FELJTON - MUČNINA I OPOROST IZOPAČENOG VREMENA: Priče o suicidu Brozovih ratnih i posleratnih bliskih saradnika su se ponavljale

ZAJEDNO sa generalom Milanom Žeželjem, Brozovim komandantom Garde, autor ovog feljtona sklapao je poslednje kockice neverovatnog mozaika jednog još "neverovatnijeg samoubistva".

Drago Kos neposredno posle rata, FOTO: Iz knjige "Titovi `besmrtnici` i samoubice"

- Nikicu sam kao "najboljeg šofera" upoznao 1944. godine, kada me je Tito pozvao u svoju službu i postavio za komandanta Garde. U odnosu na tu, takoreći državu u državi, nikada nisam bio načisto koliko su tačne informacije koje smo dobijali od njih - da li je Nikica izdao Tita i da li se izjasnio za Rezoluciju Informacionog biroa ili ne. Lično nikada kod njega nisam ništa osetio što bi bilo u suprotnosti sa Titovim stavom, a verujem da i drugi nisu mogli. A to da je kontaktirao sa Đilasom i drugima koji su ga sledeli, vrlo je moguće. Možete kontaktirati, ali znate kako je to onda vreme bilo: ako si pred agentom Udbe progovorio reč, već si bio osumnjičen. Te mere su bile zaista vrlo oštre i mnogi nedužni ljudi stradali su (izvršili samoubistvo) ili otišli na Goli otok. To se lako moglo dogoditi i sa Nikicom. Ali, Udba sigurno nije uspela da sazna u čemu je to zapravo Nikica grešio. Ali, šta je u tim kontaktima sa tada osumnjičenim ljudima bilo i dokle je Udba sve išla, najviše znaju same žrtve...

- Pominje se i "verzija" da je u kancelariji, u kojoj je Prlja, posle saslušanja "ostavljen da razmisli", neko namerno ostavio na sto, njegov napunjen i otkočen pištolj, koji mu je, inače, oduzet pre no što je počelo saslušanje?

- I ja mislim da se Udba bavila čak i nepoštenim radnjama. Njegovoj supruzi Mili verujem i siguran sam da su Nikici - baš zbog toga što nisu mogli da ustanove njegovu grešku - podmetnuli takve igre sa navodnim malverzacijama, koje su ga dovele u vrlo teško psihičko stanje i depresiju da je sam podigao ruku na sebe.

MILA Prlja sa gorčinom se seća tih dana:

- Na sahrani moga supruga je bilo puno sveta bez obzira na to što su "udbaši" skidali posmrtne plakate pa čak postavljali svoje ljude na zemunski most i ispred groblja sa zadatkom da ne idu na groblje.

"Sahranjen je! Vraćajte se, sahranjen je! Vraćajte se!"

Kada smo se, posle sahrane vratili kući, kod mene je došao neko iz Ministarstva unutrašnjih poslova, ne sećam mu se imena, i rekao mi da Udba traži sve račune i da će snositi troškove sahrane. A prethodnog jutra su mi rekli da će troškove sahrane snositi porodica pošto se Nikica ubio u njihovim prostorijama?! Tražili su mi račune od sanduka, venaca, cveća, ovog, onog, kao da sam ja to čuvala...

"Ako vam nešto zatreba, obratite nam se slobodno" - reče kada je odlazio.

Nikad im ništa nisam tražila, niti su mi ikada bili potrebni... Ali, posle desetak godina dođoše opet dvojica "udbaša" u moj stan. Rekoše da su iz policije i da proslavljaju 13. maj - Dan bezbednosti.

"Toga dana ćemo obići sve spomenike. Vi ste podigli lep spomenik vašem suprugu. Ako vam nešto treba, tu smo da vam pomognemo" - kažu mi ta dvojica.

- Pogrešili ste što ste kod mene došli.

- Zašto? - začudiše se.

- Zato što kod mene niko nije dolazio ni prethodnih 10 godina, pa ne treba ni sada.

- Nikica je bio naš drug. Pošten čovek. Bili smo i u Zemunu. Tamo smo, posetili i njegov grob...

Zatim su me zamolili da ih upoznam sa sinovima.

"Služite se primerom vašeg oca" - rekoše i odoše.

Kada smo kasnije otišli na groblje videli smo da su na spomenik položili jednu veliku "suzu", stajali mirno i bog zna kako Nikici odali počast. Mene niko nije pitao za tih minulih deset godina patnje...

PRIČE o suicidu Brozovih ratnih i posleratnih drugova i bliskih saradnika, međutim, ne završavaju se (samo)ubistvom njegovog ličnog vozača Nikice Prlje... Jer, nekadašnji komunistički aktivisti, bivši borci i dalje dižu ruku na sebe... Mučnina i oporost izvitoperenog minulog vremena i dalje je prisutna u nečijim glavama.

Uostalom, evo jedne autentične posleratne priče iz rezidencije "druga Maršala" koja govori o tom moralu i vremenu, a koju je autoru feljtona ispričao Brozov lični ordonans Dragoje Kos...

U Beli i Stari dvor, rezidenciju u Rumunskoj (kasnije Užičkoj) ulici i više reprezentativnih vila na Dedinju, u kojima su odsedali važni gosti iz ondašnjih jugoslovenskih republika kada bi dolazili u Beograd - (Ivan Stevo Krajačić, Miha Marinko, Boris Krajger, Blažo Jovanović, Vladimir Bakarić i drugi) - ubrzo posle oslobođenja došle su i "drugarice" da se staraju o čistoći, redu i svim potrebama novih stanara i gostiju. Pre rata su to radile služavke, bedinerke i sobarice ili, jednostavno posluga, a nova vlast ih je zvanično zvala higijeničarkama, domaćicama, "drugaricama".

Mnoge su direktno došle sa fronta, druge su bile proverene skojevke, studentkinje ili radnice sa proverenom partijskom prošlošću. Bilo je i onih koje su birale druge načine da se zaposle kod nove vlasti pa su često opsedale kapije Belog dvora. Neke su iza ograda ovih zgrada i vila, u Titovoj gardi, imale poznanike, mladiće, prave ili navodne "rođake" u nadi da će se udati za "perspektivne drugove", ili da će, uz pomoć ljubavnih veza rešiti svoje životne probleme, naročito stambene.

Odabrane "drugarice" - spremačice, higijeničarke, kuvarice i ostale koje su novoj vlasti obavljali razne poslove, kao i "drugovi" - Titovi sekretari i ordonansi, oficiri, gardisti i drugi - imali su specijalne propusnice, mada onima koji su radili na kontrolnim kapijama ti papiri gotovo i nisu bili potrebni jer su svakog "znali u glavu".

Retke su bile potrebe da nekog legitimišu. Pojedini stražari čak nisu pravili ni pitanje kada bi, recimo, u društvu "poznatog druga" bila devojka ili žena i zajedno sa njim prošla kroz strogo kontrolisanu kapiju.

NA GLAVNOJ kapiji Belog dvora često su se, kao stražari, smenjivali i Brozovi ordonansi - Dragan Gligorić, Đuro Mandić, Branko Broz, Dragoje Kos i Boško Čolić u koje je Maršal imao veliko poverenje.

- Dovoljno je bilo da me Maršal dok sam kod njega na službi, pogleda na određeni način i ja sam znao da li treba da mu donesem štampu, kafu ili nešto drugo. Ili da prenesem ostalima da se, recimo, pripremi prostorija za prikazivanje ruskih filmova koje je Tito, inače, obožavao - pričao je ovom autoru Dragoje Kos, Titov ordonans od prvih dana rata pa sve do svog penzionisanja. - Mi, stariji ordonansi, imali smo i veliki autoritet među mlađim pripadnicima Garde, a naročito u ženskom delu osoblja na Belom dvoru i u Rumunskoj ulici. Ali, zbog tolikog poverenja strahovali smo da nešto i ne zabrljamo. Da budem iskren, nije bilo lako otrpeti Maršalov bes ukoliko ne bismo nešto uradili onako kako je on to (za)mislio...

Ali, koliko god su Brozovi ordonansi - stražari "bili pod konac", ponekad bi se neko od njih "komotnije ponašao", naročito prema ženskom osoblju, što je, Boška Čolića, takođe Titovog ličnog ordonansa, stajalo gubitka posla, pa čak i sudske presude na smrt...

RAZGLEDNICA JOSIPA BROZA

NA PROSLAVI tridesetogodišnjice bitke za Drvar maja 1974. godine, Tito je organizovao prijem i za stotinak boraca. U jednom trenutku obratio prisutnim drugaricama koje su u toj operaciji bile angažovane u Vrhovnom štabu: "Zašto nije drugarica Prlja među nama?"

SUTRA: USUD KOMANDANTA DRUGE PROLETERSKE

Preporučujemo

Feljton

1 5

FELjTON - ZLEHUDA SUDBINA ŠEFA TITOVOG VOZNOG PARKA: Blažo Jovanović i Savo Kovačević "poklonili" Titu najboljeg crnogorskog šofera

24. 08. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije