Đorđe Milosavljević: Sloboda ima preveliku cenu

SCENARISTA brojnih filmova, autor tekstova za brojne pozorišne komade, profesor dramaturgije i reditelj nekoliko filmskih ostvarenja, Đorđe Milosavljević, pred našom publikom ponovo je u ulozi "pravog pisca". Tačnije, romansijera. Ako se izuzme pretakanje scenarija u romane, Milosavljević je već potpisao i izuzetno uspešan i dobro prihvaćen roman, "Đavo i mala gospođa", a njegovo drugo delo "Sentimentalne zavere" odnedavno je u knjižarama (u izdanju "Lagune"). I baš kao i onaj prvi, osim zavodljivog naslova donosi i podjednako zavodljivu priču - nepretencioznu (ali ne i jednostavnu), pitku i neodoljivo zabavnu.

- Iako sam i zadovoljan i ponosan na roman "Đavo i mala gospođa", njegov uspeh kod publike i nagradu "Isidora Sekulić", najznačajniju koju sam ikad dobio, sa drugim romanom želeo sam nešto sasvim drugo - otkriva Milosavljević.

* Šta je to "drugo" što ste želeli da postignete romanom "Sentimentalne zavere"?

- Pre svega, "Zaverama" sam želeo da ispričam priču koja nema tako direktne veze sa geografijom i istorijom. Ova dva predmeta ionako su već opsesivno prisutna u našem umetničkom stvaralaštvu i ukupnom javnom diskursu. Ova odluka dovela je do toga da raskrstim i sa prosvetiteljskim ambicijama; drugim rečima, ne nameravam da vas "Sentimentalnim zaverama" ubeđujem ni u šta, ni u kakvo tumačenje vezano za geografiju, istoriju ili neki srodan predmet - sa ovom pričom želim da vas zavedem. Iz ovakvih odluka prirodno je proisteklo i potpuno okretanje leđa dnevnoj politici. Kad sam se tako redom odrekao bavljenja istorijom i geografijom, prosvetiteljstvom i na kraju dnevnom politikom, na raspolaganju su mi ostali samo Ranko, Tijana i Bogdan, moji junaci.

* Šta povezuje tu trojku sačinjenu od neostvarenog scenariste, uspešne spisateljice i poznatog kritičara - "profesionalnog Mefista", kako Bogdana opisuje Srdan Golubović?

- Ranko, Tijana i Bogdan su uspeli da se izdignu iznad ograničenja koja im nameću istorija i geografija sredine u kojoj žive. Dnevnu politiku i prosvetiteljske ambicije oni su, svako iz svojih razloga, odlučili ili da ignorišu ili da iskoriste za sopstvene ciljeve. Ako ih je to, sa druge strane, odvelo u zločin, očaj, usamljenost ili ravnodušnost - to možda i nije prevelika cena za ličnu slobodu, koja nam se danas čini dalja nego ikada, u Srbiji ili bilo gde u svetu.

* Kako se, zaista, scenarista "pretvara" u pisca, romansijera?

- Svoj prvi roman "Đavo i mala gospođa" pisao sam od 2005. do 2008. godine, u vreme kada nisam imao mnogo scenarističkih angažmana. Čudna je to stvar sa scenaristima - kad im često viđate ime na špici, pomislite "ala je ovaj ambiciozan, stvarno preteruje, mnogo radi", kad ih na špicama pak nema, onda se, naravno, i ne zapitate jesu li živi, da li rade i nešto zarađuju. Oni tada prosto nestaju iz polja vašeg interesovanja, i odlaze u mrak koji ispunjavaju svi drugi odsutni umetnici, pisci, glumci, slikari ili strip autori, svejedno. Scenaristi su ipak posebno osetljiv slučaj - bačeni na špicu filma, oni jesu pred očima javnosti, ali su tu u stvari skriveni na otvorenom.

* Šta takva pozicija "skrivenosti na otvorenom" sa sobom nosi?

- Scenaristi se smatraju za izvođače spisateljskih radova i odgovorne za sprovođenje tuđih zamisli. Jesu autori filma, bar autorski zakon tako kaže, ali u stvari kao da to i nisu - oni su prva žrtva realizacije i poslednja žrtva promocije jednog filma. Takav odnos prema scenaristima jeste glavni razlog njihovog okretanja filmskoj režiji. To je ujedno i uzrok onoga što se već decenijama zove otprilike "kriza filmskog scenarija" - o kojoj vole da pričaju svi, a ponajviše oni koji o scenariju i radu na njemu ne znaju ama baš ništa. Kriza scenarija u stvari ne postoji, tvrdim vam to kao neko ko radi sa mladim piscima - postoji pak akutna i višedecenijska kriza poštovanja teksta i scenarista.

* I sami ste se borili protiv te "krize poštovanja" okretanjem filmskoj režiji. Zašto ste se ponovo "odmetnuli" u pisce?

- Pošto sam, u reakciji na pomenutu krizu, ispucao sopstvene ambicije u bavljenju filmskom režijom - a verujem da sam tu "povukao nogu" mnogim drugim kolegama scenaristima - za mene je bavljenje prozom ostalo jedini i pravi izlaz za izražavanje priča i zamisli za koje nije bilo mesto na filmskim platnima (ili pozorišnim scenama, što se toga tiče). Proza vam, osim toga, omogućava da sa svojom publikom budete "jedan na jedan", a i da u svom autorskom timu, umesto stotinak ljudi koji, na primer, rade na filmu, imate svega nekoliko saradnika okupljenih u redakciji izdavača.

* Vaše odlučno odricanje od dnevne politike, govori nam da takav angažman ne smatrate obavezom pisca?

- Bavljenje politikom ne sme biti obaveza umetnika. Osim toga, politika nas je zagadila i zagađuje nas svakodnevno, do te mere da i naučnofantastični romani u Srbiji govore o kloniranju Draže Mihailovića i Josipa Broza. Nisam apolitičan i glasanje smatram građanskom dužnošću ali, kako neko to reče, treba glasati iz novčanika. To je uglavnom i sve što imam da kažem o tome i time se ujedno moje zanimanje za dnevnu politiku iscrpljuje.