I DANAS, šesnaest godina kasnije, kada se spomenu 17. i 18. mart, prvo što mi se javi jeste osećaj bespomoćnosti. Ne straha, već nemoći, jer smo nažalost bili prepušteni samima sebi i hordama Albanaca koje su napadale sve srpsko.

Ovim rečima Dragana Jančetović Stanojević, novinarka iz Gračanice, govori za "Novosti" o martovskom nasilju Albanaca nad Srbima 2004. godine. Te strašne dane naša sagovornica je sa tri ćerke, od dve, osam i dvanaest godina, dočekala u jednoj od takozvanih zgrada "Ju programa" u Kosovu Polju. Tu je već bila izbegla iz Prištine, samo tri meseca posle suprugove smrti. U Kosovu Polju, u privatnom smeštaju, pokušavala je da organizuje život, nadajući se boljim danima za Srbe na Kosovu i Metohiji. Tog 17. marta bila je sa kćerkicama u stanu, a da se nešto dešava, saznala je od majke koja je živela u jednom selu nadomak Gračanice.

- Orkestrirano nasilje nad Srbima počelo je oko 13 časova, majka mi je telefonom rekla da se nešto dešava u Čaglavici, da su Albanci tamo napali Srbe. Pozvala me je da dođem sa decom, ali sve se potom dešavalo velikom brzinom. Ostali smo bez struje i vode, a oko 15.30, kada sam htela da postavim ručak kćerkama, kroz prozor je počeo da dopire gust dim. Pogledala sam i shvatila da gori kuća Veličkovića. To je bila prva kuća spaljena tog dana - seća se Dragana prvih nesrećnih scena koje je ugledala tokom martovskog napada Albanaca.

Vatra je potom, kaže, buktala na sve strane. Gorele su pošta u Kosovu Polju, bolnica, srpska škola...

- Sa svih strana je dopirala vatra. Bilo je strašno. Razmišljala sam samo da li ću moći da spasem decu, da ispunim obećanje koje sam dala suprugu na samrti, da ih sačuvam. Kao kroz maglu čula sam reči najstarije devojčice: "Mama, gori naša škola, gde ćemo mi?" Potom su se dve starije devojčice, valjda iz straha, susrele u hodniku, i misleći da je neko ušao u stan počele su da vrište dok se starija u panici obratila kroz plač pokojnom ocu: "Tata, svi će da pobegnu, nas će da ubiju!"

Dolazak prognanih Srba na sever KiM

U susednim stanovima bilo je, kako priča naša sagovornica, još srpskih porodica, a osim dve zgrade "Ju programa" i okolnih kuća, i dve okolne "vojne" zgrade bile su srpske. Stanari su, u strahu ali i želji da se čak i goloruki odbrane, izašli ispred svojih zgrada i domova.

- Minuti su bili kao večnost. Vatra se samo širila, buktalo je na sve strane. Čuli su se povici Albanaca koji su se približavali našim zgradama a policije i Kfora niotkuda. Tek oko 17.00 pristigla su dva tenka. Ne znam čijem su kontingentu pripadali, ali smo se, ipak, ponadali da će nas spasti - kazuje nam Dragana.

Nada se, nažalost, brzo raspršila i pretvorila u veliko razočaranje kada su vojnici Kfora Srbima saopštili da imaju pet minuta da se spakuju i da krenu do susednog Ugljara. Odbili smo jer bismo na putu do Ugljara naišli na razjarene Albance. Muškarci iz zgrada rekli su vojnicima da ne žele da napuštaju svoje stanove i da će ostati tu - jer nikome ništa nisu uradili. Rekli su vojnicima Kfora da slobodno poruče Albancima da ih napadnu i da će se oni braniti.

- Dobro se sećam odlučnosti naših ljudi da brane goli život, iako su svi bili, rekla bih, bespomoćni. Čekali su goloruki Albance, ali sam i danas uverena da su se oni uplašili znajući da su dve zgrade pripadale bivšim pripadnicima naše vojske i da ih je to pokolebalo - govori naša sagovornica.

Spaljene srpske kuće


Svoje razočaranje pasivnim ponašanjem vojnika Kfora Dragana i dan-danas ne može da zaboravi. Kaže da i sada kada vidi njihove vojnike oseti ogorčenost zbog 17. marta.

- Noć je bila teška, jedna od najtežih u mom životu, iako sam uveče prešla kod brata u susednu zgradu i nisam više bila sama sa decom. Ali i to je bilo strašno, zatvarala sam ćerkama uši da ne slušaju pucnjavu koja je dopirala sa svih strana. Gorelo je Kosovo Polje, a meni je gorela duša. Sasvim jasno i danas vidim naše odvažne muškarce kako izvlače bolesnike iz bolnice koja je bila u plamenu. Pamtiću to dok sam živa.

Martovski pogrom sam, kao i većini Srba sa Kosmeta, doživela teže nego 78 dana NATO agresije 1999. godine. Pogotovo što se dogodio neočekivano. u takozvanom miru - iskrena je Dragana.

Ujutro 18. marta, kako govori naša sagovornica, jasno joj je bilo da će morati da napusti Kosovo Polje.

- Uzela sam samo fotografije i dokumenta i u pratnji Kfora otišla sam kod majke u Gračanicu. Bila sam srećna što sam izbavila decu i nesrećna zbog novog stradanja mog naroda koje, shvatila sam, ne ide na dušu samo Albancima već i Kforu i međunarodnoj zajednici - kaže Dragana Jančetović Stanojević.

Kao i našoj sagovornici, 17. mart 2004. godine urezan je duboko u pamćenje srpskog naroda, koji je na današnji dan pre šesnaest godina teško stradao u napadu albanskih hordi. U ovom, najvećem antisrpskom nasilju koje se dogodilo u mandatu misije Ujedinjenih nacija i međunarodnih vojnih snaga Kfora, 17. i 18. marta, ubijeno je 19 ljudi. Osmoro Srba i 11 Albanaca - u sukobu sa vojnicima Kfora.

Sa vekovnih ognjišta proterano je više od 4.000 Srba. Iz Metohije, Kosovskog Pomoravlja i centralnog Kosova: iz južne Mitrovice, Svinjara, Čaglavice, Lapljeg Sela, Obilića. Kosovo Polje je potpuno spaljeno. Prizrenske svetinje, među njima i Bogorodica Ljeviška, koja je već bila na listi Uneska kao spomenik kulture svetskog značaja. Srpska Potkaljaja dokrajčena je u ovom napadu, kao i Manastir Svetih arhanđela, na ulazu u srpski carski grad. Udar razularenih masa nije izbegao ni Obilić, srpske porodice i imovina onih koji su pretekli pogrom iz juna 1999. godine, kada je Kosovo i Metohija stavljeno pod nadzor međunarodne uprave. Ali, i one porodice koje su se vratile, verujući da će im ta ista uprava garantovati sigurnost i mir na ognjištima, doživele su drugi progon.

Tokom dvodnevnih divljanja napadača, bez imovine su ostali i kosovski domaćini u selu Svinjare, Srbi u Lipljanu, u delovima oko Vučitrna. Napadnuta su i srpska sela oko Štrpca...

Crkvlja Svetog Nikole u Prištini

U nasilju koje je kasnije međunarodna uprava kvalifikovala kao "dobro organizovano i orkestrirano" etnički je potpuno očišćeno šest gradova i devet srpskih sela.

Porušeno i zapaljeno 935 srpskih kuća, deset škola, domova zdravlja, pošte. Porušena su tri srpska groblja i oskrnavljeno njih 12. Češki vojnici iz sastava Kfora svedočili su da su Albanci u Podujevu potpuno demontirali pravoslavno groblje, vadili kovčege iz grobova, rasturali kosti i lomili nadgrobne spomenike.

Na meti su bile, posebno, srpske svetinje. Tokom dva dana divljanja albanskih ekstremista uništeno je 35 crkava i manastira, manastirski konaci i imovina Srpske pravoslavne crkve. Više od polovine uništenih sakralnih objekata bili su spomenici kulture. Stradalo je oko 10.000 vrednih fresaka, ikona, putira i drugih crkvenih relikvija, kao i knjige krštenih, venčanih i umrlih - svedočanstvo o vekovnom trajanju Srba na Kosovu i Metohiji.

Povod za ovo užasno nasilje bila je tragedija dvojice dečaka iz sela Čabra, u Zubinom Potoku, koji su se utopili u Ibru. Za ovu tragediju optuženi su Srbi. Kampanja koja je povedena preko albanskih medija najavljivala je zlo koje se dogodilo. Tek kasnije, međunarodna uprava na KiM i zvaničnici misije UN, oslobodili su Srbe odgovornosti za nasilje. OEBS je ubrzo ocenio da je neodgovorno pisanje medija o smrti albanskih dečaka uslovilo da ono bude "tako intenzivno i brutalno".

NATO je na Kosmet poslao dodatne trupe, uprkos činjenici da 20.000 pripadnika Kfora nije uspelo da zaštiti srpski i drugi nealbanski živalj. Misija međunarodnih snaga doživela je poraz, iz kog je proistekla javna poruka albanskih lidera da "mir može samo da donese nezavisno Kosovo". Četiri godine kasnije, to je i oživotvoreno.

Tokom proteklih 16 godina, za proterane Srbe gotovo i nije bilo uslova da se vrate na pradedovsku zemlju, silom otetu. U istražnom pritvoru bilo je više od 250 osumnjičenih za učešće u antisrpskom nasilju, a tek manjem broju njih izrečene su simbolične kazne.

ŽRTVE MARTOVSKOG NASILjA

U MARTOVSKOM pogromu ubijeni su Borivoje Spasojević (1941) i Jana Tučev (1968), oboje iz Kosovske Mitrovice. U Lipljanu je smrtno stradao Nenad Vesić (1951). Otac i sin Dobrivoje (1955) i Borko (1984) Stolić ubijeni su u Drajkovcu, opština Štrpce, Boban Perić (1952), profesor fizičkog vaspitanja u selu Kusce kod Gnjilana. Kosovo Polje pamti žrtvu Zlatibora Trajkovića, a Prizren Dragana Nedeljkovića (1943), koga su nasilnici zatekli u Prizrenskoj bogosloviji i tu ga ubili.


SRUŠENE I ZAPALjENE CRKVE I MANASTIRI

U STRAŠNOM martovskom pogromu, za samo 48 časova, zapaljeno je i porušeno 35 manastira i crkava. Manastiri Devič u Srbici i Sveti Arhanđeli kod Prizrena. U carskom, Dušanovom gradu na Bistrici stradale su i Saborna crkva Svetog Đorđa, Bogorodica Ljeviška, crkve Svetog Nikole (Tutića), Svetog Spasa, Vavedenja - Svete nedelje (Markova), Svetog Đorđa (Rukovića), Svetog Pantelejmona i Svetih Vrača, kao i zgrada Bogoslovije i Vladičanski dvor. U Prištini je zapaljena Crkva Svetog Nikole, u Belom Polju Crkva Vavedenja. Uništene su i oskrnavljene i crkve Svetog Save u Kosovskoj Mitrovici, Svetog Andreja Prvozvanog u Podujevu, Svetog Nikole u Kosovu Polju, Svetog Arhanđela Mihajla u Štimlju, Svete Nedelje u Brnjači kod Orahovca, Svetog Lazara u đakovačkom naselju Piskote, Svetog Ilije u Bistražinu kod Đakovice. Stradale su i i dve crkve posvećene Svetom Jovanu Preteči - u Peći i Pećkoj Banja, Svetog Ilije u Nekodimu kod Uroševca, Svetog Petra i Pavla u Talinovcu, Rođenja Bogorodice u Softoviću, Svetog Pantelejmona u Donjoj Šipašnici kod Kosovske Kamenice, Svete Katarine u Bresju kraj Kosova Polja, Svetog Ilije u Vučitrnu, Rođenja Bogorodice u Obiliću, Svetog Petra i Pavla u Istok i Svete Petke u Vitini.