Posle ubistva iranskog generala Kasema Sulejmanija prošlost je, kao što se često događa, navela na paralelu sa sadašnjim dešavanjima, i to zahvaljujući popularnim haštagovima - #WWIII (Treći svetski rat) i #FranzFerdinand - koji su preplavili društvene mreže, posebno Tviter.


Ne iznenađuje da se takva sećanja, posebno ona na svetske ratove, pojave u kolektivnoj svesti u ovakvim trenucima, ocenjuje "Forin polisi".

Kako navodi taj list, dok ratoborniji misle da se neprijatelji, koji se porede sa Hitlerom, moraju sprečiti po svaku cenu, miroljubiviji su zabrinuti da bi svet mogao da ponovi katastrofalne greške iz 1914. kada je Evropa uništila sebe.

Ocenjući da je reč o ođecima prve krize evropskog imperijalizma, citira se koscenarista novog filma o Velikom ratu "1917" Kristi Vilson-Kerns da su "motivacije za Prvi svetski rat nejasne. Delom se radilo o profitu, a delom zato što su imperijalističke sile počele da gube svoje uloge na stranim teritorijama".

Globalne i regionalne sile sučavaju se sa sličnim uslovima na sadašnjem Bliskom istoku - uticaj Sjedinjenih Država se smanjuje posle 30 godina skoro neprekidnog rata; Rusija se drži jednog od poslednjih ostataka sovjetskog uticaja u Siriji; Turska raspoređuje trupe za borbu u ratu u Libiji nastojeći da povrati slavu Otomanskog carstva...


Pročitajte još: NI VOJNA INVAZIJA, NI NUKLEARNA BOMBA: Šta bi moglo da izazove Treći svetski rat?


Kao nadvojvoda Franc Ferdinand 1914. godine, Sulejmani je bio simbolički značajan vođa kojeg je ubio protivnik povezan sa interesima velikih sila, iako je, kako piše "Forin polisi", američka vojska po obimu i organizaciji znatno drugačiji entitet od srpskih nacionalista.

List navodi da svet sada ima niz diplomatskih alata i opcija koje su vođama 1914. bile nedostupne, pa umesto fatalističkih poziva na Treći svetski rat, Amerikanci i Iranci moraju da podsete svoje vođe na potrebu da se vrate za pregovarački sto.

Možda je najvažnija lekcija Prvog svetskog rata vrednost diplomatije, navodi list uz podsećanje da se decenijama pred Prvi svetski rat pojavilo se novo naoružanje i da su formirani savezi, ali nije bilo diplomatske infrastrukture koja bi omogućila postizanje i poštovanje međunarodnih sporazuma.

Depositphotos

Pre Prvog svetskog rata, većina zemalja diplomatiju je doživljavala kao ad hok, usku i prilagođenu za postizanje određenih ciljeva kada se za to ukažze prilika.

Vlade su komunicirale na najvišim nivoima kako bi formirale saveze i bavile se trgovinom, ali zbog nedostatka komunikacione tehnologije, nemogućnosti putovanja i normi koje zabranjuju uplitanje u unutrašnje poslove, diplomatija je bila manje održiva.

Sto godina kasnije, Iranci i Amerikanci bi morali da dovedu svoje vođe do pregovaračkog stola, prenosi "Forin polisi".

Priroda diplomatije je danas daleko naprednija, sa partnerima i povratnim kanalima preko kojih Vašington i Teheran mogu da komuniciraju rečima, a ne raketama.

Postoje brojni presedani, od pregovora dve Koreje do kubanske raketne krize, kako bi SAD i Iran mogli da postignu sporazum koji sprečava dalju eskalaciju ako već ne uspeju da reše razlike u vezi sa nuklearnim oružjem i terorizmom.

Apsurdan je i nedostatak formalnih diplomatskih odnosa, koji su međuu neprijateljima važniji nego među saveznicima, ači se uvek može osloniti na treće strane, poput Švajcarske ili UN.

Iran ne može da pobedi u ratu sa SAD, niti Amerika može da sebi priušti da ratuje, zaključuje "Forin polisi".