SUSRET SA ISTORIJOM - ČERČILOVE BOMBE PODRŠKA BROZU: Zašto su saveznici rušili po našoj zemlji na četvrti ratni Uskrs 1944? (FOTO)

Ivan MILADINOVIĆ

25. 04. 2021. u 17:30

TOG 16. aprila 1944. godine, na beogradskim ulicama bilo je življe nego bilo kog dana u toku okupacije. Sve crkve bile su prepune naroda. Kako i ne bi kada je tog jutra osvanuo četvrti ratni Uskrs.

СУСРЕТ СА ИСТОРИЈОМ - ЧЕРЧИЛОВЕ БОМБЕ ПОДРШКА БРОЗУ: Зашто су савезници рушили по нашој земљи на четврти ратни Ускрс 1944? (ФОТО)

Foto: Arhiva "Novosti"

Žitelji glavnog grada želeli su da, makar na trenutak, zaborave strahote rata, sebi priušte iluziju radosti i normalnog života, da u vedrom raspoloženju proslave najveći hrišćanski praznik i skorašnji kraj rata. Raspoloženje Beograđana nije pomutila ni vest da je upravo bombardovan Niš. Nisu hteli da veruju da se to isto može desiti i njihovom gradu. U tu sumornu mogućnost nisu verovali čak i kad su se pojavili prvi angloamerički avioni, Beograđani su ih radoznalo gledali, ne sluteći šta će se uskoro desiti.

Samo za nekoliko sekundi kristalno vedro nebo nad Beogradom premreženo je eksadrilama aviona. Počeo je pravi pakao - istovremeno su fijukale stotine bombi, zavijale gradske sirene, urlali motori bombardera.

Savezničke bombe pogodile su Centralni higijenski zavod, Bolnicu za zarazne bolesti, Dom slepih, Berzu rada, Ortopedski zavod, Državni dom za mušku decu, Državni dom za žensku decu, Dečju bolnicu, Dečji dispanzer. Razoreno je i prvo beogradsko porodilište, a u njemu su prekraćeni životi nekoliko porodilja sa tek rođenim bebama.

SRUŠENE su Terazije, oštećeni svi mostovi na Savi i Dunavu, prah i pepeo prekrili su desetine beogradskih ulica. Razorne savezničke bombe pogodile su Glavnu železničku stanicu, železničke stanice u Topčideru i Rakovici, Palatu "Albanija", Poštu broj 2, Tehnički fakultet, Vajfertovu pivaru, Studentski dom, bioskope na Terazijama, Srpsko narodno pozorište...

Foto: Arhiva "Novosti"

Beograd posle savezničkog bombardovanja

A glavni nemački punktovi u okupiranom Beogradu nisu ni okrznuti. Beograd je bio obogaljen, tog i sledećeg dana na Beograd je palo 1.457 bombi, porušeno je 687 zgrada, život je izgubilo oko 2.000 ljudi, žena i dece, a ranjeno preko 5.000. Bilo je to najstrašnije bombardovanje glavnog grada Srbije u celom ratu, a po posledicama je prevazišlo ono nemačko od 6. aprila 1941. godine. Nemački gubici u Beogradu bili su sto puta manji od žrtava nevinog civilnog stanovništva.

Ovo silovanje Srbije iz vazduha, nije počelo niti se završilo ovog Uskrsa. Besomučno razaranje desetina srpskih i crnogorskih gradova, varoši i sela, započelo je 20. oktobra 1943. a okončano 18. septembra 1944. godine. Englezi i Amerikanci pored Niša, kojeg su razarali čak 15 puta, i Beograda, na koji su se obrušili 11 puta, istraumirali su i masakrirali praktično sve veće gradove i naselja po Srbiji i Crnoj Gori. Kraljevo su mitraljirali šest puta, Podgoricu, Zemun i Alibunar četiri puta, Novi Sad tri puta, Smederevo, Nikšić, Ćupriju i Popovac kod Paraćina po dva puta.

Na njihovoj meti našli su se i bespomoćni civili Sremske Mitrovice, Rume, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Podujeva, Raške, Stalaća, Mitrovice, Novog Pazara, Podgorice, Nikšića...

Prelazak partizana preko Drine i vazdušna kampanja dva povezana dela iste operacije

O OVOJ velikoj vazdušnoj operaciji koja je progutala živote hiljade nevinih ljudi, čak i tek rođene bebe, za Titovog života niko se nije usuđivao da kaže ni jednu jedinu reč. Niko to nije ozbiljnije pokušao da uradi ni posle njegove smrti, pa čak ni posle raspada Jugoslavije. Prava istina o tragičnoj vazdušnoj invaziji nije u fokusu ni današnjih vlasti u Srbiji i Crnoj Gori.

Za zvaničnu istoriografiju ključne karike te enigme potpuno su zamagljene. Sve je to činjeno pod firmom isterivanja Nemaca iz Srbije i Crne Gore, a ni danas se ne zna ni šta je bio pravi cilj ove invazije, ni kakvi su bili njeni pravi efekti. Još manje se zna zašto su Englezi i Amerikanci ovu operaciju izvodili "na poseban način". Zašto su Srbiju i Crnu Goru zasipali tepih bombama, zašto su na našim gradovima i selima uvežbavali ono što će kasnije primenjivati u tvrđavama nacističkog režima Adolfa Hitlera u Nemačkoj?

Organizovan je, doduše, jedan naučni skup u Leskovcu gde je ova tabu tema formalno načeta. Objavljena su i dve knjige: jedna o bombardovanju Leskovca, verovatno najvećoj žrtvi ove "pomoći" angloameričkih "saveznika i oslobodilaca", u kojem je poginulo 6.000 ljudi, a druga o stradanju Podgorice, gde je ubijen svaki šesti žitelj ovog grada.

Međutim, jedna depeša Josipa Broza Tita i pismo Edvarda Kardelja CK Komunističke partije Slovenije (sa postskriptumom za suprugu Pepcu) iz iste godine, polako razvejava istorijsku maglu ko je naređivao bombardovanja srpskih i crnogorskih gradova.

KOPNENA INVAZIJA

OSNOVNI cilj sistematske vazdušne invazije zapadnih "saveznika", koja je trajala od oktobra 1943. do septembra 1944. godine, bio je da se pomogne Titu i što više rastroji i istraumira Srbija u kojoj je većina stanovništva bila protiv njegovog pokreta. Srbija je tako pala na kolena. Ubrzo je usledila i klasična kopnena invazija, Staljin i Tito su na Srbiju uputili nekoliko stotina hiljada sovjetskih vojnika. 

TITO je 5. februara 1944. Glavnom štabu NOV i PO Srbije uputiti depešu koja će više od 50 godina skrivati jednu od najvećih tajni Drugog svetskog rata na našim prostorima. Tajnu - ko je u stvari tražio, ko predlagao, a ko odobravao najbestijalnije razaranje srpskih i crnogorskih gradova u njihovoj istoriji. Original ovog dokumenta glasi: "Vrhovni štab NOV i POJ, u saglasnosti sa Savezničkom misijom pri Vrhovnom štabu odobrio je upućivanje majora Johana Henikera Majora, Glavnom štabu NOV i PO Srbije kao lokalnog predstavnika Savezničke misije pri Vrhovnom štabu, kod koje je on do sad bio na službi.

Tito u ovoj depeši svoje poverenike u Srbiji najpre obaveštava da im u specijalnu misiju šalje engleskog majora DŽonija Hanikera, člana Britanske vojne misije pri Vrhovnom štabu NOVJ, a onda im od reči do reči kaže: Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovstva on će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu NOVJ. Vrhovni štab će pak odlučiti da li će predloženi cilj da se bombarduje.

Vazdušna kanonada Srbije je sistemski produžavana iz meseca u mesec, iako se od samog početka znalo da Nemci u Srbiji i Crnoj Gori 'nemaju gotovo nikakve gubitke', a da je njen jedini efekat 'hiljade naših mrtvih ljudi'. Ove poslednje reči napisaće Edvard Kardelj, čovek velikog Titovog poverenja, u pismu Centralnom komitetu Komunističke partije Slovenije, 29. jula 1944. godine. Kardelj se ljuti na Glavni štab Slovenije što je predložio da se bombarduje LJubljana. Između ostalog piše: 'Ne razumem koje vas potrebe teraju na to i u čiju korist bi bilo to bombardovanje. Nema sumnje da bi u LJubljani bilo na hiljade naših ubijenih ljudi, a neprijatelj ne bi pretrpeo gotovo nikakve gubitke. U tome imamo mnogo iskustva iz cele Jugoslavije. Imajte na umu da saveznički avioni bombarduju na poseban način tako da pokrivaju cele površine.'

Na kraju ovog pisma, Kardelj je rukom dopisao par rečenica uz molbu da se preda njegovoj supruzi Pepci Kardelj, u toj poruci piše: BOMBARDOVANJE GRADOVA I UOPŠTE VEĆA BOMBARDOVANJA ODOBRAVA SAMO VRHOVNI ŠTAB..."

Foto: Arhiva "Novosti"

Tito i Kardelj

A PRAVI cilj ovog vazdušnog silovanja Srbije, ko je tu operaciju zahtevao, a ko odobravao, otkrio je još pre pedeset godina Božidar Zečević, istoričar filma, dramaturg, reditelj i profesor analize filma, inače filmski kritičar "Večernjih novosti", u svom diplomskom filmu "General od Loh Fajna". U ovom dokumentaracu ser Ficroj Meklejn, lični predstavnik Vinstona Čerčila kod Tita i šef savezničke vojne misije pri Vrhovnom štabu NOV, govoreći šta mu je bilo najteže na jugoslovenskom ratištu je rekao: "Bombardovanja Srbije i Crne Gore 1943-1944. Bio sam svestan ogromnih civilnih žrtava. Ali su ova bombardovanja bila Čerčilovo naređenje, a ja sam bio jedan od odlučnih izvršitelja njegovih planova."

U noći 24. jula 1943. u Čerčilovoj rezidenciji u Čekersu, u Bakingemšajru ser Fricoj je saznao "sa iznenađenjem da Čerčil ima nameru da u narednom periodu izvede niz vazdušnih udara po Srbiji i da ću ja u tome imati naročitu ulogu".

Pomoć Angloamerikanaca u borbi protiv Draže Mihailovića

Ovi planirani vazdušni napadi bili su deo Čerčilovog plana za slamanje Srbije u korist komunista, a direktni izvršitelj Ficroj Meklejn. Značaj ove operacije najbolje slikovito objašnjava podatak da je Meklejn u rezidenciju ušao kao kapetan, a izašao kao brigadni general. Bilo je to jedino takvo unapređenje u celom Drugom svetskom ratu. Tako će "Meklejn Titu doneti na tacni ono što mu je Čerčil završio, a to je bila apsolutna podrška u borbi protiv Draže Mihailovića". U finišu Drugog svetskog rata, kada se Čerčilu učinilo da Tito nije puki Staljinov pion na Balkanu, Angloamerikanci su počeli vazdušnu kampanju da Srbija vidi na čijoj su strani saveznici.

Koliko je bio u pravu stari diplomata dr Miroslav Spalajković koji je na Uskrs 1944. izgovorio: "Titov pokušaj prodora u Ibarsku dolinu i angloameričko bombardovanje Beograda predstavljaju dva povezana poteza iste operacije."

 

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)