FELJTON - VELIKE ZAMISLI POKREĆU U NAMA VELIKI DOGAĐAJI: Dar je blagodat koja dubinsku radost donosi. Ali oko dara se moraš truditi

MOJ otac je na stočiću pored uzglavlja sa drugim knjigama koje je čitao uvek držo svesku i olovku.

Dobrica za radnim stolom, Foto Porodični arahiv Ane Ćosić Vukić

Za doručkom je često pričao šta je prethodne noći sanjao, razmišljao, šta je zapisao ili kako nije zapisao nešto što mu se učinilo „vrlo značajno“ pa ga je u snu „zagubio“. Ljutio bi se na sebe i na svoju lenjost ili na svoje poverenje u sopstveno pamćenje. Bilo je dana i noći kada je neprekidno radio, s nama u kući nije razgovarao, nije odgovarao na telefonske pozive. I obrnuto: danima nije ni prilazio pisaćem stolu. Dakle, mogla sam da zaključim da su postojali neki privilegovani trenuci, časovi, vreme njegovog „nadahnuća“...

– U mom iskustvu, inspiracija jeste stanje nekritičnosti. Ali to stanje je i najstvaralačkije stanje u radnom procesu. Ono označava svaki plodonosni početak. Tada je voljna energija najjača, tada rad – nastajanje i iskazivanje konkretne ideje, samo pisanje, imaju nagonski karakter, postaju moranje; tada su samouverenje i stvaralačke zablude u visokom naponu, pa se pokretačka ideja najpotpunije razvija, krilati se, grana, uzvisuje, nosi je snažno osećanje samopouzdanja koje hrani maštu. Možda je stanje nadahnuća, najviše ono stanje u kome mašta nadvisuje racio – kritičko vrednovanje pokretačke ideje.

Dobrica Ćosić i patrijarh Pavle, Foto Porodični arahiv Ane Ćosić Vukić

To kritičko vrednovanje nastaje kasnije, u redakcijama prvobitnog teksta. Može se o tome mnogo razmišljati i sa najviše izgleda – nekritično. U mom iskustvu, meni je najčudesnije samo rođenje ideje, taj uzlet mašte uzročno nepredvidljiv. Ako velike zamisli pokreću u nama i veliki događaji, snažni spoljni udari, ili intenzivan umni rad i koncentracija u određenoj duhovnoj oblasti – istoriji, religiji, književnosti, filosofiji (mada i te velike zamisli ne moraju da se začnu snažnim doživljajem realnosti ili njene imaginarne ili intelektualne sfere), one „male“ zamisli, ono što je meso na kosturu, ono što kosturu daje oblik i posebnost, te zamisli i poleti mašte, mogu iz svačeg oko nas i u nama da se pokrenu i nastanu.

TO MOŽE biti nečija priča, neki prizor, pročitana misao ili samo jedna reč iz nečijeg teksta, muzička melodija, vetar, kiša, panj u šumi, pisak lokomotive, zvezda, osmeh i oči lepe žene, staračka ruka, san, sopstveno snatrenje, oblak, nesanica... Dokolica je najplodnije semenište i rastilo ideja. Dokolica je nebo mašte. Dokolica je vreme u kome se znanim živi, a javlja se neznano. Ali to je posvećena dokolica. Ona dokolica u kojoj ne zjapi vlastita praznina; u kojoj se ne razastire mučnina dosade; u kojoj ne boli vreme.

Pisac je lovac na vidre i šljuke, pa mora biti budan, mobilan, oprezan, otvorenih čula.

Jer vidra je sev; šljuka je brz talasav let. Da se pogode, mora se imati njihova, zverska hitrina i uhvatiti ta jedna prilika, taj jedini tren. Pisac je ribolovac. Riba koja mu je mimoišla udicu, retko se vraća. Ova uprošćena poređenja izgovaram svesno i sa ubeđenjem: sve se značajno čoveku i u čoveku, dogodi jednom. To jedno je jedinstveno.

Neponovljivo. Ako se ponovi – misao, osećanje, želja – oni liče na ono prvo, ali nisu isto. A to prvo je najplodonosnije. Ne sme se, po mom iskustvu, odložiti želja, nagon, moranje da se nešto zapiše i kaže. Sve što nisam zapisao i napisao onda kada se okazalo, kada je sevnulo, kada je zaželelo da se spusti na hartiju, propalo je! I ako se ponovi zamisao, ona nije ona u prvoj najavi. Sve čovekovo ima svoj trenutak. Kao da vreme, a ne naš mozak, kao da neka leteća, kometska sila u nama sama donosi i odnosi zamisli, dodirne nam i pripali maštu, misao, osećanje i nestane. Nadahnuće je, valjda, taj tren u kome nas dodirne nešto neznano i neko nadsvesno vreme i oplode se u nama u nešto novo... Ostave nam to i nestanu.

SHVATAM: analiza nadahnuća vodi me u mistifikaciju. U stvari, uverava me da je nadahnuće, ono što se opire opisu i definiciji, ono što je... Telefon mi je prekinuo rečenicu i ja ne mogu da je nastavim u početnoj zamisli. Senilnost? Možda. Ili je baš dokaz da je odleteo, nestao onaj tren koji je nosio ideju.

Obogotvorenost dara je najlakše objašnjenje, ako se veruje u Boga. Verujem da je jungovska i svaka psihijatrizacija izvedena redukcijom i na pojedinačnim slučajevima.

Protumačiti nadahnuće, podrazumeva ontološko tumačenje samog stvaralačkog dara; same stvaralačke moći, njeno suštinsko određenje, a ona se opire takvom saznanju. Taj stvaralački organ i moć, to duhovno i emotivno stanje, potreba i moranje da se „proizvodi“ fikcijska realnost, može se samo uslovno opisivati u spoljnoj pojavnosti.

Ono što sledi posle okazivanja i pojavljivanja ideje, osećaja, vizije, to je neprekidna obuzetost tom idejom, napor da se oblikuje u mašti, još veći napor da se iskaže u jeziku, pa produžen napor da se produbi i izražajno usavrši, ako ovom poslednjam postoji kraj.

– MENE zaista vređa verovanje da je darovitom piscu i darovitom čoveku „lako“; da je njemu sve od Boga dato, da je on prosti izvršilac neke sile. Dar je muka. Dar boli. Dar je kazna. Naravno, dar je i blagodat koja dubinsku radost donosi. Ali oko dara se moraš truditi. Moraš ga negovati. Moraš mu se posvetiti. Ako nije izuzetan, lako propada. Dar je odana, strasna služba nekoj sili koja hoće nešto iznad normalnih ljudskih potreba i sveljudskog smisla življenja. To je primoravanje sebe na smisao postojanja koji je izvan biološkog i opšteljudskog. Dar zahteva monašku posvećenost sebi i „življenje sa onim najodlučnijim u nama“, kako Aristotel tumači samosaznanje. A stvaranje je samosaznanje.

Taj apolonsko--delfski postulat čoveka, ostvaruje se i u književno-poetskom činu.

ČOVEK I SUDBINA

PISANjE  romana je za mene zgusnuti napor samosaznanja koji se organizuje u romaneskni govor i oblik. Roman je moj odgovor na pitanje – šta je čovek i njegova sudbina? Objavljujući taj odgovor, ja od čitalaca očekujem saglasnost. A dobijam je delimično, čak i kada su oduševljeni romanom. Delimično zato što je njihovo doživljavanje i shvatanje mog odgovora na to pitanje, uglavnom drukčije od mog.

SUTRA: SRPSKOM NARODU PATNjA JE NAJVEĆE ISKUSTVO

Preporučujemo

Feljton

1 0

FELjTON - MASKIRANI STALjINISTIČKI METODI U GUŠENjU SLOBODE: „Integralni roman“ bio je, zapravo, romansijerska utopija Dobrice Ćosića

14. 06. 2023. u 18:00

Feljton

0 0

FELjTON - SPAS SAVESTI I DUŠE OD BRIONSKOG MONARHA: Sa „Galeba“ sišao opljačkan, prebijen i ponižen, bivši komunist zgađen na banalnost i kič

13. 06. 2023. u 18:00

Feljton

0 2

FELjTON - PODVALE SU IMALE PRIVID PROGRESA: Šesta decenija je bila decenija organizovanja zavera i razočaranja

12. 06. 2023. u 18:00

Feljton

0 1

FELjTON - ISTORIJA JE PRETEKLA SVE ČOVEKOVE SNOVE: Ćosićeva "Bajka" - Prve vizije dobra i zla

11. 06. 2023. u 18:00

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije