Trenutna situacija teško pada onima koji su navikli na sportski život: Važno je naći alternativu fitnes rutini

Pandemija virusa korona je gotovo svima preko noći promenila navike, obaveze, rutinu... Zbog mera socijalne distance zabranjeni su odlasci na trening, u teretanu, na fitnes, pilates, ali i bavljenje drugim sportskim aktivnostima bez kojih mnogi ne mogu da funkcionišu. Kako kućna izolacija deluje na “zavisnike” od vežbanja, kojima je briga o telu imperativ i nasušna potreba? Ili na one koji zadovoljstvo i samopouzdanje mere brojem istrčanih kilometara na traci, udaraca u džak, trbušnjaka, sklekova...?
Sportski i velnes psiholog prof. dr Marijana Mladenović ističe da je potreba za kretanjem urođena, a svako uskraćivanje se doživljava kao frustracija, pa ne čudi što trenutne okolnosti teško padaju ljudima koji su navikli na sportski život.

- Fizičko vežbanje može da poprimi dimenzije zavisnosti poput bilo kog drugog vida zavisnosti, mada je ovakva aktivnost sama po sebi sinonim fizičkog ali i psihičkog zdravlja - kaže za “Život plus” Marijana Mladenović. - Recimo, najstroži zahtev koji odrasli upućuju deci je “da se smire”. U poznom životnom dobu, mogućnost kretanja znači samostalnost, a samim tim i vitalnost. Najstariji će na pitanje “kako ste?” često odgovoriti u šali u kojoj ima esencije zbilje: “Dobro je dok sam pokretan”. Međutim, osobe koje nisu ni u najmlađem ni u najstarijem životnom dobu, mogu od fitnes treninga da naprave životnu mantru, bez koje ne mogu da zamisle dan. To svakako jeste dobro za fizičko zdravlje, ali može da krije i niz zamršenih stvari na psihološkom planu. Fizički aspekt slike o nama je sastavni deo celokupnog mišljenja koje imamo o sebi. Ali kao što ne smemo da zanemarimo brigu o svom telu, tako ni fizička pojavnost ne bi trebalo da bude prenaglašena, jer to ne znači automatski i unutrašnji psihički balans.

NISMO TAOCI FIZIČKIH NAVIKA

Obustavljanje određenih treninga izaziva promene na fizičkom i fiziološkom planu koje su povezane i sa psihološkim funkcionisanjem, upozorava naša sagovornica. Kada je vežbanje poprimilo formu rigidnog stava da se treninzi ni po koju cenu ne smeju propustiti, ili kada samopoštovanje i mišljenje o nama samima zavise od kvantiteta treninga i zadovoljstva fizičkim izgledom, to ukazuje na određene pobleme. Osobu mogu da preplave osećaji teskobe, anksioznosti, nervoze, pa i depresivnosti. Kako da do toga, ipak, ne dođe?

- Važno je imati u vidu da nismo isključivi taoci fizičkih navika i fiziološke zavisnosti, već da postoji i faktor svesnog i racionalnog funkcionisanja - kaže sportski psiholog. - Neophodno je održati emocionalnu stabilnost i samopoštovanje reorganizacijom i adaptacijom na postojeće okolnosti. Život u celini nije prekinut, već reorganizovan na određeno vreme. Tako treba pristupiti i vežbanju. Ali, to nije sasvim jednostavno ukoliko je fizička aktivnost “zabašurivanje” određenih nezadovoljstava na psihološkom planu. Koliko je preporučljivo da se osoba sama pozabavi psihološkom osnovom fizičkog vežbanja, teško je precizno reći, jer zavisi od ličnosti. Trenutno je važno naći alternativu fitnes rutini, a ukoliko postoje psihološki aspekti koje osoba gura pod tepih, time se svakako treba pozabaviti uz stručnu pomoć kada se steknu uslovi. U eri interneta postoji veliki izbor fitnes programa. Možda to nije identična zamena za ličnu rutinu treninga, ali uz trezven i racionalan pristup, može da posluži određeno vreme.

Pojedina istraživanja su takođe pokazala da preterana potreba za vežbanjem može da izazove ozbiljne probleme i podstiče ljude da svakodnevno treniraju satima. Takve osobe ne daju svom telu dovoljno vremena da se oporavi, bez obzira na to da li su umorni ili bolesni. Oni sa razvijenom zavisnošću od vežbanja su nefleksibilni u razmišljanju i stvaraju obrazac ponašanja koji im omogućava da nesmetano treniraju. Studije pokazuju da čak i osobe sa visokim rizikom od razvoja ove zavisnosti imaju podršku porodice i prijatelja da nastave da se time bave.

Osam procenata onih koji redovno posećuju teretane ispunjava neki od kriterijuma zavisnosti. Imaju apstinencijalnu krizu kada ne vežbaju i potrebu da pojačaju intenzitet fizičke aktivnosti posle pauze. Oko tri odsto vežbača je reklo da ne može da prestane sa tim. Osobe koje spadaju u zavisnike od vežbanja ili imaju veliki rizik da to postanu susreću se sa poteškoćama u drugim sferama života, što ih podstiče da vežbanje podignu na viši i opasniji nivo. Uvereni su da je vežbanje najvažnija stvar u njihovom životu i to koriste kao način da izraze trenutno osećanje besa, tuge i straha, kako bi se izborili sa stresom na poslu ili vezi. Često ih opsednutost vežbanjem dovodi i do konflikta sa porodicom.

ZAROBLjENI U PROSTORU

Na pitanje kako ljudi, koji su posvećeni sportskim aktivnostima, sada mogu da utroše vreme, Marijana Mladenović kaže:

- Svaka osoba ima određena interesovanja koja se često u užurbanoj svakodnevici čine kao “luksuz” koji zahteva vreme. Mnogi zaborave na potencijalne hobije, stavljajući ih u životni zapećak pod parolom “tome ću se posvetiti kad budem imao vremena”. Trenutne okolnosti se mogu doživeti kao nametnuto uskraćivanje prirodne ljudske potrebe za slobodnim kretanjem, koje i za dvogodišnjaka predstavlja ekstremnu frustraciju. Ali mogu da se dožive i kao neplanirani “vremenski luksuz”. Sada kada je vreme na trenutak stalo i zarobilo nas u prostoru, to ne mora nužno da bude doživljeno kao neprijatnost i osujećenje. Slikovito rečeno, limun ne mora da bude kiselina. Može da bude i limunada. Sami sebi pravimo napitak u karantinu.

Kako mere izolacije utiču na profesionalne sportiste? Da li oni u ovoj sitaciji najviše gube? Psiholog Marijana Mladenović kaže da je glavni zadatak očuvati motivaciju, gledati na bavljenje sportom šire i dalje od neposredne sezone, redefinisati ciljeve i postaviti nove:

- Važno je reorganizovati dnevnu rutinu treninga onako kako trenutne okolnosti dozvoljavaju. Ne dozvoliti da prevlada osećaj beskorisnosti i neadekvatno sprovedenog treninga. Važno je sebe bodriti, održati pozitivan pristup i motivaciju. U tom smislu od velike pomoći je psihološki trening. Sportisti koji su već sprovodili psihološku pripremu, treba da nastave sa tim i u periodu modifikovanog fizičkog treninga i otkazanih takmičenja. Onima koji se nisu ranije bavili psihološkim aspektom svog funkcionisanja u sportu, preporučuje se da to započnu upravo u ovom periodu. Različite psihološke tehnike (vizualizacija, imaginacija, samogovor, autogeni trening, relaksacija...) mogu mnogo da pomognu i nadomeste nedostatak takmičenja i punog obima fizičkih treninga, ali je važno da su individualizovane i prilagođene konkretnom sportisti i vrsti sporta. Za profesionalne sportiste nije važno samo ko će se po normalizaciji opšteg stanja brže vratiti u formu, već je presudno kako će ko provesti i iskoristiti vreme izolacije. Psihološki trening tokom perioda izolacije može da bude ključni faktor.

PRIMARNI I SEKUNDARNI TIP

Postoje dva tipa zavisnosti od vežbanja - primarni i sekundarni. Primarni zavisnici to rade isključivo zbog osećaja koje im vežbanje pruža, tačnije zbog efekta koji se postiže lučenjem endorfina. Ovaj oblik je tipičan za mušku populaciju i oni obično nemaju problem sa drugim psihičkim stanjima.
Sekundarni tip zavisnosti je povezan sa drugim problemima i to su najčešće poremećaji u ishrani, anoreksija i bulimija. On je karakterističniji za žene i uglavnom nastaje zbog nezadovoljstva sopstvenim izgledom.