JUBILEJ NOVOSTI: Sportisti bez premca u Evropi

ZEMLjA sporta. Ove dve reči nekako su u poslednjih šest ili sedam decenija bile sinonim za četiri države, sa samo jednim glavnim gradom. SFR Jugoslavija, SR Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, pa sada i Srbija, od ranih šezdesetih godina prošlog veka, pa do danas bile su prepoznatljive po uspesima sportista, talentovanim pojedincima, sjajnim timovima, reprezentacijama koje su bile uzor i mnogo većim sportskim nacijama.

A te šezdesete godine prošlog veka nekako su bile i šampionske i trofejne, neke čak ostavile i na pragu čuda. U ovom podsećanju na rezultate naših fudbalera i vaterpolista osvrnućemo se na ono što su 1960. godine uradili fudbaleri Jugoslavije na Letnjim olimpijskim igrama u Rimu, pa 1964. godine vaterpolisti Partizana u Kupu šampiona, ali u takmičenju istog imena i fudbaleri Partizana.

Davne 1960. godine, skoro baš na sedmi rođendan "Večernjih novosti", fudbaleri Jugoslavije su se okitili prvim i od tada jedinim olimpijskim zlatom u ovom sportu. Na 18. igrama Olimpijade (kako je zvanično i puno ime ovog događaja). Jugoslavija je imala čak 120 predstavnika u ukupno 14 sportskih disciplina. Igre su trajale od 25. avgusta do 24. septembra 1960. godine, Jugoslavija je osvojila dve medalje. Rvač Branislav Martinović se okitio srebrom, a fudbaleri su "gurali" do finala i u velikom meču 10. septembra 1960. savladali Dansku sa 3:1 (2:0) i tako kući vozom poneli do tada i od tada jedino olimpijsko fudbalsko zlato.

MNOGO toga je bilo posebnog na putu reprezentacije Jugoslavije do finala. Ekipa je na Olimpijske igre ispraćena sa neskrivenom skepsom novinara, navijača i ogromnog dela javnosti, jer je i tokom priprema bilo problema sa disciplinom u timu.

Pročitajte još - JUBILEJ "NOVOSTI": Tragedija Bezbijevih beba

Međutim, događaji na fudbalskom turniru u Rimu išli su i te kako naruku timu koji je predvodila selektorska komisija u sastavu Aleksandar Tirnanić, Ljubomir Lovrić i Dragomir Nikolić. Na spisku ove trojice koje je predvodio čuveni Tirke bilo je 18 igrača koji su po nekom standardnom "ključu" morali da budu predstavnici skoro svih "naroda i narodnosti". Do zlata su ponosno koračali golmani Milutin Šoškić (Partizan) i Blagoje Vidinić (Radnički Beograd). U odbrani su bili Zvonko Bego (Hajduk Split), Vladimir Durković (Crvena zvezda), Fahrudin Jusufi (Partizan), Žarko Nikolić (Vojvodina), Novak Roganović (Vojvodina), Velimir Sombolac (Partizan), Ante Žanetić (Hajduk Split), na sredini terena Aleksandar Kozlina (Hajduk Split), Dušan Maravić (Crvena zvezda), Željko Matuš (Dinamo Zagreb), Željko Perušić (Dinamo Zagreb), Silvester Takač (Vojvodina), a u napadu Andrija Anković (Hajduk Split), Milan Galić (Partizan), Tomislav Knez (Borac Banjaluka), Borivoje Kostić (Crvena zvezda).

Na putu do finala "plavi" su u mečevima u grupi prvo deklasirali Ujedinjenu Arapsku Republiku sa 6:1 (strelci Rifai - autogol, Kostić 3, Galić 1, Knez 1), pa Tursku 4:0 (Kostić 2, Galić 1, Knez 1), a sa Bugarskom su remizirali 3:3 (Galić sva tri). Onda je odigrano čuveno polufinale sa Italijom u kojem 90 minuta nije bilo golova, da bi Galić u produžetku prvo doneo vođstvo, a Tumburus i izjednačenje za domaćina Olimpijade.

Pročitajte još - JUBILEJ "NOVOSTI": Svedočenje o višestranačju

KOLIKO je to, iz ove današanje perspektive, bilo čudno sportsko vreme, neka posluži podatak da o finalisti nisu odlučivali penali - već žreb. I to kakav žreb... Čista, baš čista sreća, jer su se tada pobednici u ovakvim slučajevima odlučivali izvlačenjem ceduljica. Glavni protagonista tog žreba bio je Britanac ser Stenli Raus, predsednik UEFA i član FIFA. On je u svoj beli šešir stavio dva papira sa imenima Jugoslavije i Italije. Zatim je podigao šešir iznad glave i mahao njime, a onda je izvukao ceduljicu na kojoj je pisalo - Jugoslavija. To je značilo da će "plavi" u finale, na megdan Dancima, koje su 10. septembra savladali sa 3:1 golovima Milana Galića već u prvom minutu, Željka Matuša u 11. i Bore Kostića u 70. Danci su uspeli da dođu samo do počasnog gola u 90. minutu, a podvig je utoliko veći što je Jugoslavija već od 37. minuta igrala bez isključenog kapitena Milana Galića kojeg je italijanski arbitar zbog jedne pogrešno protumačene psovke poslao na tribine.

VOZOM su se "plavi", pod okriljem noći, vratili u Beograd, i umesto svečanog dočeka i slavlja desio se - skandal. Naime, fudbaleri nisu zaboravili da su ih novinari u Rim, još u avgustu, ispratili "kao na parastos", pa su ih otvoreno bojkotovali na glavnoj železničkoj stanici u Beogradu. Izveštač sa dočeka fudbalera, dugogodišnji novinar "Večernjih novosti" Časlav Jakovljević je sa žaljenjem konstatovao da igrači praktično beže od "sedme sile".

- Nismo zaboravili kako su nas novinari potcenjivali pre odlaska u Rim. Rešili smo da im vratimo milo za drago. Osvojili smo zlatnu medalju, ali smo se svi dogovorili da nijednom našem novinaru ne damo izjavu o tome kako smo došli do medalje, do zlata. I reč smo održali, pa naš trijumf u večnom gradu Rimu nije imao onaj publicitet koji odgovara olimpijskim pobednicima - priznao je kapiten Milan Galić.

Pročitajte još - JUBILEJ "NOVOSTI": Putopis NATO zločina

Isti onaj Galić koji je, prema svedočenju mnogih njegovih savremenika, bio najbolji jugoslovenski fudbaler svih vremena. Isti onaj Galić koji će šest godina kasnije, 11. maja 1966. godine na briselskom stadionu "Hejsel", punih 70 minuta držati čas fudbala slavnom Real Madridu u finalu Kupa šampiona, da bi san o tituli prvaka Evrope ubili za samo šest minuta Amansio i Serena...

MEĐUTIM, neki drugi partizanovci su se mnogo bolje snašli dve godine ranije, 15. marta 1964. na finalnom turniru Kupa šampiona u Zagrebu, ali u bazenu. Bili su to vaterpolisti Partizana koji su po mnogo čemu bili sportski i intelektualni fenomeni svog i nekih narednih vremena. Naime, na golu crno-belih je bio tada već inženjer Milan Gale Muškatirović, koji je kasnije postao i doktor nauka. Istovremeno, sa njim je u ekipi bio tada već doktor inženjer elektrotehnike Dragoslav Šiljak. Novijim generacijama danas zvuči gotovo neverovatno da je Šiljak već iste 1964. radio na američkom univerzitetu Santa Klara na projektu upravljanja vasionskim letilicama, a da će godinu dana kasnije Muškatirović postati profesor organske hemije na Tehnološko-metalurškom fakltetu, a kasnije i njegov dekan. Njima će se docnije u bazenu pridružiti doktor Krunoslav Subotić, doktor fizike, docent i profesor na našem Elektrotehničkom fakultetu i američkom "Mičigen Stejt" univerzitetu, a kasnije i direktor Instituta "Vinča".

"Trijumf Partizana", "Evropska titula crno-belih" i "Bez premca u Evropi" bili su naslovi u "Večernjim novostima" koji su tog marta 1964. godine opisali ovaj uspeh vaterpolista koji su svom klubu, sa skoro 70 pehara, jednom od najtrofejnijih na planeti, podarili prvu od ukupno sedam titula evropskog prvaka.

Prčočitajte još - JUBILEJ “NOVOSTI”: Mir je stigao iz "Dejtona"

PARTIZAN je do prve titule pregazio šampione čak pet zemalja. Redom su padali Kanotijere (Italija) 6:2, Legija (Poljska) 6:0, Dinamo Moskva (SSSR) 4:3, Duizburg (SR Nemačka) 7:2 i u odlučujućem meču Dinamo Duizburg 4:2.

Zanimljiv je i pogled na izveštaj sa finalne utakmice u Zagrebu u kojem se na spisku igrača doslovno pominju titule dvojice tadašnjih prvotimaca: inž. Milan Muškatirović, Đorđe Perišić, Boris Čukvas, Ozren Bonačić (igrao kao pozajmljen igrač zagrebačke Mladost, prim. a.), Dragan Čolović, Zoran Janković, Feliče Tedeski, Mirko Sandić, Branko Živković, Nenad Manić, inž. dr Dragoslav Šiljak, Branimir Glidžić.

Za tadašnju sportsku javnost i novinare jugoslovenskih dnevnih listova ovo je bio vrhunski sportski događaj, jer su se pre vaterpolista Partizana nekom evropskom titulom pre toga okitili samo stonoteniseri Zagreba.

(SUTRA: Pele je bio dva puta gost "Novosti")