DECU MI NE VRAĆAJU, ZAR ČEKAJU DA UMREM: Đorđe Joksimović, o čijoj agoniji je snimljen film "Otac", ne gubi nadu da će okupiti porodicu

Milena MARKOVIĆ - Mihajlo LUKOVIĆ

21. 01. 2021. u 12:00

ДЕЦУ МИ НЕ ВРАЋАЈУ, ЗАР ЧЕКАЈУ ДА УМРЕМ: Ђорђе Јоксимовић, о чијој агонији је снимљен филм Отац, не губи наду да ће окупити породицу

Foro I. Marinković

ZAPLAKAO je Đorđe Joksimović. Pokrio lice šakama, a između prstiju prodirale su suze, kao da ih niko do sad nije isplakao.

O potresnoj sudbini ovog čoveka snimljen je film "Otac" i osvetlio petogodišnju borbu roditelja da iz hraniteljske porodice vrati svoje troje dece. Ohrabrila ga je vest da je zaštitnik građana naložio nadležnom ministarstvu i Centru za socijalni rad da preispitaju postupak oduzimanja dece Joksimovića. Rok - petnaest dana.

- Ohrabren sam, kako da nisam. Ali mene sve živo boli. Evo vidite našta sam spao. Sa devedeset dva kilograma na pedeset sedam - kaže nam.

- Do ovog filma, koji je do srca pogodio moju patnju, čini mi se i nisam bio svestan kroz šta sam prošao. Ali od toga veći je bol da mene, vas, svakog čoveka koji je čovek, moja sudbina više pogađa od onih koji su mi decu oduzeli, a ne vraćaju mi ih. Zašto, pitam, a odgovora nema.

Foro I. Marinković

Kragujevac, hladno je, samo u duši ovog čoveka plamti tiha nada da će svoje tri curice zagrliti u svom domu, odakle su ih, pre pet godina, odveli službenici Centra za socijalni rad i poverili na staranje hraniteljskoj porodici u Topoli.

- Viđam ih povremeno - jeca Đorđe.

- Dovedem ih kući, ponekad. Poslednji put zajedno smo proveli Božić. Bili smo srećni. Kad sam ih ispratio, krio sam tugu. Kad sam se vratio u praznu kuću, jedva sam izdržao...

Deca su svesna svega. Nadležni, nažalost, nisu. Kakvi su to ljudi, šta čekaju? Da umrem? A bilo je i takvih trenutaka kad te patnja kida, da te pokida.

NISU SREĆNI U TUĐOJ KUĆI

OVA deca nisu srećna u tuđoj kući, mi to vidimo svakog dana - ispričali su reporterima "Novosti" komšije porodice Stefanović u Topoli, koji su primili decu Joksimovića.

- Nama je teško da slušamo svaki dan dok viču: "Prebiću te, sad ćeš da vidiš". Deca, navode komšije, žive i sa nevoljama ćerke ove porodice, koja se posle razvoda vratila roditeljima. Stefanovići su dvanaest godina hranitelji. Deca pre Joksimovićevih usvojena su.

- Ništa to nije tačno - zaplakala je, uplašena, LJiljana Stefanović ispred svoje, u kraju, najizglednije kuće. - Meni ovo ništa nije potrebno, moji roditelji su sve ovo zaradili u Švajcarskoj.

Đorđa Joksimovića iscrpele su godine i bezdušnost. Film o borbi ovog čoveka lišenog roditeljskog staranja i brige za njegova tri anđela za kojima žudi, zbog kojih ne spava, vratio je u žižu javnosti ne samo njegovu sudbinu... Ko zna koliko takvih majki i očeva bije bitku da im deca stasavaju uz njih gde je najtoplije. Gde greje ljubav.

Foro I. Marinković

- Sve što je od mene traženo, svi uslovi koji su pred mene postavljeni, ispunio sam: kuću sam napravio, dečju sobu pripremio, kupatilo, dvorište doveo u red. Danonoćno sam, posle 23 godine staža u Remontnom zavodu, u kome sam bio prekobrojan, radio da mogu moju decu da podižem - priča nam.

- Deca žele da budemo zajedno. Neko, očigledno, to ne želi. I ja se pitam - ko zateže i zašto? Uskoro će pet godina naše zajedničke patnje i borbe sa vetrenjačama.

PITAJU ZA MAJKU

KAD mi deca dođu, pitaju za majku - govori Joksimović. - Još nisam spreman da ih suočim sa celom pričom. Ona je sve vreme u Zavodu za mentalno zdravlje, mada, pre toga nije imala nikakvih psihičkih problema. Mi se čujemo, često.

Posećivao sam je i sad, kad mi je odobreno da deca dođu, da provedemo zajedno vikend ili praznik. Najviše bih voleo da odemo zajedno. Da se izljubimo. Zbog korone to, nažalost, nije moguće.

Šta je prethodilo agoniji, kojoj se ne nazire kraj, Đorđa Joksimovića i njegove tri devojčice. Najmlađa je imala devetnaest meseci kada su je odveli, a najstarija pet godina.

- Moja supruga je, kada sam ostao bez posla u firmi, to strašno podnela. Kao otkaz iz života. Zapretila je da će se zapaliti u krugu firme. Centar za socijalni rad je brzo reagovao. Stigli su sa policijom, Hitnom pomoći i pokupili decu. Supruga Jasmina branila je naše ćerke. Izgleda da su jedva čekali da sebi upišu još jedan poen, nisu razumeli šta znači kad ostaneš bez posla, a mene nisu pitali mogu li ja da preuzmem brigu o deci.

Uslovi sve što je od njega traženo za povratak dece je uradio - napravio kuću i opremio sobe, Foro I. Marinković

Supruzi su utisnuli žig neuravnotežene osobe, opasne po okolinu. Naloženo je da je izmeste iz porodice pod neuropsihijatrijskim nadzorom u ustanovu "Pčelice". Deca su, takođe, izmeštena iz naše porodice u hraniteljsku, kod Stefanovića u Topoli! Zašto u Topolu? Zar nije bilo mesta u Kragujevcu? Za mene je to bio šok! Nije Topola baš daleko, ja sam odlazio, tražio decu, tumarao...

NAKARADAN ZAKON O HRANITELJSTVU

DRŽAVA Srbija, za dete u hraniteljskoj porodici, izdvaja oko 50.000 dinara. Hranitelji imaju honorar, zdravstvenu zaštitu, plaćene doprinose kao da su u radnom odnosu, deca besplatne udžbenike, džeparac i plaćeni prevoz do škole. Utoliko je na mestu pitanje: zašto taj novac ne bi bio usmeren biološkim porodicama iz kojih se, u velikom broju primera, izmeštaju deca zbog siromaštva?!

Drhti Đorđe Joksimović, kao stabljika na vetru:

- Centar za socijalni rad, sve dok nije došao novi direktor Vlada Jovanović, nije mi omogućio nikakav kontakt sa decom - priča nam.

Borba Đorđe u vreme štrajka ispred Centra za socijalni rad  u Kragujevcu, Foto M. Đošović

- NJegova pomoć je bila i odlučujuća da mi sud odobri susret sa decom. A pre dva dana me i pozvao da donesem potvrdu o stalnom zaposlenju, tada sam prvi put mogao da kročim u neku kancelariju Centra. Do tog dana, ni do šaltera. Moj život do tada proticao je tako, da kao najveći bednik, na portirnici Centra čekam da me neko primi, da razume i poveruje mi da sam spreman i sposoban da izdržavam decu. Danima sam okapavao na toj portirnici. A kada sam čuo da je moja najmlađa ćerka već bila pripremana da ide na usvajanje u jednu švajcarsku porodicu, umalo mi srce nije puklo. Novi direktor ima osećaj za moju patnju, ali neki njegovi saradnici, kadrovi prethodnog, sad su ljuti što je sve tako odjeknulo, pa me i dalje bojkotuju. Da li se stide? Da li se plaše? To oni, svi koji su deo ove priče, znaju. Ja znam svoj put. Jedini koji vodi do moje dece, na kome ću istrajati da ponovo budemo zajedno.

 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (3)

Mira

21.01.2021. 12:19

Strasno , nemam reci da toliko daju hraniteljima , a deca koju cuvaju su uglavnom nesrecna sa njima. Cast izuzecima koja deci nadomeste roditeljsku ljubav, mislim da ih vise to radi zbog novca, jos i knjige i sve ostalo besplatno, znaci cista lova hraniteljima. Dok sa druge strane roditelji dobijaju deciji dodatak 3000?! Volela bih da znam ko je pametnjakovic koji je smislio sve to.

srce šumadije

21.01.2021. 13:52

Sad se svi bave Mikom Aleksić a šta će nam Srbija bez dece, decu oduzmu od roditelja daju na usvajanje porodicama koje primaju 45 hijada dinara mesečno, pa zašto to ne daju roditelju, kakav je to naopaki sistem?