Deka (82) Bora iz Leskovca veran jednom od najstarijih zanata: Vodenica je muzika za uši

Sve što zna o vodeničarstvu, Bora je naučio od dede i oca. Još kao dete ih je posmatrao i upijao znanja o mnogim zanatima bez kojih, kako kaže, nema dobrog vodeničara. Danas mu teško pada što je zbog epidemiološke situacije odvojen od vodeničkog točka, ali je zato ovaj vremešni Vučjanin u kontaktu sa svojim mušterijama, koje mu se stalno vraćaju.

- Planiram da guram do stote, ali već sada brinem šta ću da radim na onom svetu bez moje vodenice. Ona je veliki i značajan deo mog života. Prve slike i zvuci koje sam zapamtio još kao petogodišnjak vezane su za nju. Po zvuku znam da li je u vodenici sve na svom mestu. To je muzika za moje uši uz koju i danas, kao i kada sam bio dete, često zadremam. Ona me uspavljuje, ali i budi. Čim se pojavi neki problem skačem kao oparen - smeje se deda Bora.

Nije ga umarala, već je bila mesto gde se odmarao i opuštao. Tako je i danas.

- Volim da u njoj provodim vreme. Baba se ljuti, jer se kući vraćam prljav i beo od brašna, ali je to drži kratko. Zna ona koliko mi ta vodenica znači. To je nešto neprocenjivo i vredi mi mnogo više od onoga što prodajom brašna mogu da zaradim - dodaje naš sagovornik.

Bora je vrlo vitalan čovek. Za svoje godine odlično vidi i čuje, brzo misli, a po vodenici se kreće ko mladić. Njegovu krepkost su potvrdili i lekari tako što su mu produžili vozačku dozvolu na pet godina. Bora obrađuje i oko hektar zemlje koju je ovog proleća spremio za setvu žutog i belog kukuruza. U težim poslovima ima pomoć unuka, ali ni on, kao ni Borinih 30 formalnih ortaka u vodenici u kanjonu reke Vučjanke, nije zainteresovan da nasledi dedin zanat.

- Ukus brašna koje se samelje pod vodeničnim kamenom i onog iz mlina koji radi na struju nikada ne može da bude isti. Ljudi se vraćaju zdravoj hrani i sve više traže brašno koje se melje na tradicionalan način. Pravim pšenično, kukuruzno, ječmeno, raženo i brašno od heljde i ne mogu da proizvedem koliko može da se proda. Iako u vodenici sve izgleda nezgrapno i grubo, ona zahteva veliko znanje i preciznost - ističe deda Bora.

Kaže da mu nedostaju stalne mušterije koje je viđao svake subote na leskovačkoj pijaci, a tradicija da se trguje kod Bore prenosi se na decu i unuke.

- Dolaze mi čak iz Leskovca na kuću, a sarađujem i sa nekim mlađim ljudima koji i sada prodaju moje brašno na pijacama u Leskovcu i Vučju. Za dobar posao najvažnije je da se drži do kvaliteta, ali i da se poznaju navike kupaca. Leti da je brašno mekše za proju, a zimi oštrije za kačamak - objašnjava Bora.