Du­go pu­to­va­nje u pra­vo­sla­vlje

M. RA­DE­TIĆ

22. 11. 2006. u 17:41

Me­đu ka­lu­đe­ri­ca­ma u Ma­na­si­ji i Ir­ki­nja Bri­džit Lord. Če­sto su me lju­di pi­ta­li ka­ko to da sam pro­me­ni­la ve­ru, a ja sam im od­go­vo­ri­la da se ni­kad ni­sam ose­ća­la kod ku­će dok ni­sam na­šla pra­vo­slav­nu cr­kvu

ČAK iz da­le­ke Ir­ske, pre­ko Lon­do­na i ma­na­sti­ra sve­te Ma­ri­je Mag­da­le­ne u Get­si­ma­nu (Je­ru­sa­lim), sti­gla je u Ma­na­si­ju i tu ba­ci­la si­dro mo­na­hi­nja Bri­džit Lord. Zbog pra­vo­sla­vlja je na­pu­sti­la svo­ju ku­ću u Ir­skoj, i svo­ju ve­ru ro­di­telj­sku, i da­nas u za­du­žbi­ni de­spo­ta Ste­fa­na da­ne pro­vo­di u ti­ho­va­nju, da­le­ko od oči­ju spolj­nog sve­ta.
Se­stra Bri­gi­ta, ka­ko je zo­vu ov­de, ime je do­bi­la po ir­skoj sve­toj Bri­gi­ti, i ka­ko ka­že igu­ma­ni­ja Ma­na­si­je ma­ti Var­va­ra, već so­lid­no raz­u­me i go­vo­ri srp­ski. Do­šla je sa di­plo­ma­ma ra­znih ško­la, po užoj stru­ci je pro­fe­sor knji­žev­no­sti, a glav­no po­slu­ša­nje joj je da ple­te bro­ja­ni­ce i pro­da­je sve­će. Ovaj ma­na­stir, či­je se­strin­stvo da­nas či­ne 23 ka­lu­đe­ri­ce, ima vi­še­ve­kov­nu tra­di­ci­ju u pri­ma­nju mo­na­ha-stra­na­ca, pa je do ne­dav­no u nje­mu bi­la i Bel­gi­jan­ka ma­ti Se­ra­fi­ma, sa­da u Esek­su, u En­gle­skoj.
Ot­kud da se kći oca ka­to­li­ka i maj­ke pro­te­stant­ki­nje iz me­sta Dan Li­ri u Ir­skoj, na­đe u na­šoj srp­skoj sre­di­ni? Nje­no pu­to­va­nje u pra­vo­sla­vlje, ka­ko sa­ma ka­že, bi­lo je du­go i po­stup­no, a za­po­če­to je još u stu­dent­skim da­ni­ma u Lon­do­nu, kad se s pra­vo­sla­vljem su­sre­la pr­vi put. Pre­o­kret je do­neo su­sret s ru­skim mi­tr­o­po­li­tom An­to­ni­jem Blu­mom, a za­tim i ko­le­gom s fa­kul­te­ta Ni­ki­tom Ga­li­ci­nim, či­ja je po­ro­di­ca 1917. mo­ra­la da na­pu­sti Ru­si­ju. Ni­ki­ta je Bri­gi­tu po­veo na iz­lo­žbe pra­vo­slav­nih iko­na iz mno­gih pri­vat­nih ko­lek­ci­ja, ko­je su je za­pa­nji­le svo­jom le­po­tom.
- Sva­ka cr­kva ko­ju sam tih da­na po­se­ti­la - a bi­lo ih je mno­go, i u ne­ki­ma sam osta­la du­go vre­me­na - do­no­si­la mi je iz­ve­sno raz­o­ča­re­nje: ne­što je ne­do­sta­ja­lo, što ni­sam mo­gla da de­fi­ni­šem, a ipak sam ga sna­žno ose­ća­la - ve­li ova mo­na­hi­nja. - Vo­le­la sam svo­ju An­gli­kan­sku cr­kvu, ali sam je sve ma­nje ose­ća­la svo­jom. Mo­guć­nost ru­ko­po­la­ga­nja že­na pro­u­zro­ko­va­la je unu­tra­šnje po­de­le, ali ja ni­sam ima­la že­lju da se pri­dru­žim ni­jed­noj su­prot­sta­vlje­noj gru­pi - mo­ji raz­lo­zi za od­la­zak bi­li su uko­re­nje­ni u ne­što ne­iz­mer­no du­blje ne­go što je tre­nut­ni za­nos. Svom du­hov­ni­ku sam ka­sni­je re­kla - tr­ča­la sam u su­sret, a ne be­ža­la od.
Pre­kr­sti­la se u ru­skoj cr­kvi u Lon­do­nu, ne ki­da­ju­ći, ipak, sa­svim ve­ze sa svo­jom An­gli­kan­skom cr­kvom. On­da se pri­dru­ži­la sve­pra­vo­slav­nom dru­štvu sve­tog Jo­va­na Kr­sti­te­lja u ko­me je upo­zna­la mno­ge Sr­be, da bi po­tom, zbog lič­nih tra­u­mat­skih okol­no­sti, od­lu­či­la da na pro­bu sta­vi svoj pri­ziv za mo­na­ški ži­vot. Već pr­vi od­la­zak u Sve­tu ze­mlju za Vas­krs, i krat­ki bo­ra­vak u ru­skom ma­na­sti­ru Ma­ri­je Mag­da­le­ne osta­vio je to­li­ko sna­žan uti­sak, da se tri me­se­ca ka­sni­je po­no­vo ob­re­la u Je­ru­sa­li­mu, i za­mo­na­ši­la.
Tu je već pr­ve go­di­ne sre­la svo­ju sa­da­šnju igu­ma­ni­ju Var­va­ru, ta­da mo­na­hi­nju iz Ma­na­si­je, ko­ja je do­la­zi­la u Sve­tu ze­mlju da re­sta­u­ri­ra iko­ne u cr­kvi Sve­tog Gro­ba. I to je uti­ca­lo da po­sle de­set go­di­na mo­na­škog ži­vo­ta u Sve­toj ze­mlji do­đe u Sr­bi­ju.
- Če­sto su me lju­di u Get­si­ma­nu pi­ta­li ka­ko sam pre­šla u pra­vo­sla­vlje, a moj od­go­vor je uvek bio - da se ni­kad ni­sam ose­ća­la kao kod ku­će dok ni­sam na­šla pra­vo­slav­nu cr­kvu - ve­li se­stra Bri­gi­ta. - Pi­ta­ju me to i ov­de, u Ma­na­si­ji. Sad obič­no od­go­va­ram da sam se jed­no­stav­no vra­ti­la svo­jim ko­re­ni­ma, jer je Ir­ska ne­ka­da ta­ko­đe bi­la pra­vo­slav­na. Če­sto do­da­jem da po­sto­ji kelt­ski krst na kro­vu na­še me­to­hij­ske cr­kve, sme­šte­ne u pod­ruč­ju u ko­me su Kel­ti i Sr­bi ne­kad ži­ve­li za­jed­no.
Uve­re­nje da je njen do­la­zak u Sr­bi­ju "sa­mo pre­la­zak iz jed­ne sve­te ze­mlje u dru­gu", se­stra Bri­gi­ta pot­kre­plju­je re­či­ma: "Po­se­ti­li su me ne­dav­no kum­či­ći iz En­gle­ske i pro­ko­men­ta­ri­sa­li ka­ko je za njih bi­lo la­ko da upo­zna­ju Sr­bi­ju - do­volj­no je bi­lo da sa­mo obi­đu srp­ske ma­na­sti­re!"
Na pi­ta­nje da li po­ne­kad ose­ća bar ma­lo no­stal­gi­je, jer i ka­lu­đer je pre sve­ga čo­vek, od­go­va­ra: "Ma­na­si­ja, sa svo­jim okru­že­njem do­sta li­či na moj vo­lje­ni Glen­da­loh. Ali, mo­nah je sta­nov­nik sve­ta, nje­go­va je mi­sao usme­re­na ka Bo­gu, a ne ka ovo­ze­malj­skom. Mno­gi su stran­ci pre me­ne ov­de gra­di­li srp­sku du­hov­nost, od grč­kih sve­ti­te­lja Ki­ri­la i Me­to­di­ja ko­ji su osno­va­li srp­sko mo­na­štvo, do Kon­stan­ti­na Fi­lo­zo­fa, jed­nog od Si­na­i­ta i vo­đe mo­na­ha u ču­ve­noj pre­pi­si­vač­koj ško­li".
- Sve­ta Bri­gi­ta je uči­la mo­na­hi­nje va­žno­sti mo­na­škog ra­da u ga­je­nju ži­vo­ti­nja, mle­kar­stvu, u ku­ći, i bi­la je za pri­mer u mno­gim po­slo­vi­ma. Si­gur­no bi se ose­ća­la kao kod ku­će i u na­šoj še­sto­ve­kov­noj Ma­na­si­ji, sa ču­ve­nom pre­pi­si­vač­kom ško­lom, fre­ska­ma, ra­di­o­ni­ca­ma za bro­ja­ni­ce i na­kit, kra­va­ma, ov­ca­ma i pče­la­ma. Isto ko­li­ko i ja...

SVE­TI­LI­ŠTE
DOK sam ži­ve­la u Ken­tu, po­zva­na sam jed­nom da odem na ho­do­ča­šće u Vol­zin­gem, u Nor­folk - da­nas je to ma­le­no se­lo, ali pre Re­for­ma­ci­je bi­lo je ču­ve­no sve­ti­li­šte sa iz­vo­rom is­ce­lju­ju­će vo­de. Uni­štio ga je, kao i okol­ne ma­na­sti­re i la­vre, kralj Hen­ri 8., ali je ob­no­vlje­no pre jed­nog ve­ka i da­nas je to je­di­no sve­ti­li­šte u En­gle­skoj ko­je je za­jed­nič­ko i an­gli­kan­ci­ma, i ka­to­li­ci­ma, i pra­vo­slav­ci­ma. Nje­go­va ob­no­va je ka­sni­je iz­ne­dri­la je­dan ma­li pra­vo­slav­ni ma­na­stir, ka­pe­lu u ba­zi­li­ci i dve lo­kal­ne pra­vo­slav­ne cr­kve, što pred­sta­vlja svo­je­vr­sno ču­do...

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije