SRBIMA VEZANE I RUKE I NOGE: Na zahtev regenta Aleksandra i vojvode Putnika, u povlačenje sa vojskom krenuo je i srpski kralj

Miloš Ković

06. 03. 2021. u 18:00

СРБИМА ВЕЗАНЕ И РУКЕ И НОГЕ: На захтев регента Александра и војводе Путника, у повлачење са војском кренуо је и српски краљ

Kralj Petar na frontu oktobra 1915. godine / Foto Rista Marjanović

KRALJEVO je na strane poslanike, prvog dana po dolasku, ostavilo utisak mira i sređenosti. Već sutradan su, međutim, stigle kolone izbeglica. Ogist Bop, francuski poslanik koji je prema Srbima pokazivao saosećanje koje među stranim diplomatama nije bilo uobičajeno, beleži:

"Ali se izgled varoši menja brzo; ulice su se ispunile ranjenicima, izbeglicama, vojnicima bez oružja; sve nas podseća na povlačenje. Kiša je počela da pada; Kraljevo je sumorno. Ulice su zakrčene; na sve strane razna kola, teretni automobili; prolazi se s mukom po blatu, kroz gomile vojnika koji se traže.

Povorke izbeglica ukrštaju se u svim pravcima; ovde gomila iz sela na bosanskoj granici koja beži ispred austrijskih upadača; tamo, na starinskim volovskim kolima, Cigani, deca raznog uzrasta u šarenim ritama, krezube starice s lulom u ustima; njihova živopisna grupa ne miče se, zaustavljena neobičnom povorkom čamaca i pontona koju sprovode ruski mornari iz misije u Ćupriji; oficir, rob uputstava koje je dobio, gleda da spase ovaj glomazni materijal; na kome li će ga putu ostaviti u blatu?"

U POVLAČENJE je krenuo i sam srpski kralj. Na zahtev regenta Aleksandra i vojvode Putnika, pošto je pokretnu imovinu smestio u jedan drveni sanduk, zakovan gvožđem, sa natpisom "Sila pobedit", kralj Petar je 23. oktobra morao da napusti gradilište svoje zadužbine na Oplencu. Vrhovna komanda i vlada mu, međutim, nisu dali odgovor na pitanje gde bi trebalo da se evakuiše. Otputovao je u Kragujevac, gde je posetio bolesnog regenta i Vrhovnu komandu. Vojvoda Putnik mu je, bez mnogo okolišanja, saopštio da je "stanje teško".

Kralj Petar je odatle produžio za Niš. Uznemirenost i zbunjenost u ratnoj prestonici tog 24. oktobra bile su takve da ga na železničkoj stanici niko nije dočekao. Zaboravljen, kralj je tu ostao oko 40 minuta. Uveče je zapisao u svom dnevniku: "Jako sam promukao i ozebao jutros u čekaonici, gdi je promaja bila."

POMOĆ ŽENA IZ BRITANIJE

BRITANSKE žene lekari i medicinske sestre nisu se, po prirodi stvari, bavile politikom Kičenera, Greja ili Čerčila prema Srbiji. NJihov dolazak u Srbiju imao je veliki politički značaj, ali i za istoriju pokreta za ženska prava u Britaniji i Evropi. Žene iz Velike Britanije i Komonvelta bile su, naime, naročito u sastavu bolnica Srpskog potpornog fonda i Bolnice škotskih žena, ali i u okviru različitih dobrotvornih udruženja, često povezanih sa pokretom sifražetkinja, kao i potpuno samostalno, tokom 1915. u masama pristigle u Srbiju. Članice Bolnice škotskih žena su, tako, same obavljale sve svoje poslove, od najsloženijih hirurških zahvata do voženja kamiona.

MINISTRIMA koji su, potom, počeli da stižu, kralj Petar je saopštio da namerava da krene na front. Već sutradan krenuo je ka Knjaževcu. Zamenik ministra spoljnih poslova, Jovan Jovanović Pižon, koji je u svom dnevniku opisivao svakodnevnu nišku "nervoznost - muvanje - neurasteniju", toga dana je zabeležio: "Kralj hoće na front. - Ide u Knjaževac - sve je kod njega na miru u pogledu onoga što će biti najzad, jer misli biće dobro."

Front je neprekidno posećivao i regent Aleksandar. Svojim automobilom dnevno je prelazio i po nekoliko stotina kilometara. On i Vrhovna komanda prešli su iz Kragujevca u Kruševac 24. oktobra. Regent je odatle odlazio na front i neretko se izlagao opasnostima. NJegov posilni, Panta Draškić, opisao je slučaj kada je, kod Malog Popovića, u poseti generalu Pavlu Jurišiću Šturmu, prestolonaslednik skoro poginuo, pošto je neprijateljska artiljerija "urakljila" njegov automobil.

O TOME kakvo raspoloženje je vladalo među stranim vojnim izaslanicima svedoči i to što je pukovnik Filips, koji se vozom povlačio sa Vrhovnom komandom u Kruševac, rekao admiralu Trubridžu u Ćupriji da je "cela stvar završena" i da je Britancima "samo preostalo da napuste zemlju ukoliko je to ikako moguće".

Trubridž je morao, uprkos tome što su se Ker i artiljerci nalazili na frontu sa sve manje municije, da uništi sav ratni materijal i da, sa svojom misijom, krene iz Ćuprije ka Kruševcu. I dalje je pisao da je "zastrašujuće" to što je Srbija ostavljena bez pomoći. "Jadna mala Srbija". zapisao je Trubridž 23. oktobra u svom dnevniku.

Već tada, posle prekida veza na Južnoj Moravi i Vardaru, razmišljalo se o novim, prinudnim pravcima povlačenja i napuštanja zemlje. Filips 24. oktobra govorio Trubridžu o mogućnosti odstupanja preko Crne Gore. Trubridž je, opet, verovao da je, posle pada Skoplja, povlačenje moglo da se izvede samo prema jugozapadu, ka Debru, Bitolju i Solunu.

SUTRADAN je pukovnik Pjer Furnije pisao poslaniku Ogistu Bopu o "brzoj evakuaciji" pravcem Mitrovica - Peć - Andrijevica - Podgorica. Pašić je stranim poslanicima u Kraljevu 26. oktobra takođe govorio o mogućnosti povlačenja preko Crne Gore.

Mnogo oštrije ocene savezničke politike prema Srbiji od onih koje je admiral Trubridž poveravao privatnom dnevniku mogle su se pronaći u javnim napisima novinara iz savezničkih zemalja i pripadnika savezničkih medicinskih misija, koji su delili sa Srbima svakodnevne životne muke. Flora Sends u povlačenje sa srpskom vojskom krenula je kao britanska bolničarka, da bi, uoči prelaska u Albaniju, postala vojnik "Gvozdenog puka" Moravske divizije i jedina žena iz Zapadne Evrope koja se kao vojnik borila u Prvom svetskom ratu.

MEĐU Britancima u Srbiji je, međutim, bilo novinara koji u svojim izveštajima i knjigama objavljenim neposredno posle srpskog povlačenja, nisu krili ogorčenje zbog politike svoje vlade na Balkanu. Sa Srbima je u izbeglištvo tada krenuo i Gordon Gordon-Smit. On će, u knjizi Sa Srbima u ratu (1916), tvrditi da su Saveznici, svojom brigom o interesima Bugarske i sprečavanjem srpske ofanzive ka Sofiji, Srbima "vezali i ruke i noge" da bi ih, potom, "prepustili užasima invazije i okupacije".

Klod i Alis Askju, bračni par poznat u Britaniji i SAD po veoma čitanim romanima, u Srbiji su boravili kao novinari "Dejli ekspresa" i dobrovoljci u jednoj od britanskih medicinskih misija. U knjizi "Opustošena zemlja" (1916), objavljenoj po prelasku Albanije, malo pre nego što će zajedno pronaći smrt u Plavoj grobnici, opisali su svoj ratni put sa srpskom vojskom.

UOČI napada, bili su, na području Pirota, sa svojom Prvom britanskom poljskom bolnicom za Srbiju, pridodati Drugoj armiji vojvode Stepe Stepanovića. Tada su svojim srpskim prijateljima, u štabu vojvode Stepe, glasno čitali britanske novine: "Živo se sećam jednog dana u Pirotu, pre nego što su stvarno počela neprijateljstva s Bugarskom, kada su stigle engleske novine u kojima smo pročitali govor ser Edvarda Greja u Donjem domu, u kome je dao jasno obećanje Srbiji, obećanje od kojeg se, časno, nije moglo odstupiti. Ne samo da smo sami pročitali taj govor, već smo ga, oduševljeni njegovim tonom, preveli našim srpskim prijateljima iz štaba Druge armije. Hvalili smo se njime levo i desno. Bili smo tih dana ponosni na svoju nacionalnost."

Zabeležili su da su u srpskom štabu "lepe reči" ministra Greja "primane sa uzvicima odobravanja i izrazima poverenja", ali i da će, posle "svečanog obećanja", doći ono što su nazvali "izdajom".

SUTRA: POVLAČENJE NA DVE MORAVE

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)