Dresira pse i čuva ih u pansionu

ŠAPČANIN Rajko Jančikić pravi je srpski "šaptač psima", a svoj talenat otkrio je neočekivano, kada je pre pet godina nabavio novog ljubimca, belgijskog ovčara Kinga. Ovaj 38-godišnjak, napustio je posao zubnog tehničara i dom zdravlja, a život u gradu je, zajedno sa suprugom Draganom, zamenio prirodnim okruženjem u obližnjem selu Miokusu, gde je osnovao svojevrsnu školu dresure i pansion za pse.

- Nisam znao za šta sam stvoren dok nisam počeo da radim sa psima, i ako se zbog nečega kajem, to je što nisam ranije počeo - priča nam Rajko, dok Dragana na šporetu na drva, brzinom munje, kuva kafu. - Čim sam skinuo belu uniformu, Dragana i ja otišli smo u kupovinu i prvo što sam sebi "priuštio" bile su crne gumene čizme, neophodne za novi posao.

Nije Rajko kao Cezar Milan. Bolji je! Jer, lično smo gledali kako mu psi opasnih rasa, poput nemačkih ovčara i argentinskih doga - na prvi susret - jedu iz ruke. Napadači i čuvari, ali i neobučeni i potpuno nesocijalizovani psi, u zamenu za samo jednu granulu, sa njim pristaju na svakojake vragolije, a onda igra iznenada - postaje rad.

- U čemu je tajna... - muči se i zastaje, inače vrlo temperamentni Rajko, i kada ne može da pruži određeniji odgovor na ovo pitanje, prelazi na drugu temu. - Možete i vi da probate sa Kingom, ako se ne plašite. Jednostavno je, a on je toliko dobro uvežban, reaguje na svaku komandu, tako da nema opasnosti.

A baš od tog Kinga je sve počelo. Rajko kaže da je nabavio ovu malinou u vreme dok je bio samac, da bi kad dođe kući, imao ko da mu se obraduje. Tragajući za načinom kako da ga najbolje vaspita, iako vredan i temeljan, sporo je napredovao. Jer, ispostavilo se da stari dreseri nerado dele tajne zanata.

- Nekim sretnim slučajem došao sam do literature iz sedamdesetih godina i počeo da vežbam sa svojim psom. Tako sam dobro "uradio" Kinga. Najstrašnije! Čuvar i napadač, radi detekciju droge, oružja i eksploziva. Doduše, njegovi preci potiču iz SAJ, ali svaki pas je ličnost za sebe.

Dresura ga je, veli, povukla pa se potpuno posvetio novom zanimanju, a raznoliki svet pasa, kao da je samo njega čekao. Na treninzima kod Rajka, kao početni korak, obavezna je socijalizacija pa se na terenu, u pauzi, zajedno igraju ovčari, doge, seteri, dobermani...

IGRA UMESTO REPRESIJE

RAJKO kaže da nikada ne pravi razliku između pasa i slabo ga zanima da li je u pitanju mešanac, kućni ili lovni pas. Favorita kod njega nema, između ostalog, i zbog toga što veruje da je svaki pas poseban, a mnogo toga zavisi od vlasnika.

- Kad mi stigne pas na čuvanje, uvek pitam vlasnika ima li nešto u ponašanju što bi voleo da otkloni. Ne koristim struju u dresuri, niti represivne mere. Sve se rešava dobrom motivacijom. Uči se kroz igru, sa obaveznom pohvalom i pas postaje savršen - objašnjava Rajko.

GAJIO I ZMIJE

IME Rajka Jančikića u Šapcu, gde je rođen i odrastao, oduvek se povezivalo sa životinjama, ali - sa reptilima. Ovaj neobični čovek gajio je tarantule, škorpije, guštere, kornjače, zmije. Poseban ljubimac, koji mu je ostao u srcu, bio mu je piton dugačak četiri i po metra.

- Ta zmija zvala se Cajka. Kada je uginula, mesec i po dana nisam mogao da dođem sebi od tuge. Ne možete da verujete koliko je to bila dobra zmija - objašnjava nam Rajko i dodaje da je "običan život" za njega uvek bio - nedovoljno inspirativan.

Bavio se zato padobranstvom, ronjenjem, alpinizmom... I ko zna šta ga sve čeka.