FELJTON - SVOJ FUDBALSKI TRANS PRENOSIO NA SAIGRAČE: Pele je pokretima tela unapred ,,najavljivao“ kuda će loptu uputiti

Miroslav Janković

29. 01. 2023. u 18:00

PELEOVA magija da sa prosečnim ili znatno slabijim igračima od sebe pobeđuje i osvaja titule ima više teorija, tumačenja, ali i osporavanja.

ФЕЉТОН - СВОЈ ФУДБАЛСКИ ТРАНС ПРЕНОСИО НА САИГРАЧЕ: Пеле је покретима тела унапред ,,најављивао“ куда ће лопту упутити

Susret za istoriju: Pele i Ronaldo, Foto "Profimedia"

Do pojave Pelea nije postojao igrač koji je toliko uticao na igru drugih, i saigrača i protivnika. Na svoje saigrače je  raznim svesno/nesvesnim magijama svoje ličnosti silovito delovao: podizao bi njihove sposobnosti do maksimuma, cedio iz njih sve najbolje. A oni bi, kao  iz nekog stida pred njim, davali sve od sebe... čak i onaj delić ,,nečega nesvesnog“, koga bilo kad, bilo gde i bilo s kim drugim nisu uopšte ni imali ni osećali u sebi. Deo svoga fudbalskog transa Pele je prenosio na saigrače, kao afrički vrač na pleme u zanosnoj igri. Nikada svet do Pelea nije video takvog igrača, a nikada  kao u Meksiku 70. igrača da u svojoj 30. godini igra na takvom nivou, da se prosto ,,kupa“ u samopouzdanju. Fudbaleri onoga doba su karijere završavali najdalje do 33. godine.

Brazil  je pred SP u  Meksiku, poučen lošim iskustvom iz Engleske '66, počeo pripreme  tri i po meseca pre prvenstva. Trenirali su ubitačno dva puta na dan: ujutro su imali naporne futinge - trčanje po peščanim plažama Rija, potom vrlo naporne vežbe u teretani a tek uveče bi imali trening s loptom.  Oko tri nedelje su trenirali  i na velikim nadmorskim visinama, da se adaptiraju na meksički razređeni vazduh. Rešili su se starijih igrača,  tridesetogodišnji Pele je bio među najstarijim u ekipi: godinu mlađi od štopera Brita, a dve od golmana Feliksa. Trčali su Brazilci mnogo na svih sedam utakmica u Meksiku, posebno vezisti Žerson, Klodoaldo, Rivelinjo i Alberto Karlos...ali to je smešno malo u odnosu na današnjih prosečnih 10-12 kilometara, koliko vezni igrač modernog fudbala MORA da pretrči na jednoj utakmici da bi uopšte  o(p)stao u timu.

ODBRANA  ,,karioka“ je bila vidno slabiji deo tima: samo na jednoj utakmici nije primila gol; Brazil je ubedljivo dobijao utakmice, ali bi pobeđena ekipa imala dosta šansi. Odbrana  Brazila često nije najbolje intervenisala: Brito i Pjaca su slabo igrali glavom,  mnoge lopte u kritičnim situacijama bi bile samo ,,okresane“ i felširane slabim odbojnim udarcima  nogom, vrlo često su protivnici, i iz najpovoljnijih situacija, promašivali brazilski gol, ili bi dobri golman Feliks odbranio udarac.

Imao se utisak da su brazilskim  protivnicima noge bile kao svezane i ,,skraćene“, naročito pri udarcu iz dobre šanse i blizine gola. To se najbolje videlo u duelu sa Italijanima u finalu. Ali, kad igrate protiv Pelea, noge vam se same ,,stegnu“ i namera i ideja ,,zamrse“... a sve suprotno se dešava onima koji igraju u Peleovom timu.

Bolje upućeni novinari u fudbal su tih godina  pisali da Peleove oči pokrivaju ceo teren, da lopta kao magnetisana ide ka njemu i lepi se za njega. Svaki njegov i neuspeo pokret je bivao smislen i imao je nameru. On pripada vrlo retkoj vrsti fudbalera (ima ih i posle Pelea) koji pokretom tela unapred ,,najavljuje“ kako će loptu primiti, umiriti i još važnije kome će je dati ili kuda uputiti. Uvek i u svakom trenutku imao je viziju.

Da(v)našnja fudbalska filozofija tvrdi: najbolji igrači su oni koji najbrže i sa najmanje pokreta umire loptu i proslede je u neočekivanom pravcu. Uz brzinu, to su najcenjenije igračke osobine. Pele je to sve dobio rođenjem i još kompjuterski ,,učitano“ u svoj telesni i misaoni mehanizam. A mnogo toga nije imao taj mnogo, da ne kažemo preterano, hvaljeni brazilski tim iz 1970.

NIGDE, pa ni u fudbalu, ne vredi mnogo tzv. kontrafaktualna teorija ,,šta bi bilo kad bi bilo“...jer je uvek zgazi ona logična: dešava se ono što se desiti mora. No, dozvoljeno je  iznositi pretpostavke. Naprimer, ovoga tipa: kako bi se danas odigrao i završio fudbalski susret reprezentacije Brazila iz 70. sa Peleom u timu a protiv nekoga od potonjih svetskih šampiona, počevši od narednog prvaka-ekipe Zapadne Njemačke iz 1974. godine? Naše je mišljenje - teškim porazima Brazila, jer se fudbal u tim godinama munjevito menjao i naročito ubrzavao, što Brazilci nisu odmah shvatili, pa su tu zabludu platili dvadesetčetvorogodišnjim postom: narednu, četvrtu titulu prvaka osvojili su tek 1994. godine. Posebno bi bili surovi po Brazilce okršaji sa reprezentacijama-šampionima  iz svetskog vrha, koji igraju atletski fudbal, koji su ,,popunjeni“ najboljim igračima na svakome mestu u timu, koji bez velikih problema  odigraju blizu stotinu teških utakmica za godinu dana u ritmu: svaka tri dana jdan meč.

Fudbalski  svet je i video i zapamtio u vremenu od Pelea pa naovamo mnogo velikih fudbalskih timova: od Bekenbauerove Njemačke, Krojfove Holandije, te evrpskih šampiona Bajerna i Ajaksa, koji su sedamdesetih godina osvojili po četiri titule klupskog prvaka Evrope, predvođeni pomenutom dvojicom asova, zatim Italijane iz 1982, potom Maradoninu Argentinu iz 86, pa ekipu Milana sa početka devedesetih godina, potom brazilski  selesao  iz 2002, Realove ,,galaktikose“ iz istog perioda, sjajne Špance i u reprezentaciji i u Barseloni - u drugoj deceniji ovoga veka itd. Koji je od ovih timova, koje smo pobrojali, a neke verovatno i preskočili, najbolji? Nema pouzdanog odgovora sem da bi svaki od pomenutih timova bio najbolji da je u svojim redovima imao Pelea, jer on je imao ono što niko od igrača koji su predvodili pomenute ekipe i reprezentacije nije imao - oveći grumen fudbalske genijalnosti u sebi.

PELE  bi, sa svojim Meksikancima iz sedamdesete, u okršaju sa pobrojanim timovima velikanima, pokazao svu svoju klasu: kao što su je, za vreme posta od 24 godine, oni veliki Brazilci između Peleovog doba, a do vremena Romarija '94. i Ronalda 2002. godine:

Ziko, Sokrates, Falkao, Aldair...taj niz se samo povećava i teče sve do današnjih dana, do Neimara! A Pele je u Meksiku 70., s trećom ,,Zlatnom boginjom“ u rukama, dodirnuo fudbalsko nebo. Kao niko ni pre ni posle njega. Nije se imalo  više kud ići u visine. Jedino u kosmos, u koji će,  tri godine kasnije i krenuti, ali američki FK Kosmos, da tamo u „novom svetu“, kao najpoznatiji fudbalski misionar na svetu, širi tu najpopularniju sportsku religiju.

VELIKI SAMO UZ PELEA

PET najboljih igrača Brazila, naravno posle Pelea, iz šampionskog tima 1970. su: Žairzinjo, Rivelinjo, Tostao, Žerson i Karlos Alberto. Evo kratkih podataka o njima. Žairzinjo je 11 godina igrao u Botafogu, bio je na tri svetska prvenstva, dao devet golova na njima, na 81 utakmici za ,,karioke“ postigao ukupno 33 gola. Igrao godinu dana u Evropi, u Olimpiku iz Marseja. Rivelinjo je odigrao 92 utakmice za reprezentaciju, dao 26 golova, 10 godina igrao u Korintijansu, nije nastupao u Evropi. Tostao je za 10 godina odigrao 50 utakmica za ,,selesao“, bio je deset godina igrač Kruzeira, završio je medicinski fakultet, nije nastupao u Evropi. Žerson je u 10 godina odigrao 70 utakmica za Brazil, bio igrač Botafoga i Flamenga, nije nastupao u Evropi. Karlos Alberto, kapiten ,,žutih“ u Meksiku '70, za 13 godina nakupio je 53 nastupa za reprezentaciju, što je vrlo skromnih tri-četiri u proseku, osam godina igrao u Santosu i tri sa Peleom u Kosmosu.

SUTRA: NACIONALNO BRAZILSKO BLAGO ODLAZI U AMERIKU

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)

IMAO JE SAMO TRI GODINE, SVAKI DAN GLEDAM NJEGOVE SLIKE Žika kroz suze o smrti sina - Ipak sam zahvalan Bogu