Đorđe Živadinović o ulozi Kralja Petra Drugog u seriji “Ravna gora”

PRE nego što je obukao kraljevsku uniformu, Đorđe Živadinović bio je običan student Fakulteta političkih nauka koji je oduvek želeo da se bavi glumom. Sugrađanin iz Velike Plane, glumac Ivan Vukčević preporučio ga je Radošu Bajiću koji je u Đorđu video nešto što niko do tada nije - neverovatnu sličnost sa kraljem Petrom. Posle jedne probe tokom koje je čitao tekst iz scenarija, uloga je bila njegova.

Prisećajući se prvog dana snimanja u podzemnom gradu u Malom Zvorniku, Đorđe kaže da nije imao tremu.

- Bio sam samo veoma počastvovan što sam dobio priliku da igram u ozbiljnoj seriji sa odličnim glumcima. Mnogo kadrova sam imao sa Lazom Ristovskim. Od početka je sve krenulo kako treba. Radoš mi je rekao: "Tvoj glas prirodno emituje vibracije i malu nesigurnost, ali i uzvišeni stav i samo tako nastavi jer hoćemo da dočaramo stanje strepnje u kom je kralj bio" - otkriva Đorđe koji je pre serije igrao u amaterskom pozorištu.

Najlepše mu je, ne krije, bilo na Belom dvoru, gde se, kaže u šali, osećao kraljevski.

- Bilo je neobično jer smo snimali u sobi koju je kralj stvarno koristio. Ležao sam u tom krevetu, dodirivao stvari, obišao i druge prostorije i doživeo neopisivo, gotovo mistično iskustvo.

* Jeste li, zahvaljujući snimanju, saznali nešto novo o kralju Petru?

- Pre snimanja nisam znao mnogo. U udžbeniku istorije za 4. godinu, dve-tri strane su posvećene periodu od 27. marta do 6. aprila što je, po mom mišljenju malo, jer je to možda i ključan period za ono što će se dešavati naredne četiri godine. Kad sam dobio ulogu, potrudio sam se da saznam što više, i o njemu lično i o odnosu sa roditeljima, jer je za ponašanje i stav mladih ljudi porodica veoma važna.

* Kako ste ga doživeli?

- Sve se brzo desilo: puč koji su organizovali generali, čitava zbrka oko njegovog namesništva i kneza Pavla koji je pobegao i ostavio ga u toj situaciji. Doživeo sam ga kao dečaka koji je pomalo izgubljen, koji ima neku vrstu obrazovanja i zrelosti, ali je daleko od toga da razume šta se dešava. Vidi on da nastaje rasulo, da Beograd bombarduju i trudi se da sve drži pod kontrolom, ali realno, kako može dečak od nepunih 18 godina da bilo šta odgovorno, promišljeno i svesno uradi. Mislim da se dešavalo mnogo zakulisnih radnji, da u njegovoj okolini niko nije bio čistih ruku, pa ni oni koji su se predstavljali kao njegovi zaštitnici i prijatelji. Ne verujem da je neko imao nameru da ga dovede u neprijatnu situaciju, ali to se desilo, i on je ispao neka vrsta kolateralne štete.

* Kako, kao student međunarodnih odnosa, gledate na taj period srpske istorije?

- To je pipav teren i buni me kad naši ljudi kažu da im je dosta priče o Drugom svetskom ratu. Činjenica je da i danas u našoj spoljnoj, a pre svega unutrašnjoj politici možemo da vidimo jasne naslednike tih ideologija. Po definiciji, ideologija je toliko jaka da ne dozvoljava pojedincu, a još manje grupi da bude racionalna. A ljudi koji upravljaju državom bi trebalo da se vode racionalnošću. Zato i mislim da je "Ravna gora" kao projekat bila potrebna.

* Možemo li da prevaziđemo podele?

- Iskreno, mislim da nikad nećemo moći u potpunosti, ali treba da nastojimo. Treba rešavati probleme, a ne gurati ih pod tepih, jer će jednog dana breg biti toliki da nećemo moći da vidimo drugu stranu. Važno je da se istorija stalno preispituje, ali ne nasilno.

* Šta biste poručili vašoj generaciji koja je uglavnom apatična?

- Meni je to neshvatljivo. Ne kažem da treba da budete član partije ili nevladine organizacije, ali morate imati stav o tome šta se događa u zemlji. Setimo se 1968. ili devedesetih kada su studenti i mladi bili najaktivniji, a sad ćute. Pričaju samo u uglovima svojih soba i učionica, i to uglavnom samo "pljuju", bez konstruktivnih predloga, a kad treba da stanu iza toga, nema ih. Problem je što nisu ohrabreni, pa zato postaju začaureni i ne znam kako to razbiti osim agresivnom politikom razbuđivanja njihove svesti.

* Gde sebe vidite u budućnosti - u glumi ili diplomatiji?

- Voleo bih da veći deo života provedem kao glumac što sam poželeo još u obdaništu kada sam sa vaspitačicom i nekoliko drugara napisao komad o cvetu koji ne može da se uklopi među ostale. A onda, u kasnijim godinama, kao neko ko će do tada, nadam se, biti ostvaren glumac, ne bih se bunio da budem diplomatski predstavnik naše države u inostranstvu - da li u nekoj egzotičnoj, ili nekoj drugoj zemlji, nije važno (smeh).