U Crnoj Gori ima isuviše mnogo nelogičnih državnih odluka i postupaka da bi se olako moglo zaključiti šta se to tamo stvarno dešava. Nema mnogo logike u tome da državno rukovodstvo bilo koje države, umesto da vodi računa o stabilnosti i prosperitetu, samo destabilizuje svoju zemlju i dovede je na ivicu građanskog rata.


HIBRIDNE OPERACIJE

Apsurdna dešavanja navode na pomisao da crnogorsko rukovodstvo, s Milom Đukanovićem na čelu, ne odlučuje samo nego slepo sluša naloge zapadnih moćnika zarad tuđih interesa, grupisanih u interese NATO-a. To bi značilo samo jedno – da stratezi za vođenje hibridnog rata alijanse instrumentalizuju i zloupotrebljavaju Crnu Goru kao platformu i povod za vođenje perfidnih hibridnih operacija protiv Srbije, za koju se zna da neće i ne može ostati mirna o pitanju diskriminacije, maltretiranja i fizičkog ugrožavanja srpskog naroda. Naravno, takvi hibridni napadi ne bi bili u skladu sa zvaničnim diplomatskim nastupima SAD i NATO-a prema Srbiji, ali i na to smo navikli, jer takav raskorak između slatkorečivih diplomatskih izjava i prljavog tajnog nastupa njihovih obaveštajnih službi nikoga više ne iznenađuje.


HRVATSKI MODEL

Ipak, bez obzira na sve te, prilično uverljive argumente, podjednako je uverljiva i mogućnost da je samo crnogorsko rukovodstvo kreator događaja u Crnoj Gori, i da pokušava da iskoristi svoje članstvo u NATO-u za postizanje nekih vlastitih ciljeva koje oni vide kao strateške. Dobro su proučili iskustva Hrvatske i Albanije i pokušavaju da na sličan način ostvare svoje prljave i nečasne težnje tako da ih uklope u strateške interese NATO-a. Najviše im se svideo hrvatski „naučni“ pristup kod asimilacije i eliminacije srpskog naroda i njegove kulture, a koji se odigrao uz prećutno odobrenje i podršku alijanse, posebno zbog toga što za teške zločine koji su pri tome izvršeni niko nije kažnjen, i što je novonastala situacija priznata kao faktičko stanje. Zato su hrvatski političari i generali koji su okrvavili ruke o nevine srpske žrtve česti gosti crnogorske vlasti, kao dragoceni prijatelji i savetnici.



Crnogorsko rukovodstvo, kao nekada hrvatsko, procenilo je da su im Srbi najveća opasnost za opstanak države. Srba je nekada u Hrvatskoj bilo oko 30 odsto, koliko ih danas ima u Crnoj Gori, pa su za relativno kratko vreme svedeni na nivo statističke greške. Nakaradna logika može navesti na pomisao zašto i Crna Gora ne bi iskoristila slične međunarodne okolnosti i učinila istu stvar – asimilaciju i eliminaciju „srpske opasnosti“?


RUSKA OPASNOST


Crna Gora još takoreći nije ni ušla u NATO, a već je zvanično zatražila pomoć i zaštitu alijanse. Čelnici NATO-a uvažili su procene i „argumente“ Podgorice.


Nakon sednice Vojnog komiteta NATO-a, održane pre dve sedmice u Briselu, predsedavajući, britanski maršal Stjuart Pič, izjavio je da se NATO direktno suočava s pokušajima Rusije da izvede hibridne napade, zbog čega je odlučeno da NATO u Crnu Goru uputi tim za borbu protiv hibridnih pretnji. Objasnio je da je kontrahibridni tim NATO-a za podršku raspoređen u njihovu zemlju saveznicu, Crnu Goru, sa ciljem da pomogne jačanju sposobnosti zemlje u odvraćanju od hibridnih izazova. Dakle, konstatacija da je na Crnu Goru izvršena agresija hibridnim ratom i da se moraju preduzeti odbrambene mere je čvrsta i zajednička, iako je zasnovana na potpunim neistinama.
Mora se priznati da je obmana i prevara čelnika NATO-a od strane crnogorskog rukovodstva bila vrhunska i da je uspela. U predstavljanju opasnosti ne figuriraju u prvom planu ni Crna Gora, ni Srbija, nego ruska opasnost i ugrožavanje interesa NATO-a. Nisu Srbi prikazani kao opasnost, nego Srpska pravoslavna crkva (SPC) koja je „argumentovano razotkrivena“ kao infrastruktura za širenje ruskog malignog uticaja. Čelnici NATO-a olako su prihvatili kao tačno da je SPC pod jakim uticajem Ruske pravoslavne crkve, pa tako i Rusije, i da zastupa ruske interese. Zatim, da su čelnici SPC najvatreniji protivnici evroatlantskih integracija Crne Gore i da uveliko rade na tome da se takva odluka poništi. Ovo NATO moćnicima nije trebalo reći dva puta, nego su odmah i sami „prepoznali“ opasnost i odlučili da joj se suprotstave. Podršku NATO-u odmah je dao i Evropski savet za spoljne odnose svojim saopštenjem u kome kažu: „U ovom trenutku važno je da EU i njene države članice uzmu u obzir probleme sa kojima se suočava Vlada u Crnoj Gori.“


Kod montiranih priča o ugroženosti Crne Gore od strane Rusije preko SPC, važno je shvatiti šta je to u stvari SPC. Nisu to samo pravoslavne svetinje, verski objekti, crkvena imanja i sveštenici, nego pre svega vernici. Znači, srpski narod koji odvajkada živi u toj zemlji proglašen je za opasnost, ne samo od aktuelne vlasti nego i od najmoćnije vojne alijanse na svetu. Na osnovu neprijatnih iskustava, koja nažalost imamo, znamo da je u tom slučaju svako postupanje državnih organa Crne Gore prema Srbima dozvoljeno, bez obzira koliko nezakonito i surovo bilo. Sa stanovišta interesa alijanse sve je unapred opravdano i amnestirano, od pritisaka i diskriminacije, preko nezakonitih hapšenja i montiranih suđenja, pa do prebijanja i proterivanja. Nikada ne smemo zaboraviti da je za NATO i fizičko uklanjanje Srba putem ratnih zločina i etničkog čišćenja bilo dozvoljeno.


Te, nikada osuđene niti ispravljene nepravde ohrabruju crnogorsko rukovodstvo koje sve više pribegava nasilju i polako s državnih pritisaka na Srbe koji predugo traju prelaze na državni teror koji ovih dana gledamo. I dok Srbi trpe teror crnogorske države, Stejt department šalje pomalo uvredljivu poruku, da se obe strane uzdrže i da sporove rešavaju dijalogom.


RASPIRIVANjE ANTISRPSKOG RASPOLOŽENjA


Perfidnost crnogorskog rukovodstva ogleda se i u tome što u domenu unutrašnje politike ne figuriraju u prvom planu Rusija i ruska hibridna opasnost kako je to predstavljeno NATO-u, nego Srbi i opasnost od Srbije. Tako više nije sasvim jasno ko je to napao Crnu Goru i ko je agresor – da li je to Rusija, da li je to Srbija, da li samo SPC preko svojih vernika, ili su svi zajedno izvršili hibridnu agresiju na malu Crnu Goru. Situacija za direktan i odlučujući obračun crnogorske vlasti sa Srbima u Crnoj Gori koja proizlazi iz Zakona o slobodi veroispovesti samo je završna faza nečega što je dugo pripremano. Raspirivanje antisrpskog raspoloženja i otvorena diskriminacija Srba traje još od osamostaljenja Crne Gore, s trendom stalnog pogoršanja. Srbi su mirno i bez protesta istrpeli diskriminaciju i ponižavanje, ali udar na samo biće srpske pravoslavne vere i nacije neće, i zato su protesti toliko masovni.



Crnogorskom rukovodstvu, koje teži ulasku u EU, nije lako pronaći opravdanje za primenu sile i državni teror nad pripadnicima SPC, s obzirom na to da su u pitanju mirni protesti i verske manifestacije, kao simbol sloboda zapadne demokratije. To što su toliko masovni jeste veliko iznenađenje i zahteva nove perfidne ideje Đukanovićevog štaba za hibridna dejstva, jer, kako reče maršal Pič, antihibridni tim NATO-a je samo podrška Crnogorcima.
Rešenje koje su pronašli veoma je specifično i potpuno je u stilu izmišljenih optužbi prema protivnicima agresivnog nastupa alijanse.


Kao, na primer, kada NATO stratezi pričaju o „ruskom malignom uticaju“ koji nikada ne objašnjavaju i ne definišu, tako je crnogorski državni vrh odabrao jednu jedinu reč i pretvorio je u optužbu i inkriminaciju – „srbovanje“. Tu optužbu spustili su među široke narodne mase, sa ciljem da jedni pokazuju prstom i optužuju, dok su oni drugi optuženi. Same optužbe su sitnica jer se tim povodom već dešavaju teška fizička maltretiranja i premlaćivanja. Pod tim nabojem nabildovani Đukanovićev policajac sa jahte na Jadranu preti Srbima: „Nema u Crnoj Gori srbovanja. Ko hoće da srbuje neka ide u Srbiju, inače će proći kao onaj mladić.“ Misli na mladića koji je pokazao tri prsta i zato je pretučen.


Šta je to u stvari „srbovanje“ i kako ga crnogorska vlast, njihovi policajci i kojekakvi naelektrisani huligani, prepoznaju? Po njihovoj slobodnoj proceni to može biti sve što simbolizuje ili samo podseća na Srbe, Srbiju i SPC. To može biti pesma, može biti zastava, grb, narodna nošnja ili samo obična šajkača, pa i podizanje tri prsta kao simbol Svetog trojstva. Na kraju, to može biti i ćirilično pismo koje trenutno proteruju iz Crne Gore, pa i ekavski izgovor. Da ne pričamo o srpskim istorijskim ličnostima i junacima, jer ako je crnogorski vrh već proterao i osudio na zaborav neke najvažnije crnogorske istorijske ličnosti, kako neće srpske? Sve to sada u Crnoj Gori može biti razlog za osudu, hapšenje, prebijanje i proterivanje – nema srbovanja. Ovakvi neljudski i necivilizacijski postupci teraju svakog Srbina da stavi prst na čelo i o svemu razmisli. Nisu Crnogorci izmislili reč „srbovanje“ i predstavili je kao nešto ružno i nedopustivo, oni su je samo prihvatili od onih koji su se ranije obračunavali sa Srbima. I kada je već tako, imaju li i drugi narodi na ovim prostorima neku reč koja bi njih optuživala kada javno i s ponosom pokazuju svoja nacionalna i verska obeležja i simbole? Postoji li reč „crnogorisanje“ ili „hrvatisanje“? Ne postoji. Postoji li reč „albanovanje“ ili „bošnjakovanje“? Ne postoji. Postoji li reč „slovenovanje“ ili „makedonovanje“? Ne postoji. Neverovatno, na ovom Balkanu samo je prikazivanje srpskih osećanja i simbola zločin, i samo za taj zločin postoji reč koja inkriminiše i sve objašnjava i opravdava, dok drugi narodi za tako nešto ne mogu biti optuženi iako i oni imaju i zastave i grbove, nacionalnu nošnju i svoje nacionalne pesme.


U Crnoj Gori se ozbiljno krenulo đonom na sve što je srpsko. Najviše je na udaru srpska trobojka, koja je do juče bila i crnogorska. Ona se demonstrativno skida, cepa, baca, pali, a u poslednje vreme prekrečava i po njoj se urinira. Zbog srpske trobojke se sada u Crnoj Gori može ozbiljno nadrljati. To najbolje znaju oni koji su svojim telima štitili srpsku trobojku na nekim zidovima u nekim gradovima, ali i učiteljica Rada Višnjić iz Bara koja je suspendovana jer su deca na njenom času nacrtala štrumpfa ispred srpske trobojke. Kriva je jer je deci dala slobodu da crtaju šta hoće i nije predvidela da je crtanje srpskih simbola – zločin.


POTRAGA ZA REŠENjEM


Stratezi NATO-a vole da svoje akcije uvek prikazuju kao odbrambene i iznuđene agresivnim nastupom protivnika. I tako „braneći se“ stigli su na same granice Rusije. I u Crnoj Gori se „brane“ i šalju defanzivni – antihibridni tim jer kao u svakom ratu, i u hibridnom istina pogine prva. Nisu ovo nikakvi defanzivni, nego ofanzivni timovi za hibridno ratovanje, i nije u pitanju suprotstavljanje Rusiji nego širok hibridni napad na SPC, posebno na sveštenstvo, na srpska udruženja i partije i njihove najaktivnije predstavnike.


Protesti su, međutim, postali iznenađujuće masovni i žilavi tako da crnogorsko rukovodstvo grozničavo traži nove načine da ih suzbije. Povlačenje spornog zakona bio bi najbolji potez, što bi smirilo situaciju, ali je problem što je predsednik Milo Đukanović po svemu sudeći procenio da bi takav potez potpuno ogolio njegovu inferiornost i slabosti njegovog režima. U isto vreme, NATO nije pronašao sigurno rešenje koje bi garantovalo da se Crna Gora njegovim odlaskom neće pokolebati o pitanju evroatlantskih integracija. Zato stručni timovi sugerišu eksperiment s klasičnom primenom sile i zastrašivanjem, kako bi videli da li će surovosti i grubosti smanjiti masovnost protesta. Međutim, stvari su potpuno izmakle kontroli, tako da i ti potezi deluju kontraproduktivno i samo pojačavaju revolt i odlučnost. Ružne scene nasilja i hapšenje partijskih lidera i organizatora protesta i njihove bliske rodbine, među kojima ima i staraca, ne daju očekivane rezultate i samo pokazuje surovost režima.


Hibridna operacija koja bi trebalo da smanji masovnost protesta uveliko je u toku. Prva mera je naravno ometanje redovnog i istinitog informisanja, kako bi se otvorio prostor za pripremljenu propagandu. Cilj je da se građani bombarduju „informacijama“ koje bi trebalo da ih zbune, pokolebaju i dovedu u dilemu o pitanju opravdanosti protesta i da ih zastraše mogućim teškim posledicama.


Efekti delovanja timova za hibridno i „antihibridno“ ratovanje ne mogu se zanemariti i imaće određene uspehe, ali po svemu sudeći ni približno onome što žele da ostvare. Nepovoljno na smirivanje situacije deluje prisutnost NATO-a koji stvara iluzorni osećaj crnogorskoj vlasti da nasiljem i eskaliranjem sukoba možda mogu ostvariti cilj a ne mogu izgubiti ništa, jer će ih u slučaju nepovoljnog razvoja događaja zaštititi NATO. Taj izazov da možda mogu dobiti nešto za njih strateški važno, a ne mogu ni u najnegativnijem scenariju izgubiti ništa, opasan je po mir u čitavom regionu.


Ostaje da se nadamo da oni krajnje opasni elementi iz arsenala hibridnog rata neće biti primenjeni od strane NATO-a u Crnoj Gori – kao na primer upotreba „prikrivenih vojnika“ (bez vojne opreme i oznaka) za prljave tajne akcije, kao i angažovanje stranih plaćenika i privatnih vojnih kompanija. Ipak, ni to se ne može isključiti jer smo sve to već gledali na prostoru Balkana, pogotovo ako stratezi NATO-a odluče da se režim Mila Đukanovića mora održati, pa makar i silom, kako bi alijansa očuvala svoje neprikosnovene interese i teritoriju. Nisu NATO stratezi toliko osetljivi na nekakve lokalne sukobe, pa makar oni prerastali i u oružane. I onda kada je sukob za nas katastrofalan, za njih su to još uvek nekonvencionalna specijalna dejstva. Njihove procene i eventualne sulude odluku može pokolebati samo jedinstvo sveukupnog srpskog korpusa, koje je do sada bilo impresivno, a demonstrira se kroz skupove podrške širom Srbije i Republike Srpske. U isto vreme svi pokazuju visoku svest i otpornost na smišljene provokacije kako se ne bi desilo da se zbog nekog ishitrenog gesta Srbi i Srbija okrive za krizu u Crnoj Gori. Tek ćemo videti da li Srbi i Srbija imaju adekvatne poteze za svaku situaciju koja može snaći Srbe u Crnoj Gori. Bilo bi dobro da šefovi NATO-a zaključe isto što i mi, da se Milo Đukanović ne može održati na vlasti pomoću hibridnih operacija.


ORUŽJE HIBRIDNOG RATA


Fabrikovanje glasina i izmišljenih afera važno je oružje hibridnog rata. Cilj je da se kompromituju važne ličnosti, da se veštački stvore razni antagonizmi i napravi razdor u srpskom korpusu, ne samo u Crnoj Gori nego uopšte. Najvažnije je produbiti već postojeća neslaganja i inicirati nova, između srpskog državnog vrha i ključnih ličnosti SPC. Isto tako je važno isprovocirati sučeljavanje samih vladika SPC i sveštenstva po dubini. Izazvati svađe i javne rasprave u državnom vrhu Srbije na temu načina pomoći srpskom narodu. Probuditi nepoverenje i nezadovoljstvo Srba u Crnoj Gori načinom podrške i pomoći Srbije i drugih delova srpskog korpusa, pod parolom da pomoć nije adekvatna i nije dovoljna. Za sve što se dešava okriviti Srbiju i srpsko rukovodstvo i stvoriti utisak da ne samo da neće nego ne može da zaštiti srpski narod u Crnoj Gori.


(Pečat/Ljuban Karan)