi i istoriji poznat kao veliki ljubavnik, da su on i Don Žuan simboli, arhetipi zavodnika. Nisam, međutim, znao da je Kazanova bio hirurg, pisac, da je govorio nekoliko svetskih jezika, da je bio neverovatan um koji je izumeo gomilu nekih stvari, malih sistema toga doba. I, naravno, Vatikan ga je angažovao da sredinom 18. veka ode na carski dvor u Rusiju i da proba da se domogne nekog dokumenta koji bi evropskim dvorovima obezbedio političku prevlast nad Rusijom, odnosno istorijsku dominaciju. Kada sam počeo to da istražujem, uvideo sam da je to veoma zanimljivo i za mene kao stranca u Rusiji. Mogao sam kroz taj lik da odrazim kako je mene jedna takva zemlja promenila i kakav sam se vratio kući, jer se upravo to Kazanovi desilo. Desila mu se drastična promena, a kod mene je to bio mali potres, lep drhtaj. Ako bismo priču žanrovski određivali, to je melodramsko-kriminalistička avantura, kao Džejms Bond 18. veka, samo što je emocija višestruko dublja nego kad mister Bond menja svoje devojke.

Opet ćete vrlo brzo ići u Rusiju zbog sinimanja novog ostvarenja. Možete li nešto da nam kažete o tome?

- Prošle godine smo većinom završili snimanje zanimljive savremene drame, televizijske serije "Ruska žena", od dvanaest epizoda, koja se dešava se u Damasku, u Siriji. Jedan Sirijac, univerzitetski profesor, i jedna Ruskinja žive u mešovitom braku. Žive u divnoj, skladnoj porodici, ali jednog dana im nestaje sin, i shvataju da ga je kidnapovala Islamska država i profesora univerziteta, kao informatičkog genija, ucenjuju da za njih uradi jedan mali posao, i da će poštedeti detetu život. On odlazi, i ulazi u mrežu te terorističke organizacije. Naravno da ga ne puštaju, cela porodica pada kao plen tog logora terorista. Bilo mi je veoma zanimljivo, jer je cela priča ispričana iz unutrašnjosti tog kampa. Proživeo sam iznutra ceo taj sistem. Gledao sam mnogo dokumentarnog materijala na tu temu... Igram tog sirijskog profesora, i to je zapravo porodična drama. Kada gledamo vesti sa bilo kog žarišta u svetu, na koju god temu, retko kada pomislimo kako se običan čovek, to jest porodica, oseća u tom kontekstu. Ovo je priča o tome. Sada ću ići da dovršimo par scena u Moskvi, a serija je inače snimana u Kazahstanu, jer on najviše liči na Siriju današnjeg vremena.

Šta izražavate muzikom, a ne možete glumom, i obrnuto?

- Od šeste godine bavio sam se folklorom, i pored svih sportova na koje su me roditelji usmeravali ispostavilo se da je poznavanje svoje tradicije i naše izvorne muzike bilo najkorisnije. Najbolja prijateljstva, najlepše uspomene, najzanimljivija putovanja bila su zahvaljujući tome. Igrao sam više od 17 godina. Kada sam upisao akademiju u Novom Sadu, još sam nekoliko godina igrao u AKUD "Sonja Marinković", i onda sam zbog obaveza na akademiji morao da prestanem sa intenzivnim bavljenjem folklorom. On me je jako dobro spremio za muzički teatar, za Pozorište na Terazijama. Posle sam dobio ulogu u "Cigani lete u nebo", u "Zoni Zamfirovoj" i mnogim drugim džez i savremenim mjuziklima, ali mjuzikli koji se bave tradicionalnim veoma su mi legli, i čini mi se da sam tu najviše zasijao. U Pozorištu na Terazijama sam samo nastavio kontinuitet, i ovo što sada radim, moj je predah od dramskog teatra i snimanja.

Koji vas stihovi najbolje opisuju?

- Iskreno, celo ovo veče može da zaokruži moj umetnički karakter. Ne mogu potpuno da se poistovetim samo sa jednim pesnikom. Mogu da kažem da se često osećam onako kako je pisao Jesenjin, jer sam, kao neko ko je otišao od kuće, patio za roditeljima. Sa 17 godina otišao sam iz rodnog grada, iz Užica. To je bila velika distanca, koja se veoma preslikavala na emocije.

I sada odlazite, i to već pet godina?

- Tako je. Ali sada više stvar držim u svojim rukama. Tada sam retko mogao da idem kući, sada mogu skoro kada god poželim, i sada moji mogu da dođu kod mene. Kada sam radio u Rusiji, moja supruga i ćerka dolazile su da žive kod mene, u Petrogradu, i to je bila idealna formula. Često sam u Beogradu bio zauzetiji i imao manje vremena za porodicu nego tamo. Smatram da je čovek biće stvoreno za zajednicu, a to nam je u prethodne dve godine bilo uskraćeno - da budem deo većeg zagrljaja. To sada nadoknađujemo. Po nekoliko puta su odlagane predstave, ali nikada nijedna karta nije vraćena. To je bio znak da se mora dočekati momenat. Dočekali smo, sad su dobre okolnosti, u kojima nešto treba i proslaviti.

A "ovaj kamen zemlje Srbije"? Kako se sad postavljate prema njemu?

- Iskreno, kada sam otišao u inostranstvo, shvatio sam koliko je moj dom divan. I kolike su prednosti naše divne male zemlje... Mi živimo u svetu u kome su gabariti bitni. Što si veći, to si značajniji; što si značajniji, to si moćniji, i tako dalje. Međutim, i gabariti nose svoje terete. Kada sam putovao po Kanadi sa svojom predstavom, shvatio sam koliko je lepše otići sa kraj na kraj svoje zemlje za par sati, koliko se čovek oseća spokojnije. Tamo, u petočasovnom putu između dva grada ili sedmočasovnom preletu s jednog kraja na drugi, čovek stvarno može da kaže otvoreno da je naša zemlja još po meri čoveka. To sam video u kontaktu sa velikim prostranstvima, sa velikim svetom, i odjednom mi je bilo veoma drago što sam ovde. Bivajući na istoku, konkretno u Petrogradu i Moskvi, video sam koliko je naša situacija ovde teška i razumeo zašto nam često izražavaju divljenje, što mnogi ovde opovrgavaju. Meni su mnogi umetnici izrazili divljenje istorijski, kulturno, na temu opstanka, šta smo sve preživeli. Morali bismo toga da se sećamo da bismo znali da su naši gabariti ne samo geografski, nego i unutrašnji, a to unutrašnje prevazilazi to što neko može za nas da kaže da smo mala zemlja.

Preporučujemo

Poznati

0 6

IVAN JE MUŠKARČINA, A JA VATRENA ŽENA: Jelena Tomašević pričala o raskidu sa glumcem, pa komentarisala Konstraktu

16. 03. 2022. u 21:43

Poznati

0 2

BRAT IVANA BOSILjČIĆA TAKOĐE JE GLUMAC: Igra u popularnoj seriji, a evo o kome je reč (FOTO)

10. 03. 2022. u 11:23

Poznati

0 15

ONA JE NAJVEĆA NOĆNA MORA JELENE TOMAŠEVIĆ: Ivan Bosiljčić je voleo mladu balerinu iz Pozorišta na Terazijama! (FOTO)

11. 02. 2022. u 23:15

Kultura

0 0

GALERIJA PRAZNIČNI MJUZIKL: Manifestaciju otvara glumac Ivan Bosiljčić

06. 12. 2021. u 15:58

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije