U kakvim uslovima provode poslednje dane stari i najteži bolesnici

NEKI život završavaju sami i stari, zaboravljeni od svih, zgureni u krevetima ili pokošeni u pokretu, dok su pokušavali da se uhvate za njega. Danima niko i ne primeti da ih nema. Drugi uopšte nisu stari, ali preminu takođe sami ili u društvu najuže porodice, koja ostaje smlavljena višemesečnom borbom da im skrati bolove i muke. Najčešće umiru od kancera, koji svake godine u Srbiji odnese na hiljade života.

Samo retki skončavaju u bolnicama, ali tek su oni zaboravljeni, u mnogoljudnim sobama, skrajnuti negde do zida, bez ruke podrške ili utehe. Za većinu smrti starih i teško obolelih u našoj zemlji svašta se može reći osim da su dostojanstvene.

Javnost se tek malo žacne kada u novinama osvane vest da su nađena već poluraspadnuta tela, posle nesnosnog smrada koji se širio iz njihovog stana. Tako su, recimo, prošle godine u Novom Sadu policija i hitna pomoć našle mrtve majku i sina - Sofiju Sedlar (78) i Borisa Kazincija (53). Sin je kao težak srčani bolesnik preminuo prvi, a nepokretna starica umrla je za njim, od gladi. Njih niko nije posećivao, pa ni patronažna služba lokalnog doma zdravlja. Nažalost, njihov slučaj nije usamljen.

Podaci Republičkog zavoda za socijalnu zaštitu pokazuju da starijih od 65, bolesnih, koji žive sami ili sa nemoćnim bračnim drugom, u Srbiji ima oko 40.000. „Tamna“ brojka je sigurno veća. Podaci Društva Srbije za borbu protiv raka kažu da svake godine samo od ove bolesti skonča oko 20.000 ljudi, što mladih, što starih! U siromašnoj državi, u kojoj je malo para i brige i za zdrave, za teško obolele, stare i nemoćne nema ni toliko.

Prva reakcija predsednika Društva za borbu protiv raka, prof. Slobodana Čikarića na pitanje kako u Srbiji poslednje dane i kraj provode neizlečivi bolesnici bila je spontana - „Bedno!“ On objašnjava da se u svetu otprilike polovina tumora izleči. U razvijenim zemljama, poput Švedske, taj procenat je nešto veći (62 odsto), a u zemljama kao što je Srbija, on je manji (45).

- U 2014. novoregistrovanih obolelih od tumora je oko 40.000, a umreće oko 22.000. Stopa incidencije svake godine povećava se za 2,5 odsto - upozorava prof. Čikarić.

- Svaka bolnica imala je obavezu da odvoji dva do četiri odsto kapaciteta za neizlečive bolesnike. To, međutim, nikad nije zaživelo i Srbija bi trebalo da donese nove propise. Nije zaživeo ni sistem hospisa. Bolnice su toliko prebukirane da jedva uspevaju da prime i one koje mogu da izleče, pa neizlečive šalju kući i upućuju na primarnu zaštitu.

Na kraju se sve svede na to da bolesnici koji imaju neki komfor u stanu poslednje dane provode tu, ili sami ili u krugu najbližih, takođe starih i bolesnih, ili zaposlenih i mesecima rastrzanih između umirućih roditelja i sopstvene dece i posla. Lekare i sestre zovu kad je neizdrživo, da dođu i pacijentu daju injekciju protiv bolova ili ugrade stalni kateter.

Sve je, ističe predsednik Društva za borbu protiv raka, prepušteno entuzijazmu i dobroj volji medicinskog osoblja, a ne sistemski rešeno. Oni koji nemaju kućni komfor, a možda ni telefon, umiru u užasnim bolovima, u kućama nalik na šupe, kao da smo u srednjem veku.

Dostojanstven tretman i adekvatna nega pacijenata u terminalnim fazama bolesti i u skorijoj budućnosti će se mahom odvijati kod kuće. Jer, i kada se privede kraju prva faza projekta, koji Ministarstvo zdravlja sprovodi sa EU, u državnim bolnicama neće biti više od 300 postelja namenjenih za palijativnu negu.

- Svesni smo da trenutno, a ni u skorijoj budućnosti, nećemo imati dovoljno bolničkih kapaciteta da smestimo sve kojima je potrebna palijativna nega - kaže, za „Novosti“, dr Predrag Sazdanović, pomoćnik ministra zdravlja zadužen za evropske integracije i međunarodnu saradnju. - To su, pre svega, bolesnici od nezaraznih bolesti u terminalnoj fazi (srčana oboljenja, dijabetes), pacijenti sa komplikovanim neurološkim bolestima, kao i oni u terminalnoj fazi onkoloških bolesti. Svima je potreban intenzivan zdravstveni nadzor.

Posebne jedinice koje se formiraju u okviru 24 zdravstvene ustanove u Srbiji, i koje uglavnom čini tek nekoliko dodatnih postelja po bolnici, samo su „kap u moru“, a nije retko ni da je porodica obolelog prinuđena da se snalazi kako zna i ume. Činjenica je da u zdravstvenom sistemu nema dovoljno medicinskog osoblja koje bi moglo da se bavi samo negom najtežih bolesnika kojima se bliži kraj, ali nije ni rešenje da se sav teret svali na porodicu, koja najčešće nema potrebna znanja ni veštine da brine o takvim pacijentima. Ujedno, državu takva briga košta zbog dodatnog bolovanja i odsustva sa posla.

- Ideja hospisa, čije formiranje je u toku, jeste upravo da ova odeljenja budu jedna vrsta otvorenih ustanova gde će medicinsko osoblje moći da brine o pacijentima, uz stalnu pomoć i učestvovanje njihove porodice - dodaje dr Sazdanović. - Jasno nam je kakva je situacija i da ona ne može brzo da se promeni, ali ovakav pristup će omogućiti adekvatnu negu pacijenata, a pažnja porodice učiniće da se ne osećaju napušteno i usamljeno.

Jedan od ciljeva Ministarstva je da se ceo ovaj sistem poveže sa primarnom zdravstvenom zaštitom, odnosno kućnom negom. Plan je da ovaj deo domova zdravlja postane sastavni deo sistema za palijativnu negu, prenosi dr Sazdanović, i dodaje:

- U okviru edukacije medicinskih tehničara i lekara koji se bave palijativnom negom, planirali smo i obuku članova porodice, da bi mogli da adekvatnije brinu i bolje razumeju do koje mere se umirući pacijent može negovati kod kuće, a kada on mora da bude hospitalizovan. Nije nam namera da pravimo bilo kakve „azile“ za najteže bolesnike, nego da oni, tamo gde mogu, borave u kućnim uslovima, gde će se sigurno osećati manje izolovano.