ISTORIJSKI DODATAK - ŽIGOSANI KAO NACIONALISTI I ŠOVINISTI: Potpisnici "Predloga za razmišljanje" u raljama tajne policije

NEKE OD SASTAVLjAČA i potpisnika "Predloga za razmišljanje" jugoslovenske i srpske vlasti i tajna policija označili su i pre sastavljanja i potpisivanja tog teksta kao srpske nacionaliste i šoviniste. U komunističkoj Jugoslaviji, u kojoj je nad srpskim narodom visila hipoteka velikosrpskog nacionalizma, hegemonizma i šovinizma, ta optužba je optuženog odmah svrstavala u red državnih neprijatelja. Ali, ona nije bila jedina.

Dobrica Ćosić, Antonije Isaković i Borislav Mihajlović Mihiz

Posle "Predloga" oni su dovođeni u vezu i sa zahtevima da se u zemlju vrati režim "čvrste ruke", što je bio sinonim za Rankovića, pa su tako postali i "etatisti". Zatim, prateći decenijama ponašanje bivših ibeovaca, Državna bezbednost je posle "Predloga" uočavala da su prihvatali nacionalizam, pa su time zagovornici "Predloga" dovođeni u vezu i sa "staljinistima" i "neoinformbirovštinom". Ove poslednje etikete su pojačavane saznanjima o kontaktima nekih od vodećih potpisnika "Predloga" (posebno njegovog pisca Mihiza), ali i drugih intelektualaca, sa sovjetskim predstavnicima.

Jezički sukob je etiketu nacionalizma i šovinizma samo još jače zalepio za imena autora "Predloga". Ostali su trajno označeni kao nacionalisti (sa negativnim prizvukom) i šovinisti. Iz ugla vlasti oni su bili grupa koja je i posle "Predloga" ostala kompaktna i "prisutna u svakoj šovinističkoj akciji". Zahtev da se zaštite prava Srba u Hrvatskoj, ako se usvoje zahtevi iz "Deklaracije", vlast je prevela na svoj jezik kao parolu "Prihvatamo odvajanje - tražimo jednaka prava za Srbe", što je vodilo optužbi za "srbovanje i nacionalističke spekulacije".

Dejan Medaković / Foto Z. Jovanović

U SOCIJALISTIČKOJ JUGOSLAVIJI, u kojoj je i inače vladala velika zbrka pojmova i u kojoj su mnogi pojmovi često korišćeni a da niko iz partijskog i državnog vrha nije mogao precizno da kaže šta oni znače, nije bilo jasno definisano ni značenje pojma "nacionalizam".

Tek povremeno je na sednicama partijskih tela izlazilo na površinu potpuno nepoznavanje i nesaglasje oko značenja pojmova koje su ljudi sa vlasti svakodnevno koristili. Šta su tačno značili etatizam, birokratizam, hegemonizam, nacionalizam, unitarizam, to nisu znali ni oni koji su te etikete stalno nekome prišivali i bili spremni da pod teretom tih etiketa izvrgnu javnom ruglu svoje protivnike i pretvore ih u državne i narodne neprijatelje.

U drugoj polovini šezdesetih, posebno posle Brionskog plenuma, to su bili pojmovi čiji je osnovni smisao bio da označe protivnike grupe rukovodilaca SKJ koja je ostala na vlasti, pri čemu se podrazumevalo, a često je i javno izgovarano, da se mislilo na Srbe i Srbiju.

Borislav Mihajlović Mihiz

Pošto su bili označeni za protivnike i neprijatelje, bilo je neophodno voditi borbu protiv njih. Uprkos oštrim optužbama protiv potpisnika, vlast se nije odlučila za sudske procese protiv njih, ali jeste za partijsko kažnjavanje, osude u javnosti i za privremeno udaljavanje iz javnog života, pa i za sprečavanje potpisnika da se bave svojim dotadašnjim poslovima. Kako se izrazila Latinka Perović, za SK je jedinstvo bilo dogma, svako odstupanje je značilo nacionalizam i separatizam, te su prema potpisnicima preduzete "drastične mere, udaljeni su iz javnog života, degradirani u svom poslu".

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Pisci prikovani na stub srama

JEDNA OD PRVIH reakcija vlasti na "Predlog" bila je privremeno skidanje njegovih potpisnika sa repertoara najvažnijih medija, radija i televizije, tj. stavljanje na "indeks", kako su se potpisnici izražavali.

Osnovna organizacija SK Televizije Beograd odlučila je u aprilu 1967. "da se na Televiziji privremeno ne izvode dela pisaca koji su se izjasnili za poznati 'Predlog za razmišljanje' i 'Deklaraciju o položaju hrvatskog književnog jezika'". To je pravdano time što su, pored pojedinaca i programskih tela, za "idejnost i politiku" programa odgovorni svi komunisti Televizije.

To što je CK SKS 1966. zaključio da su emisije "Na slovo na slovo" i "Hiljadu zašto" bile među onima koje kao "umetnički dobre i zanimljive" postaju "svojinom svih gledalaca u zemlji", nije godinu kasnije spaslo potpisnike "Predloga" skidanja njihovih emisija sa televizijskog programa. Brana Crnčević je navodio primere reperkusija prema sebi, Bećkoviću i Dušku Radoviću u javnosti, kojima su bili izloženi posle potpisivanja "Predloga": Tanjug je odbijao da objavi njihova imena kao učesnika na jednoj priredbi u čast borbe vijetnamskog naroda, "Novosti" ih nisu potpisivale u dečjoj rubrici itd.

Matija Bećković, Žika Stojković, u pozadini Dobrica Ćosić / Foto Matija Bećković

Bećkovićeve emisije su skinute sa televizije i radija. Knjige su mu objavljivane ne onda kada ih je napisao, već kada je bilo dozvoljeno da budu objavljene. Sećao se i da je trebalo da potpiše ugovor za rad na jednoj televizijskoj seriji, ali mu je pred potpisivanje saopšteno da nije podoban, uz objašnjenje da je 1968. išao u Skoplje da podbunjuje tamošnje studente. Mihiz je morao da napusti mesto urednika u "Prosveti".

ZORAN GAVRILOVIĆ žalio se da je reakcija javnosti bila takva da su potpisnici "prikovani na stub srama", da su pojedini pisci poistovećeni sa snagama potučenim na 4. plenumu, optužio je deo štampe i javnosti za "nervozno reagovanje", za "unižavanje dostojanstva pisaca koji su potpisali". Dve decenije kasnije Zoran Gavrilović je izjavio da je zbog potpisa i obrazlaganja "Predloga" imao prve ozbiljnije teškoće kao književni kritičar i da neko vreme nije mogao nigde da objavljuje. [...]

Ove mere su imale privremeni karakter. Podozrenje prema njima, sumnjičenje, praćenje, prisluškivanje, pisanje policijskih izveštaja i optužbi za nacionalizam bili su trajni. U narednim godinama su bili predmet stalnog praćenja i "obrade" Službe državne bezbednosti.

Ta grupa intelektualaca, među kojima su najistaknutiji bili Borislav Mihajlović Mihiz, Matija Bećković, Živorad Stojković, Dobrica Ćosić, Mihailo Đurić, Dejan Medaković i drugi, optuživana je da je pokušavala da nametne svoje nacionalističke poglede u svakom od važnijih događaja u kulturnom i političkom životu, ne samo Beograda, već i drugih republičkih centara u zemlji.

Državna bezbednost im je prebacivala da su imali dva cilja: da zadobiju što širu podršku i da za sebe prisvoje pravo da jedini istupaju "u ime ugroženosti i odbrane nacionalnih interesa" u svim aktuelnim događajima koji su imali nacionalnu obojenost (jezički sukob 1967, podizanje Njegoševog mauzoleja, demonstracije u Beogradu 1968. godine, 10. sednica CK SKH, pitanje položaja Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, ustavni amandmani i slično).

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Državna bezbednost zatvara krug

TAJNA POLICIJA je izveštavajući o "aktivnosti na nacionalističko-šovinističkoj osnovi" ovih intelektualaca pisala da su se sastajali svake subote i da su se međusobno pomagali, u čemu im je od koristi bilo i to što su sebi obezbedili zaposlenja u značajnijim kulturnim centrima Beograda.

Sumirajući njihov rad u 1971, Državna bezbednost je zaključila da nisu propustili da se na određeni način suprotstave ma kojem značajnijem događaju - bilo preko Matice srpske, Srpske književne zadruge, "Ježa" ili drugih institucija.

Dušan Radović / Arhiva

Antonije Isaković je posle pojavljivanja "Predloga" najviše bio na udaru SK Srbije, jer je bio najugledniji član Partije među potpisnicima (član CK SKS), ali su partijski i policijski izvori uglavnom kao inspiratora "Predloga" i mozak "nacionalističke" i "šovinističke grupe" označavali Mihiza.

Državna bezbednost je izveštavala da je ova grupa intelektualaca početkom 1966, povodom diskusije oko ujednačavanja Pravopisa srpskohrvatskog jezika i drugih pitanja u vezi s tim, na insistiranje Mihiza, odlučila da predloži Udruženju književnika Srbije prihvatanje "hrvatske šovinističke teze" o podeli jezika, o čemu je Mihiz vodio razgovore sa prof. Ljudevitom Jonkeom u Zagrebu.

Mihiz je označavan za jednog "od neposrednih autora Predloga za razmišljanje i inicijatora čitave nacionalističko-šovinističke aktivnosti u vezi s tim". Državna bezbednost je, prateći njegov rad, uočila da je tih dana putovao u Bosnu i Hercegovinu da bi procenio kakve su reakcije tamošnjih Srba. Kasnije je ocenio da se "srpska grupa" u ovoj akciji "zaletela" i, verujući da je sve gotovo, "rano povukla potez".

DRŽAVNA BEZBEDNOST je evidentirala veliki broj sastanaka i aktivnosti ovih intelektualaca optuženih za nacionalizam i šovinizam. Sredinom 1968. godine "grupa - Stojković, Vojislav Korać, Dejan Medaković i Vojislav Đurić" sastala se u Mihizovom stanu i posebno raspravljala o "integracionim" snagama u Srbiji, složivši se da su jedino crkva i patrijarh faktori koji predstavljaju Srbe.

Oni su smatrali da je već 1918. godine narušen identitet srpskog naroda, a da je u Jajcu 1943. godine završen atak na njegov integritet. Zatim, smatrali su da Srba ima najmanje 10 miliona, ali da je režim isforsirao da polovina od njih budu Crnogorci, Vojvođani, Hrvati. Zagovarali su "liniju otpora, ali bez iluzija da crkva može biti radikalniji faktor".

Brana Crnčević / Novosti arhiva

Prema ovom izvoru podataka, govorili su i da "srpski narod ne shvata da se nalazi pod okupacijom, te da putem ličnog delovanja, preko prijatelja - privatno i javno - treba na to ukazivati".

Tvrdo jezgro potpisnika "Predloga" je optuživano da sinhronizovano radi na ovladavanju institucijama kulture i nauke u Srbiji, čime su u sukobu sa politikom SK koristili svoje pozicije u naučnim i kulturnim institucijama, izdavačkim kućama, redakcijama listova i časopisa i na javnim tribinama.

Izbor Dejana Medakovića za dekana Filozofskog fakulteta u Beogradu vlast je doživela kao uspeh "nacionalista", koji su to shvatili kao uspeh u osvajanju pozicija na Beogradskom univerzitetu, za koji je Medaković rekao da mora postati bastion znanja, slobode i "kula svetilja srpskog naroda".[...]

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Razbijanje srpskog duhovnog jedinstva

POKRAJINSKO RUKOVODSTVO Vojvodine, republički vrh Srbije i Državna bezbednost posebno su pratili aktivnost ove grupe intelektualaca sa ciljem da uspostave uticaj u Matici srpskoj i Srpskoj književnoj zadruzi, pa su na sastancima u Mihizovom stanu (pored ostalih, prisustvovali Mladen Leskovac i Boško Petrović iz Novog Sada i Dobrica Ćosić) dogovoreni stavovi sa kojima treba istupiti na Godišnjoj skupštini, sačinjen je spisak članova uprave Matice po kriterijumu "ko je dobar Srbin" i postignut dogovor o ličnom angažovanju za ostvarenje dogovorenih stavova i istupanju na skupštini.

Zoran Gavrilović govori na Skupštini Udruženja književnika

Ovladavanje Maticom srpskom i Srpskom književnom zadrugom je uistinu predstavljalo stvaranje opozicionog fronta vlastima. Oni su sumnjičeni da im je cilj bio da novi Upravni odbor Matice bude faktor preko koga će se, nasuprot SK, organizovano dejstvovati da Matica postane "jedan od glavnih centara velikosrpske aktivnosti". Traženo je, zapravo, da Matica deluje svugde gde žive Srbi - u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori - kako bi se sistematski i organizovano radilo na ostvarivanju srpskog kulturnog jedinstva.

Izbor Dobrice Ćosića za predsednika Srpske književne zadruge SK Srbije doživljavao je kao izazov vlastima, tim pre što su i na druga odgovorna mesta izabrani "istomišljenici ekstremista", ali partijski vrh nije sprečio dolazak Ćosića na tu poziciju. (Latinka Perović svedoči da ju je grupa intelektualaca, u kojoj su bili Nikša Stipčević i Slobodan Selenić, posetila u CK i da su je pitali može li Ćosić da bude predsednik SKZ. Njen odgovor da SK Srbije neće birati predsednika zadruge "zapanjio" ih je. Sa tim pristupom složio se i Nikezić, kao i Sekretarijat CK.)

Državna bezbednost je zapisala da je Mihiz, objašnjavajući svoj ulazak u novu upravu Srpske književne zadruge, rekao kako su rešili da uzmu u svoje ruke kulturni centar pod parolom "Srbi, na okup" i da pokažu da baš ne može sve biti kako "oni" hoće. Pod ovim "oni" mislilo se na vlast, tj. Partiju. Zadruga je postala meta političkih napada. SKS, ali i političari iz drugih sredina, Zadrugu su stavljali u istu ravan sa Maticom hrvatskom, a srpski nacionalizam sa hrvatskim.

POSLE OBRAČUNA sa hrvatskim rukovodstvom, koje je bilo zahvaćeno nacionalističkim talasom 1971, rastao je Titov pritisak i na srpsko rukovodstvo. Iako je srpskom rukovodstvu nacionalizam bio sasvim stran, ono će biti optuženo upravo za blag odnos prema srpskom nacionalizmu.

Ćosićev izbor za predsednika SKZ 1969. u političkim krugovima je doživljen kao pokušaj okupljanja opozicije. Oko ove značajne ustanove stvorena je nova "koalicija" koja je podržavala platformu "srpskog 'kulturnog i duhovnog' jedinstva".

Partiji se posebno nije svideo Ćosićev govor na skupštini Srpske književne zadruge maja 1971. u kome je upozorio na politiku dovođenja u pitanje prava na ispoljavanje duhovne celokupnosti srpskog naroda i jedinstvo srpske kulture u Jugoslaviji. Bilo je jasno da Ćosić i njegovi istomišljenici okupljeni u SKZ nisu zaustavljali pogled na srpskom narodu i njegovoj prošlosti, kulturi i jeziku, već i na tadašnjem položaju i budućnosti u Jugoslaviji, na avnojevskim granicama Srbije.

Ćosić je, pod velikim pritiscima SKS na tu izdavačku kuću, podneo ostavku 1972, a SKS se snažno usprotivio i mogućnosti da on te godine dobije Oktobarsku nagradu.

Latinka Perović i Marko Nikezić / Arhiva

Autori "Predloga" se nisu odricali ni uticaja u Udruženju književnika Srbije. Početkom juna 1971. godine Mihiz je održao sastanak sa grupom mlađih pisaca u Udruženju, zalažući se za promenu rukovodstva Udruženja književnika, a time i obezbeđenje većeg uticaja "nacionalističke grupe".

Istakao je teške prilike u zemlji, govorio o krizi stvaralaštva u kulturi, o ofanzivi ustaške inteligencije protiv Srbije i njene kulture i o nacionalizmu Matice hrvatske. [...]

Državna bezbednost je za ovu "nacionalističku grupu" vezivala i pokušaj da se uspostavi savezništvo sa SPC. Mihiz je zato krajem jula 1971. godine kontaktirao s patrijarhom SPC Germanom, kome je, u cilju "spasavanja" srpske nacije i afirmisanja srpstva u zemlji i inostranstvu, izrazio želju srpskih pisaca za saradnju sa crkvom, predloživši turneju određenih književnika po svetu.

Dobrica Ćosić je predstavnicima manastira Hilandar ponudio saradnju u smislu plasmana nekih izdanja Srpske književne zadruge preko SPC, u zemlji i inostranstvu.

FOTOGRAFIJE: Stevan Kragujević, Muzej Jugoslavije, Arhiv Jugoslavije, Vikipedija, Fejsbuk, Muzej Beograda, Arhiv "Novosti" i "Borbe"

Preporučujemo

Društvo

0 0

ISTORIJSKI DODATAK - OD LAŽNE ISTORIJE DO DVOSTRUKIH STANDARDA: Kojim se sve floskulama služila antisrpska politika

13. 05. 2022. u 17:14

Društvo

0 2

ISTORIJSKI DODATAK - TITO I KRLEŽA ISTINSKI SAVEZNICI: Doživotni predsednik Jugoslavije o jezičkom pitanju

12. 05. 2022. u 17:14

Društvo

0 9

ISTORIJSKI DODATAK - TEŠKA VARKA ZA HRVATSKI NAROD: Partijsko i državno rukovodstvo u Zagrebu primenjuje princip simetrije

11. 05. 2022. u 17:14

Društvo

0 1

ISTORIJSKI DODATAK - LAŽNA POLITIČKA I NACIONALNA SIMETRIJA: Eskalacija sporova oko jezika i pokretanje partijskog mehanizma 1967. godine

10. 05. 2022. u 17:14

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije