Da li će eutanazija biti ozakonjena u Srbiji?

BEOGRAD - Pravo na eutanaziju ili, kako se još naziva, "ubistvo iz milosrđa" moglo bi u skoro da bude priznato u Srbiji, tako što bi se prema sadašnjoj ideji, sprovodilo u izuzetnim slučajevima i uz saglasnost osobe za dobrovoljni prekid života ili uz pristanak njene najuže porodice.

Nacrt Građanskog zakonika (GZ), koji će do jula 2016. godine biti na javnoj raspravi, predviđa eutanaziju kao "pravo fizičkog lica na saglasni, dobrovoljni i dostojanstveni prekid života, koji se može izuzetno ostvariti, ako se ispune propisani humani, psiho-socijalni i medicinski uslovi".

"Uslovi i postupak za ostvarivanje prava na eutanaziju propisuju se posebnim zakonom", kaže Nacrt GZ-a.

U predloženom tekstu se takođe navodi da zloupotreba prava na eutanaziju, radi pribavljanja neosnovane materijalne ili druge koristi, predstavlja osnov za krivičnu odgovornost.

Međutim, kao alternativu, Nacrt ostavlja javnosti da u toku rasprave odluči da se taj član u potpunosti izbriše iz završne verzije kodifikacije, odnosno da se pravo na eutanaziju uopšte ne predvidi.

Ubistvo iz milosrđa u srpskom zakonodavstvu sada se smatra krivičnim delom.

Zato će se Komisija za izradu Nacrta GZ, zbog kompleksnosti ostvarivanja prava na eutanaziju, koje ima, pored pravnih i medicinske, psihološke i socijalne aspekte, tek posle održane javne rasprave izjasniti o alternativnom predlogu na osnovu argumenata stručnjaka iz razlicitih oblasti i profesionalnih delatnosti.

Takođe, eventualnim usvajanjem osnovnog predloga - za uvođenje prava na eutanaziju, izvršila bi se odgovarajuća promena u Krivičnom zakoniku.

O ovom pitanju je sredinom decembra raspravljala i sekcija za zdravlje Kopaoničke škole prirodnog prava, koja je podržala rešenje iz Nacrta GZ.

Doktor Hajrija Mujić Zorić, koja je naučni savetnik Instituta društvenih nauka i urednik sekcije za zdravlje Kopaoničke škole, rekla je Tanjugu da će sekcija preporučiti da se pitanje aktivne eutanazije i dalje raspravlja, kao i da se razjasni pitanje pasivne eutanazije čiji su oblici, kako je navela, kod nas u praksi u nekoj formi prisustni.

Ona je objasnila da se kod aktivne eutanazije uvek preduzima neki aktivini čin ili radnja, uz određene procedure kojima se ide na ciljano izazivanje smrtnog ishoda kod pacijenta.

Pasivna eutanazija, kako je ukazala, podrazumeva samo dopuštanje da dođe do posledice, odnosno lečenje sekundarnih posledica, ublažavanje bola, ne prikopčavanje na aparat, ili skidanje sa aparata ukoliko se to konzilijarno odluči i uz saglasnost najbližih.

"Mi smo skloni kao sekcija da podržimo praksu pasivne eutanazije u striktno određenim slučajevima kada je to potpuno opravdano i medicinski i sa pravne strane i u tom delu podržavamo rešenje iz Nacrta GZ", navela je Mujić Zorić.

Prema njenim rečima, stav te sekcije je da se za sada ne ide na ekstremna rešenja koja su neprimerena našem pravnom sistemu.

"Postoje protokoli i procedure koje uveliko imaju razvijene zemlje, a isto tako i mi težimo da Srbija usvoji dobru praksu. Mislimo da treba podržati ono što se radi u praksi i nazvati ga pravim imenom, jer imamo u pojedinim službama praksu pasivne eutanazije, koja se naziva nekako drugačije", objasnila je Mujić Zorić.

Ovo je samo jedno od pitanja "automonije pacijenta" o kom se u Srbiji raspravlja, a to je ne samo pravo pacijenta da bira lekara, već i način lečenja i da u kranjoj liniji i on snosi rizike i posledice tretmana koji odabere.

Podaci dostupni na Internetu, ukazuju da je eutanazija omogućena u više evropskih zemalja, a Belgija je 2002. godine bila prva zemlja na svetu koja je dozvolila eutanaziju, a od prošle godine čak i mlađih od 18 godina.

U Holandiji je eutanazija dozvoljena za starije od 12 godina.

U Francuskoj je dozvoljena jedna vrsta pasivne eutanazije od 2005. godine tako što se prekida terapija pacijentu, ali lekari ne smeju da sprovode aktivnu eutanaziju.

U Luksemburgu je eutanazija dozvoljena od 2009. godine ali je zabranjena za maloletnike, dok je u Švajcarskoj na snazi direktna eutanazija, što znači da lekar može pacijentu da odredi smrtonosnu dozu nekog leka, ali taj lek pacijent mora sam da je uzme.

U Norveškoj, lekar ima pravo da odluči da prekine terapiju pacijentu ako to zatraži pacijent na samrti, ili članovi njegove porodice u slučaju da bolesnik ne može da komunicira s okolinom.

U Danskoj pacijent može da ima "medicinski testament" koji lekari moraju da poštuju.

U Nemačkoj se toleriše pasivna eutanazija. Nemci koriste reč "sterbehilfe" (pomoć da se umre), što uključuje mogucnost da lekar prekine terapiju, ali samo ako pacijent to želi i jasno stavi do znanja.

Slična je situacija u Austriji.

U Velikoj Britaniji je eutanazija zabranjena zvanično, ali lekar može pacijentu na samrti da da jaku dozu morfijuma, iako se zna da od toga može da umre, što se pravda ciljem lekara da otkloni bol.

U Španiji, gde je Katolička crkva posebno aktivna u osuđivanju eutanazije, zakon dozvoljava pacijentu pravo da odbije lečenje.

U Grčkoj i Rumuniji je eutanazija strogo zabranjena i lekar može da dobije do sedam godina zatvora ako je primeni.

U Poljskoj i Irskoj je slican slučaj, a lekari mogu da budu osuđeni na zatvorske kazne od pet do 14 godina.

U Srbiji i BiH eutanazija se smatra ubistvom, dok je u Hrvatskoj zabranjena, ali je zatvorska kazna manja, u zavisnosti od slučaja.