DRAGO mi je što sam dobio nagradu nazvanu po Meši. Selimović je opštepoštovan i voljen pisac, dobronamerni mudrac, koji prevazilazi podele i granice, takoreći pesnik kosmičkog pomirenja. Priznanje koje nosi njegovo ime ne dodeljuje nekoliko ljudi, nego mnogi. Svojevremeno sam dobio nagradu biblioteka Srbije za najčitaniji roman u zemlji. Nju su svojim potpisima davali čitaoci. "Meša Selimović" dolazi veoma blizu tome. To je najdemokratskija nagrada profesionalnih čitalaca.

Ovim rečima intervju za "Novosti" započinje Vladimir Pištalo, pisac koji živi i radi u SAD, čija je zbirka eseja "Značenje džokera" ("Agora") stekla titulu knjige godine i donela mu ugledno naše priznanje, nagradu "Meša Selimović".

* Najavili ste da ćete napisati i esej o Meši. Da li je moguće izmeniti način na koji čitamo Selimovića, kao što ste upravo vi uradili sa Andrićem?

- Drago mi je ako je "Sunce ovog dana: Pismo Andriću" promenilo čitanje ovog našeg velikog pisca. To mi je bila namera. Čitanje Andrića, koje su nekako ustanovili komunistički kritičari, već dugo je bilo na "automatskom pilotu". To je jedan odnos "on nije on, on je mi". Sve što je bilo lirsko, žensko, posvećeno erotici, humoru, suncu, dobroti, emotivnosti, poeziji, ukratko, sve zanimljivo, iracionalno, lično uznemirujuće, puno života, bivalo je skrajnuto. Meša je verovao da je sve ono smireno kod Andrića - varka. Po Meši, iskliznuće u neobično je srž Andrićevog dara. "Svi mi zajedno mnogo dugujemo Andriću", pisao je Meša, "za lepotu i značaj njegova dela, jer nas je povuklo naviše". Potreban je jedan veliki pisac da jasno uvidi suštinu drugog.

Jednom sam za televiziju govorio o Selimoviću, u njegovom stanu, imao sam utisak da je pisac prisutan. Divim se Mešinoj otmenosti. On kao da je mislio da pristati na prostakluk znači - biti rob. Meša je bio čovek svog vremena, ne orijentalist nego egzistencijalist. Kao i drugi egzistencijalisti, Sartr ili Kami, on je terao čitaoca da napravi moralni izbor. Sa svojim oklevanjem i osvetom, njegov Nurudin je istovremeno balkanski Hamlet i Jozef K. On je konkretna ilustracija Kafkine apstraktne ideje ulaska u Zakon: "Muftija nije tu. / Kuda je otišao? / Ne znam! / Ko zna? / Ne znam!"

PROČITAJTE JOŠ - Vladimir Pištalo: Sigurno postoji džoker i za Srbiju

* Smatrate li da je vaša nova knjiga, neuobičajeno čitana - promenila način na koji doživljavamo esej?

- Ima primera da je kod nas esej rado i mnogo čitan. Mislim pre svega na Dučićevo "Blago cara Radovana". Esej je važan jer on predstavlja mišljenje. Ko nema svoje, ima tuđe. On ima i elemente priče i pesme i ja ne znam što ljudi toliko insistiraju na tim granicama. To nam je valjda Aristotel uradio sa svojim klasifikacijama. Kad sam pisao doktorat o nacionalnom identitetu, u biblioteci su bile dve police sa istim sadržajima o etnicitetu - jedna se zvala "istorija" a druga "sociologija". Mi nikad nismo proveravali tekstove koje su pisali sociolozi jer nam to nije donosilo "poene". Pa, zaboga, čovek ne treba da shvata samo ono što mu se plati. Jezik je važan, a ne "forma". Sve je u jeziku. Ko bi izmerio kolika je erotska ili ranjavajuća ili lečeća snaga reči? Meni nikad nije bila važna, a pravo da vam kažem, ni jasna razlika između proze i poezije. Kada bi moja proza bila lišena poezije, ne bi me zanimala. Kada biste tu poeziju oduzeli mom izrazu, to bi postao jezik poreske uprave.

* Dok film "Džoker", kako velite, opisuje nepravedno društvo koje tera ljude da se smeju svome jadu, smeh o kome vi pišete je jednostavniji, "podsmevanje životu"?

- Smeh je, kao i kreativnost, pre svega sloboda. Smeh nazivaju najcivilizovanijom muzikom na svetu. Smeh nazivaju uljem i vinom života. Smejača zapljusne osećaj toplote i velikodušnosti, osećaj nadmoći prema sopstvenim problemima. Strategije poezije i humora su slične. Ujedinjuje ih iznenađenje. Nasmejan čovek je u sunčanom gnezdu, u limbu, van domašaja smrti.

* Postoji li i dalje smeh "na velike teme", poput Čaplinovog humora, koji vaši studenti, kako pišete, ne smatraju smešnim?

- Čaplin nema nikakvog poštovanja prema bilo kojoj formi društvenog autoriteta, od poglavara, preko policajca do kelnera. Moji studenti nažalost imaju previše poštovanja prema autoritetima. Nije im smešan čak ni "Veliki diktator", kad se Šarlo igra sa svetom, njegov suptilni balet ih ostavlja hladnim. Pitam se kakva su im kreveljenja smešna? Možda sam nepravedan. Profesori su često nepravedni. A možda sam u pravu kao Andrić koji se u starosti užasavao hard roka. Rođeni humorist kakav je Andrićev fra Serafim odmah uoči ono što je lažno i neprirodno u ljudima i pojavama i obruši se na to. I kada se on izruguje i smeje, padaju zidovi i prostor se proširuje, da ne kažem prostor se propinje. Čaplin je bio upravo takav. Šta mislite, da on ne bi reagovao na tip vođe kakav je Tramp? U današnjim društvima većina medija je kupljena. Istinu morate ili tražiti u knjigama ili je čuti od humorista. Živimo u konzervativnom i licemernom vremenu sa jednom vrstom jezičke cenzure. Moramo čuvati humor. Da bi nam rekao istinu. A i zato što roboti u svemu mogu zameniti čoveka sem u kreativnosti, poeziji i humoru.



* Šta su danas istinski velike teme za jednog pisca? Mogu li i veliki ljudi, poput Tesle i Andrića, "stati" u jedan esej?

- Velike teme? Čehov je savetovao mladim piscima: nemojte reći mesec je sijao, opišite njegov odsjaj na razbijenom staklu. Mogu životi stati u jednu pesmu a kamoli u esej. Nastavljam da razmišljam o Tesli.

Prema čuvenoj alegoriji pećine, najbliža predstava koju zatvorenici mogu dobiti o realnosti su - senke. Jedan od njih nađe izlaz i pobegne u spoljni svet, gde vidi stvarne predmete koji proizvode senke. On se vrati u pećinu i pokuša da kaže ljudima o svom otkriću, ali mu oni ne veruju i žestoko se opiru njegovim naporima da ih oslobodi kako bi i sami mogli videti.

Taj čovek je Nikola Tesla.

* Radujete li se što ste nam tek vi, sa ovom knjigom, otkrili "ljudskost" Linkolna, Tvena kao pisca za odrasle, te velikana novinarstva Menkena?

- Razmišljao sam o jednoj seriji predavanja koja bi se zvala "Personifikovana Amerika". To bi trebalo da zanima američku ambasadu, ali njih baš briga za to. Što god ne znam o Americi pitam Marka Tvena. On je imao mišljenje o svemu. Nije patio od pripremljenih prekoncepcija. Sve je video sopstvenim očima. U "Značenju džokera" ja se izmičem od uobičajenog, predvidljivog. Abrahama Linkolna tretiram kao humoristu. On je čovek koji je pitao: Koliko nogu ima pas ako rep smatramo nogom? Ljudi su odgovarali: Pet. Linkoln im je odgovorio: Ne, nego četiri, jer nazvati rep nogom ne čini ga nogom. Konačno Menken, najveći novinar u istoriji Amerike, univerzalno nepopularan jer je bio desničar. On je jedan od pisaca koji su izašli iz Mark Tvenovog belog sakoa. Znao je da smo svi mi žrtve sujete. Govorio je: Postoje ljudi tako filozofski nastrojeni da bi i u svojoj zubobolji pronašli humor. Ali još se nije rodio taj koji bi u svom humoru video zubobolju.

* Čemu nas uči istorija, ako nas ičemu suštinski uči?

- Istorija je prepuna zanimljivih priča, ona je riznica metafora. Mislim da je piscu skoro neophodna. Ali vrlo slabo verujem u njenu moć da nas uči. Da je mogla, za ovih 6.000 godina bi nas nečemu naučila. Ali, kao što vidimo, nastavljaju se krvoprolića, razaranja gradova, kolone izbeglica. Pohlepa je jača od pameti, pa se i uništenje planete i globalno zagrevanje nastavljaju. Još je Herodot rekao da je tragična pozicija čoveka koji ima mnogo uvida a malo moći.

PROČITAJTE JOŠ - "Značenje džokera" - knjiga godine: Nagrada "Meša Selimović" pripala Vladimiru Pištalu

* Imate li jasan stav o pitanju večne srpske teme i tajne, Kosova, i kako ste doživeli tamošnju izuzetno posećenu promociju knjige?

- Znate šta: neću da radim posao političara. Zašto imaju sve one vile, stanove i "audije", nego da rešavaju teška pitanja. Neću da im ga rešavam ja. Samo se delimično šalim. Nikad nisam išao kad su svi išli. Sad sam bio dvaput. Šta sam zadržao u sećanju? Fresku Boga-oca na ulazu u Pećku patrijaršiju. Ona je mnogo ređa nego slika Hrista. Zelenilo jezera Gazivode. Manastir Crna Reka pribijen uz stenu kao lastino gnezdo. Davno nisam video gostoljubivijeg sveta.

* (I)migranti su u SAD bili svojevrsno pogonsko gorivo društva. Ima li valjanog, ljudskog a efikasnog odgovora na migrantsku krizu sa kojom se danas suočava svet?

- Ozbiljan problem. Prvo, tačno se zna ko je izazvao emigratsku krizu, kad i kojim postupcima. Da bi se rešila potrebno je da ljudi navikli na moć sednu i ozbiljno promisle situaciju. Ne samo o tom pitanju, već i o globalnom razumevanju i drugim ozbiljnim problemima, nešto slično onome što se desilo posle Drugog svetskog rata. Naš politički svet je tada nastao. Dosad je postao anahron. Da li je baš prirodno da Engleska ima veto u Savetu bezbednosti, a Indija nema? I tako dalje. Međutim, političke volje za to nema. Međunarodni političari nastavljaju po sistemu: moj Miško je genije za vožnju. Što se Srbije tiče, mi smo čitavu onu istoriju, o kojoj ste me pitali, proveli u zbegovima. Imam iskustvo "emigracije". Ne mogu da nemam srca za te ljude.

* Pišete o nama sasvim udaljenim aspektima Amerike, ali i o "srpskoj Americi" - šta je ona za vas, volite li je?

- Ne samo da je volim nego je i stvaram. Srpska Amerika je nepredvidljiva kombinacija dva odvojena elementa. Serendipity: srećan slučajan nalaz. Da bi čovek uživao u tome, potrebna su ona tri elementa koje roboti nemaju: kreativnost, empatija i humor. Jedan od starih primera srpske Amerike možete naći u Matavuljevoj priči "Novi svet u starom Rozopeku". Postoje dodirne tačke između ta dva društva: neformalnost, poštovanje za samostvorenog čoveka, sumnja u aristokratiju i poštovanje prema Džefersonovim farmeru ili srpskom seljaku.