Iz Bistrice na Olimpijske igre u Stokholmu

PRE čitav jedan vek, krajem marta 1912. u Beogradu je održana maratonska trka za kvalifikacije na Olimpijske igre u Švedskoj, na kojima je prvi put u istoriji trebalo da učestvuju i sportisti Kraljevine Srbije. Interesovanje javnosti bilo je ogromno. Narod se okupio duž staze duge 33 kilometra, od Obrenovca do Košutnjaka, da vidi ko će biti prvi srpski olimpijac. U kvalifikacijama, na kojima je učestvovalo 97 sportista i amatera pobedio je redov 18. pešadijskog puka Dragutin Tomašević.

- Moj deda Dragutin je tom pobedom postao prvi srpski olimpijac. Pre toga bio je poznat kao čovek koji se trkao sa vozom „ćira“ od Petrovca do Požarevca i pobedio. U proleće 1909. posle pretrčanih 40 kilometara stigao je na cilj nekoliko minuta pre zahuktale mašine, na oduševljenje svih putnika. Kao atletičar imao je rezultate za zlatnu medalju na olimpijskom maratonu i zato je bio u centru pažnje i evropske sportske javnosti - priča Dragutinov unuk Radiša Rajković u spomen-sobi prvom srpskom olimpijcu u njegovom rodnom selu Bistrica kod Petrovca na Mlavi.

Radiša kaže da je od majke slušao da je Dragutin još kao dečak bio brži od biciklista i lokalnih sportista.

- Iz ruku Pjera de Kubertena, predsednika MOK-a, dobio je medalju za učešće na igrama - priča unuk Radiša i pokazuje fotografije visokog i vitkog momka, sa tankim brkovima. - Bio je član viteškog društva „Dušan Silni“ i Sokolskog društva. Majka i otac su ga lično spremali za dugo putovanje vozom preko Budimpešte i Nemačke do Švedske. Za put na prvu srpsku olimpijadu spakovao je čak tri kofera. U jednom su bili njegov dres sa obeležjem Srbije, zatim kopačke za trčanje i srpska zastava.

Olimpijsko takmičenje se, međutim, pretvorilo u pravu dramu za mladog Tomaševića. Dragutin je prvo povredio palac na nozi i odustao od trke na 10.000 metara. Potom ga je zavela jedna mlada Šveđanka, vodič u olimpijskom kampu, pa je on za njom izgubio glavu. Na kraju su konkurenti, kada su videli da Dragutin ima najbolje vreme na treningu, pokušali da ga eliminišu sa staze.

- U menzi za sportiste, kada je Dragutin naručio kabezu, kuvar mu je stavio prašak u piće, ali je konobarica to videla, prosula sok i rekla mu: „Srbine, nemoj ništa da piješ!“ Na samoj olimpijskoj stazi Tomašević je između 62 maratonca odgurnut u jarak i držan tamo dok ne prođu favoriti.

- Moj deda je upamćen i kao hrabar vojnik. Kada je mobilisan u Prvi svetski rat, princ Đorđe Karađorđević, koji je bio njegov drug, hteo je da mog dedu rasporede u sportski bataljon, ali je on tražio pušku da se bori sa slobodu svoje braće i sestre. Prilikom obdukcije, lekari su otkrili da je imao dva srca - jedno veliko i jedno malo. I zato je verovatno imao sjajnu kondiciju - otkriva unuk Radiša Rajković.

SELO ČUVA USPOMENU

MILICA, Dragutinova snaha, sačuvala je torbu koju je Tomašević nosio na Olimpijadu, fotografije, ali i zlatni prsten sa crvenim rubinom koji je dobio od Vlade Srbije. Sve to je deo postavke spomen-sobe u selu Bistrica. U selu postoji i spomen-česma posvećena prvom srpskom olimpijcu, a u Petrovcu na Mlavi spomenik i sportska hala, koja nosi njegovo ime. Svake godine opština organizuje Memorijalnu trku u kojoj trče profesionalci i amateri.