ISTORIJSKI DODATAK - TRAJAN OBLIK OTPORA REŽIMU: Značaj delatnosti Odbora za odbranu misli i slobodu izražavanja

Dr Kosta Čavoški

14. 11. 2021. u 17:14

JEDNO od zadivljujućih obeležja ovog odbora, koji su činili izuzetno ugledni ljudi, od kojih su trinaestorica bili članovi Srpske akademije nauka i umetnosti, bilo je i njegovo relativno dugo trajanje.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - ТРАЈАН ОБЛИК ОТПОРА РЕЖИМУ: Значај делатности Одбора за одбрану мисли и слободу изражавања

Vuk Drašković / Arhiva "Novosti" i "Borbe"

Odbor je osnovan oktobra 1984. godine; svoju prvu predstavku uputio je 10. novembra 1984. godine, a svoje poslednje saopštenje 25. decembra 1989. godine, što znači da je delovao punih pet godina i tri meseca.

Koliko je to meni poznato, nikada ni pre ni posle toga nije bilo slične skupine veoma poznatih i uglednih i ljudi koja je tako dugo delovala zajedno. Pored duha iskrene saradnje, pomirljivosti i predanosti zajedničkom cilju, za tako dugo trajanje Odbora po sebno je bio zaslužan Dobrica Ćosić koji je imao ne samo veliki autoritet nego i sposobnost da iza scene smiruje negodovanja, odvraća od nekog prenagljenog poteza i drži na okupu tako veliki skup različitih, a u pojedinim slučajevima i preosetljivih ljudi.

Naišao je, međutim, trenutak kada je postojanje Odbora za odbranu slobode misli i izražavanja postalo suvišno. Novembra 1989. godine oglašeno je osnivanje Demokratske stranke, potom je nagovešteno obnavljanje Narodne radikalne stranke, da bi početkom januara 1990. godine Mirko Jović iz Nove Pazove objavio osnivanje Srpske narodne obnove u kojoj je Vuk Drašković dobio položaj potpredsednika.

Mirko Jović / Foto Promo

Time je počela da se stvara masovna osnova za borbu i za one ciljeve za koje se do tada zalagao naš odbor. Koliko se ja sećam, na jednom od poslednjih naših sastanaka Borislav Mihajlović Mihiz je otprilike rekao: "Očekujemo od ovih koji dolaze da nastave našu borbu, a ako ne uspeju mi ćemo se opet okupiti." Ta prilika nam, nažalost, nije više pružena.

Po mom sudu, koji ne mora biti sasvim pouzdan, jedan novi činilac mogao je dovesti do ozbiljnijih podela u Odboru da on nije u pravom trenutku prestao sa radom. Bio je to izlazak Slobodana Miloševića na veliku političku i nacionalnu scenu. Danas kada on leži u grobu relativno je lako procenjivati ono što je on postigao ili upropastio. Godine 1989. to se moglo samo naslućivati.

Svi u Odboru su znali, a to smo i izričito zaključili u našem predlogu za uspostavljanje stvarne ravnopravnosti naroda Jugoslavije, da u brionskoj Jugoslaviji (uređenoj Ustavom iz 1974. godine) srpsko pitanje nije bilo rešeno i da se, štaviše, položaj srpskog naroda postupno pogoršavao. Slobodan Milošević na sebi svojstven način stavio je do znanja da bi to pitanje mogao da reši. I mada je svima bilo jasno da on nema sklonosti ka političkom, a kamoli stranačkom pluralizmu, neki su poverovali - i ta ih je vera držala kraće ili duže vreme - da bi on možda mogao da reši srpsko pitanje. Potonje vreme je pokazalo da je takvih izgleda bilo i u našem odboru.

REHABILITACIJA ŽRTAVA MONTIRANIH SUĐENJA

PORED bavljenja učestalim slučajevima progona zbog delikta mišljenja i srodnih krivičnih dela, Odbor se pozabavio i ispravljanjem dotadašnjih sudskih i vansudskih nepravdi i nasilja kao bitnog uslova za učvršćenje neophodnog poverenja javnosti u nezavisnost i nepristrasnost sudstva. To je činjeno s uverenjem da je država dužna da preispita i obesnaži sve slučajeve nanesenih nepravdi, a žive i mrtve rehabilituje pravno, moralno i materijalno. Primera radi, naveli smo montiran proces četrnaestorici slovenačkih intelektualaca (Črtomiru Nagodi, Borisu Furlanu, LJubi Sircu i drugima) 1947. godine, u kojem su izrečene čak tri smrtne kazne od kojih su dve (nad Nagodom i Furlanom) izvršene. Kako su posle dužeg oklevanja i polovičnih mera rehabilitovane sve nedužne žrtve montiranih dahauskih procesa u kojima su osuđeni španski borci i bivši komunisti, ratni zarobljenici u zloglasnom logoru u Dahau, Odbor se posebno založio da se na isti način postupi i sa nevinim žrtvama montiranih suđenja nekomunistima iz reda građanskih političkih stranaka i grupa. Takođe su, primera radi, pomenuta i inscenirana suđenja Dragoljubu Jovanoviću i Franji Gažiju 1947. godine, kao i Bogdanu Krekiću, Aleksandru Pavloviću, Milanu Žujoviću i drugima 1958. godine, da bi se posebna pažnja posvetila dvama montiranim javnim suđenjima 1951. i 1952. godine, koja se mogu nazvati mostograditeljskim. Tom prilikom osuđeno je ukupno šesnaest ljudi, koji su svi do jednoga drakonski kažnjeni, uključujući jednu smrtnu kaznu, jednu doživotnu robiju i lišenje slobode od pet do osamnaest godina... Suočen sa dugo prikrivanom istinom o najgnusnijim zverstvima nad golootočkim zatočenicima, Odbor se založio za ispravljanje teške nepravde Danilu Krstajiću, koji je na osnovu jedne lažne dostave proveo u najtežim uslovima skoro tri godine na Golom otoku, a u nadi da će time biti stvoren valjan presedan za istovetno postupanje u svim sličnim slučajevima.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Skup poznatih i uglednih ljudi

IZ DANAŠNJE perspektive može se reći da je svojim petogodišnjim delovanjem Odbor predstavljao svojevrstan prelaz između takozvanog peticionaštva, koje se široko praktikovalo još za Titove vlade, i uspostavljanja kakvog-takvog stranačkog političkog pluralizma. Godina 1968. bila je dramatični prelom. Junska studentska pobuna oslobodila je veliku političku energiju, ali je naišla i na žestok odgovor tadašnje vlasti koja je pojačala i umnožila represiju. Desetak vodećih ljudi studentskog pokreta je završilo u zatvoru, dobar broj istaknutih pojedinaca je zlostavljan i šikaniran, dok je manji broj tadašnjih studentskih vođa potkupljen prijemom u vladajuću partiju pod vidom njene obnove. Takođe je izvršena čistka među profesorima na Filozofskom i Pravnom fakultetu, dok je profesor Mihailo Đurić ne samo krivično gonjen i osuđen nego je i jedini među profesorima upućen na izdržavanje kazne od devet meseci zatvora.

U tako teškim okolnostima tadašnji opozicionari, koje su režim i njegova udvorička štampa kvalifikovali kao disidente, procenjivali su da je za kritiku i otpor komunističkom režimu najpogodnija forma peticija. To je zapravo bila predstavka državnim organima koju je tadašnji Ustav izričito dopuštao, tako da su peticionaši, naročito oni ugledniji, bili koliko-toliko zaštićeni bar od krivičnog progona, dok se i pored toga moglo doživeti šikaniranje na radnom mestu, pa i gubitak posla. U Beogradu je možda bilo do stotinu takvih ljudi koji su bili spremni da rizikuju tako što će povremeno potpisati po koju peticiju, dok je bilo jedva tridesetak najhrabrijih koji su hteli da potpišu svaku rizičniju peticiju.

Mihajlo Đurić

Ova vrsta otpora imala je, međutim, veliku manu: to je bio rasut, neorganizovan i neinstitucionalizovan otpor koji je skoro isključivo počivao na ličnom poznanstvu, pa i prijateljstvu. On je zasluživao svako uvažavanje i poštovanje, ali nije imao veliku snagu. Za ovo drugo bila je potrebna organizacija, i to ne bilo kakva nepoznata, ilegalna grupa, nego skupina dobro poznatih i uglednih ljudi koji deluju javno kao postojana institucija. Bio je potreban institucionalizovan otpor koji će se jednoga dana, kako se to zbilo krajem 1989. godine, preobratiti u instititucionalizovanu opoziciju.

Oktobra 1984. godine toga je bio svestan Dobrica Ćosić koji nas je okupio, a većina nas, koji smo se odazvali na njegov poziv, dobro je to znala i razumela. Upravo je Odboru za odbranu slobode misli i izražavanja pošlo za rukom da postane institucionalizovan i trajan oblik otpora tadašnjem autoritarnom i, unekoliko, totalitarnom komunističkom režimu. A time je stvoren presedan za potonje, mnogo veće političke institucije, kakve su bile prve opozicione političke stranke. Pored zaštite tolikih žrtava krivičnog progona, od kojih smo nekima i pomogli, uspostavljanje institucionalizovanog otpora, koji je postao primer za ugled, bila je, bar tako se meni čini, naša neprolazna zasluga.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)