FELJTON - KOLEGE JE PODSEĆAO NA DON KIHOTA: Pekić je pisao studiozno, pomno studirajući svoje likove i teme

Dr Srđan Cvetković

28. 07. 2021. u 18:00

PO izlasku iz zatvora, Pekić je izgubio mir, "što ga je, na užas udbaških penologa" u njemu stekao, te do izvesne mere zadržao i u najtežim neprilikama, u kojima se našao poslednjih meseci robije.

ФЕЉТОН - КОЛЕГЕ ЈЕ ПОДСЕЋАО НА ДОН КИХОТА: Пекић је писао студиозно, помно студирајући своје  ликове и теме

Foto Iz knjige "Borislav Pekić portret buntovnika"

Postao je netrpeljiv, nepristupačan, svadljiv, zajedljiv. Negovao je ravnodušnost prema drugima, izgrađivao je, cinizmom poduprto, opšte nepoverenje prema ljudima. Pripravnost da se ljudima, kada se to mora, istina kaže u oči, pretvorila se u bolesnu potrebu da im se kaže po svaku cenu. "Moje je opšte raspoloženje prvih dana slobode, 1954, ličilo na raspoloženje poslednje 1948, pred samo hapšenje".

Zbog toga, verovatno, ubrzo po izlasku s robije upisuje studije eksperimentalne psihologije i to grupu kriminalistika, na Filozofskom fakultetu u Beogradu. Tada je to bila prilično ekstravagantna studijska grupa. Bio je na klasi zajedno sa Slobodanom Selenićem, Vojinom Dimitrijevićem, Dušanom Makavejevom, Vladetom Jerotićem i drugim kasnije znamenitim intelektualcima. Stigao je tek do treće godine. Ispisao se nakon što se razočarao u profesora, koji je kao veštak slagao na sudu. Posedovao je svestrano enciklopedijsko znanje iz najrazličitijih oblasti i bio jedan od najučenijih naših pisaca.

Po rečima Borislava Mihajlovića Mihiza, "imao je snage da se još celu deceniju posle svog robijaškog Univerziteta sprema za svoj nastup." Po izlasku s robije tokom pedesetih, kako mu je zabranjeno da javno deluje, pisao je i objavljivao u časopisima pod pseudonimima Borislav, Dimitrije ili Adam Petrović.

PEKIĆ je bio prilično omiljen u društvu studenata, a zbog svog neobičnog imidža svojevrstan zaštitni znak cele "ekipe". Raspoložen uvek za šalu ali i ozbiljne, na momente i žestoke diskusije, koje su se često u njegovoj izvedbi stapale u jedno. Kolege sa studija podsećao je na Don Kihota, jer je neobičnim izgledom, ponašanjem, stilom i oblačenjem odudarao od ostalih studenata. Prema rečima savremenika, isticao se svestranim obrazovanjem i rečitošću, ali i originalnošću i lucidnošću mišljenja i ideja. Bio je veliki neprijatelj stava da je bolesno i nenormalno sve što se razlikuje od uobičajenog, od proseka, smatrajući da time društvo gubi znatan potencijal korišćenja neuniformisanog pogleda na svet.

Gajio je i sam jedan stil u odevanju koji je odgovarao znatno starijim godinama, koji je delovao nekako "predratno", kao sa fotografija naših dedova. Kao da je hteo da pokaže da ne prihvata rušenje starih dobrih građanskih vrednosti, čiji je zagovornik i maneken izabrao da bude. Svojevremeno tokom 1947. godine čak je i na radnu akciju poneo pidžamu, kišobran i litar kolonjske vode (čemu su se svi akcijaši podsmevali). Voleo je da ode u operu i pozorište, ali i da sa društvom raspravlja i prepričava anegdote uz piće u kafani "Prešernova klet" ili "Dva jelena". Prema rečima savremenika bio je jedan od najboljih studenata i završio godinu s prosekom deset i svi su bili iznenađeni kada je naglo izgubio volju i naglo 1958. prekinuo studije, a potom se i oženio.

PO NAPUŠTANJU Filozofskog fakulteta u Beogradu, od 1958. do 1964. radio je honorarno kao dramaturg i scenarista u filmskoj industriji. Vio je zapažen autor scenarija nekoliko filmova. Jedno vreme radio je u "Lovćen filmu", gde je bio pisac sinopsisa, scenarista i dramaturg nekoliko zapaženih ostvarenja. Dobio je nagrade na konkursima za filmske sinopsise "Gubavac" i "Odavde do Ararata". Već 1958. dobio je nagradu za scenario za film "Jedrenjak zvani nada", a 1961. film Zdravka Velimirovića "Dan 14", za koji je radio scenario, a koji je predstavljen u Kanu (scenario napisan pod pseudonimom Borislav Petrović). Zanimljivo je da je jedna od prvih premijera filma bila u KPD Sremska Mitrovica, mestu piščevog robijanja. Posle prvog uspeha ponuđena mu je čak služba u "Lovćen filmu", koju je najpre prihvatio, ali je ubrzo shvatio da pisanje zahteva celog čoveka.

Nastavio je da živi kao slobodan umetnik, bez sinekure i redovne plate. Okušao se, početkom šezdesetih, čak i kao glumac u ulozi lekara, igrajući zajedno sa Pavlom Vujisićem u komediji "Ne diraj u sreću" (1961) reditelja Mila Đukanovića (kasnije profesora FDU).

Prema nekim izvorima, samo zato što je to bio jedini način da mu se isplati honorar za scenario. Pisao je studiozno, godinama se spremajući i pomno studirajući svoje likove i temu. Koncepciju "Zlatnog runa" smišljao je preko petnaest godina, a za "Hodočašće Arsenija NJegovana" je "prevrnuo" čitavu biblioteku knjiga iz arhitekture i građevinarstva. Sam je rekao da je Bibliju pročitao više od sto puta.

BUĐENJE STUDENATA

PRVE studentske demonstracije i štrajkovi u komunističkoj Jugoslaviji javljaju se relativno kasno tek od polovine pedesetih na pragu perioda liberalizacije i izgradnje "samoupravne demokratije". Studenti su se u novoj društvenoj atmosferi osećali nešto slobodnije, a njima svojstven društveni i politički radikalizam se ispoljavao u prvim demonstracijama i štrajkovima. Studenti su pod uticajem teza Herberta Markuzea da je radnička klasa u kapitalizmu i šire prevaziđena kao noseći subjekt revolucionarne akcije i da ne "poseduje potrebnu političku klasnu svest budući suviše integrisana u sistem ".

OZBILJNO načeto zdravlje u zatvoru dodatno se pogoršalo u jesen 1964. Morao je tada u bolnicu na nekoliko meseci zbog teškog oblika tuberkuloze. Međutim, on je i dalje bio neumoran u stvaranju. Radi je po pet-šest stvari istovremeno: piše, stvara ali uporedo uvek i politički deluje. Prvi roman "Vreme čuda" objavljuje 1965. godine. Pekić je već ovom knjigom izazvao veliko interesovanje široke čitalačke javnosti, a po njoj je 1989. snimljen i istoimeni film Gorana Paskaljevića koji je kasnije bio zapažen jugoslovenski predstavnik na Filmskom festivalu u Kanu. Kod njega se bezazleno čitanje jutarnjih novina olako pretvaralo u ideju za novi scenario ili književno delo.

Sa druge strane nije bilo peticije, apela, demonstracija kojima ne bi pristupio ili ih podržao, ustajući uvek u odbranu umetničkih i ljudskih sloboda. Bio je jedno vreme, tokom 1968-1969, član uredništva tada liberalnih "Književnih novina", čiji je glavni urednik Zoran Gluščević osuđen 1969. na šest meseci zatvora zbog teksta o Praškom proleću (u nezgodno vreme kada se Tito već izmirio s Brežnjevom).

PRED burna studentska gibanja '68. (16. maja 1968) pozvan je u Prvi opštinski sud u Beogradu kao svedok protiv književnika Miodraga Bulatovića, koji je optužen da je u kafani kritikovao ekonomske i privredne reforme i neke "drugove rukovodioce". Međutim, njegov neobuzdani temperament je tokom svedočenja isplivao na površinu, pa se od svedoka brzo prebacio u ulogu još žešćeg kritičara sistema. Zbog toga je i sam, kako kaže, umalo zaglavio na optuženičkoj klupi.

"... U istoj zgradi suđen sam s proleća 1949. Kad sam u sud ulazio računao sam neće na mene delovati: Delovala je. Zgrada je demonski pokušala još jednom da me upriliči", duhovito je prokomentarisao Pekić u sećanjima. Isto tako, aprila 1969. stao je u zaštitu književnika Brane Crnčevića, optuženog da je na jednoj književnoj večeri u Sremskoj Mitrovici, prema ličnoj oceni tužioca, preinačujući tekst jednog od sopstvenih objavljenih aforizama naneo uvredu Savezu komunista Jugoslavije.

SUTRA: Studentski bunt inspiriše Pekića

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)