PRVOG dana ove 2020. bilo je tačno stotinu i pet leta od rođenja, a pre tri dana navršilo se 36 godina od onog 26. marta 1984, od skoka sa Savskog mosta u Beogradu Branka Ćopića, najčitanijeg, najtiražnijeg i najprevođenijeg našeg književnika.

Ironijom sudbine, pod tim mostom, na kamenoj klupi, prospavao je svoju prvu beogradsku noć. Njegovo samoubistvo nadnosi se, i danas, kao neka mračna senka, nad njegovim bogatim delom. Odneo je sa sobom mnoga pitanja. I svoja, i naša. Šta li je poslednje pomislio pred smrtonosni skok pravo na beton? I sama smrt pisca, vrlo često, poput njegovog dela, može simbolično da obeleži vreme u kome je živeo.

A sve je počelo daleke 1950. godine. Bilo je sparno leto, kako inače poslednjih godina zna da bude u Beogradu. Duško Kostić, glavni i odgovorni urednik "Književnih novina", zaključio je avgustovski broj i krenuo je ka Ivangradu, ne pomišljajući da će jedan satirični zapis Branka Ćopića, "Jeretička priča", uzdrmati sam vrh nove države. Na autobuskoj stanici u rodnom gradu dočekali su ga drugovi iz Komiteta i saopštili da se prvim autobusom vrati za Beograd i da sutra uveče u sedam sati bude u redakciji. I ništa više. Uspeo je nekako da stigne na vreme. Kad tamo - Ćopić. Sproveli ga do redakcije. Ni on ne zna ko ih je i zbog čega okupio.

OKO DEVET sati ušla su dva druga u kožnim mantilima i strpala ih u crveni "bjuik" sa zamračenim staklima. Kakve li simbolike: komunistička, crvena boja i automobil, simbol kapitalizma. "Goli otok", prošlo im je kroz glavu. Neko ih je ocinkario ako su negde nesmotreno neku lepu o Staljinu rekli.

Ali, umesto u Udbi, našli su se pred Đilasom.

- Ne ide, Branko, da ti kao najpopularniji pisac revolucije, zastupaš sumnjiva mišljenja. Ne kažem da si kriv. Ali, pogledaj svoju priču sa ove tačke gledišta:

Iznervirao si Starog, a koga si obradovao? One koji veruju da sve novo već smrducka na sve staro. To se, priznajem, tu i tamo događa, ali ti si, svojom pričom, objektivno naneo štetu Partiji. Pokušaj da razumeš stvari tako. Tvoja "Jeretička priča" je hrana za malograđane, povlađuješ sitnoj buržoaziji i čaršiji...

Đido, koji će koju godinu kasnije i sam biti odbačen od lukavog gospodara vremena i ljudi, kritikuje, upozorava, čini to meko, nenapadno, ne strogo i narogušeno, kao, više drugarski.

Branko se pogurio, klima glavom, dovija se, onako skrušeno cedi kroz usta:

- Joj, što pametno govoriš druže Đido. Kako si sve to dobro uočio. A ova moja glupa bosanska glava ne umije da sve to razluči... kako ti to dobro vidiš... Ni na pamet mi nije palo da se ta pričica može tako razumjeti. Kad vidi vraga: može - povija se i dovija Branko, poput Kočićevog Davida Štrpca.

Pri kraju razgovora, Đilas je otvorio veliku kasu, uze silni materijal koji je stajao ispred njega i strpa ga u nju.

- Sad smatraj da je sa ovim sve svršeno - reče Ćopiću.

Izašli su ošamućeni. U hodniku Duško prošaputa:

- Jeftino smo prošli!

Branko Ćopić i Josip Broz Tito

MNOGO godina docnije, u Herceg Novom, posle svih Đilasovih stradanija i zatvora, negde posle Brionskog plenuma, srešće se prvi put od te avgustovske epizode, bivši ideolog Partije i bivši glavni urednik "Književnih novina".

- Niko me u životu nije za.e.avao kao Branko one noći kod mene u kabinetu povodom "Jeretičke priče" - biće prve reči koje je Đido izgovorio dok su pružali ruku jedan drugom.

Ipak se na tome nije sve završilo, kako je Đilas obećao.

U dva nastavka u "Borbi", na po dve trećine stranice velikog formata lista, pojavio se nepotpisani tekst "Junaštvo Branka Ćopića". Ako se zna da je ovaj dnevni list tada štampan samo na šest stranica, jasno je koliko pažnje je posvećeno ovoj satiri. Ubrzo se saznalo da su autori odbrane od pošasti zvane Branko Ćopić bili Đilas i Moša Pijade. Zamislite, on se usudio da napiše priču kako jedan ministar i njegov pomoćnik letuju u luksuznoj vili u Dubrovniku sa porodicama i pride svastikama i još kojekavim osobljem, a usput spominje i generala i nekog udarnika. Ali, ni to im nije bilo dosta. Toj osudi pridružiće se i važan funkcioner tog vremena, Dušan Popović, ali i poznati pisci i kritičari - Skender Kulenović, Mihailo Lalić, Velibor Gligorić, Oto Bihalji-Merin i Milorad Panić Surep.

Ni to nije bilo dosta. Dva meseca kasnije, na Kongresu AFŽ u Zagrebu, oglašava se niko drugi do najveći sin naših naroda i narodnosti, sam Josip Broz. Nimalo nevino, nimalo naivno.

"A šta to znači" - rekao je Tito - "kada se u jednoj satiri uzmu ljudi od ministra, generala i pomoćnika ministra do udarnika, kad se takoreći obuhvati čitavo naše rukovodstvo države i privrede. On je uzeo čitavo društvo i prikazao ga, odozgo do dole, kao negativno, što znači da ga treba slistiti. Takvu satiru mi nećemo dozvoliti i ostaviti je bez odgovora. Ne treba se bojati da ćemo ga mi zbog toga što je pokušao hapsiti. Ne, njemu treba javno odgovoriti i kazati jednom zauvek da neprijateljske satire koje idu za tim da razbiju jedinstvo ne mogu da se trpe kod nas."

Stevan Raičković, Branko Ćopić i Ivo Andrić


IRONIJOM sudbine, u prvim redovima sedela je stara Ličanka Soja, Brankova majka. Legenda kaže da je hrabra starica prišla maršalu i rekla mu da njen Branko nije izdajnik. O tome u partijskim arhivskim dokumentima, naravno, nema ni reči.
"Uplašio mi je majku", reći će docnije Branko prekorno vrteći glavom.

Ali, Branko ne bi bio Branko kad i ovakve situacije ne bi pretvarao u šeretluk. Tekst Titovog govora iz Zagreba u kome on kaže da neće biti hapšen, isekao je iz novina i zalepio na vrata stana. Kanda, da podseti zaboravne drugove, naročito one u kožnim mantilima, šta je rekao njihov vođa i učitelj.

I tih dana u Klubu književnika sedeo je jedne noći sam samcit - poveriće se Rajku Nogu mnogo kasnije... Niko da ga pozdravi, a kamoli da sedne. Kad u neko doba nailazi Andrić i pravo za njegov sto. Priča nešto o Geteu i ljušti jabuku. Branko ga gleda u čudu i misli da on ne zna šta se sa njim dešava i da je zbog toga seo. Kad u jednom trenutku, budući nobelovac procedi:

- Je.o ti takve šale, piši romane, njih ionako niko ne čita - reče mu Andrić.
Niko pre, a kažu niko ni posle, nije čuo Andrića da psuje.

I počeo je da piše romane. Ali, avaj, kada je objavio "Gluvi barut" 1957, u kome se prvi put spominju leva skretanja i crveni teror u partizanskom pokretu, prošao je kroz istom partijskog "toplog zeca" kao u vreme "Jeretičke priče". Iz Partije je izbačen 1960. godine zbog intervjua u sovjetskoj "Literarnoj gazeti". Rekao je da je Davičo štuka koju partija pušta u književni ribnjak, a zna se šta štuka radi drugim ribama.

Desanka Maksimović i Branko Ćopić


U GRADSKOM komitetu su tražili da demantuje tu izjavu. A on je onako kako je to znao, poput Davida Štrpca, promrsio:

- Lako bih ja sve demantovao da to nisam rekao. To me kolje. Neko to umije, ja ne umijem.
Posle je otišao na piće u "Bezistan" na Terazijama sa Tasom Mladenovićem, Duškom Kostićem i Branom Crnčevićem.

- Ja noćas častim, a vi ćete mene kad vas budu istjerali iz Partije - rekao je Ćopić.
Oko njega se lagano širio prazan prostor. Počeli su da ga izbegavaju i najbolji drugovi. Za svaki slučaj. Ali, neki drugi ljudi počeli su da se vrzmaju oko njega. A dosije mu je bio sve deblji. I partijski, u Gradskom komitetu, i policijski u Udbi. Punili su ga tačno 17 godina.

U jednom od izveštaja o kretanju Branka Ćopića piše:

"Onoga dana kada je u 'Borbi' izašlo saopštenje CK SKJ povodom Đilasovih članaka, Ćopić je uveče u Klubu književnika prilično jasno rekao: Gadna je ova beogradska klizavica. Onomad se umalo ne đidnu. Ovim je hteo da kaže kako mu je malo trebalo da pre plenuma 'sklizne' po Đilasovoj liniji, ali se eto na vreme povukao... Ćopić je tih dana, ukoliko bi ga neko pitao je li za Đilasa ili ne, obično odgovarao: Ja sam za Đidu... ali Veselinovićevog."

Pisca, koji je bio sastavni deo odrastanja mnogih generacija, obeležio njihovo detinjstvo, koji je za ceo život usmeravao mlade ljude i pripremao ih da nauče da se raduju u otkrivanju sveta preko literature, danas nigde nema. Izgnan je Ćopić iz lektire, iz izdavačkih kuća i škola, iz javnosti, iz naših života, iz sećanja, iz pamćenja...

Strepnje i snoviđenja, zlokobne slutnje o sutrašnjici i opomenu Branka Ćopića sa prvih stranica "Bašte sljezove boje", tad nismo razumeli. Piscu su se ukazali crni jahači, konjanici Apokalipse, aveti razaranja i požara, neman koja se sprema da sve satre - ognjišta i krovove, detinjstva i ceste, sela i čitave gradove. Tek dvadesetak godina kasnije, ta poruka će nam postati jasna.

OBE REVOLUCIJE BEZ ORUŽJA

OBJAVIO je više od 50 knjiga pripovedaka, romana, poezije i dečje literature. Prevođen je na ruski, engleski, francuski, nemački, ukrajinski, poljski, češki, bugarski, slovenački i mađarski jezik. Bio je član SANU i ANU BiH. Bio je nosilac Partizanske spomenice. Gostujući jednom prilikom u Studentskom gradu, spominjući Spomenicu, Branko je rekao:

- E ta moja generacija i ja baš nismo imali sreće. I prvu i ovu drugu revoluciju (seksualnu) dočekali smo bez oružja.