ISTORIJSKI DODATAK - SLABA SRBIJA, JAKA JUGOSLAVIJA: Stvaranje komunističke Jugoslavije i razlaz sa Sovjetskim Savezom

Milorad Ekmečić

21. 07. 2021. u 17:14

JUGOSLAVIJA se počela izgrađivati kao socijalistička, federativna država, na onim teritorijalnim tekovinama koje je uspostavila ranija vekovna tradicija i usajedinjenje 1918.

ИСТОРИЈСКИ ДОДАТАК - СЛАБА СРБИЈА, ЈАКА ЈУГОСЛАВИЈА: Стварање комунистичке Југославијe и разлаз са Совјетским Савезом

Arhiva

Ipak, nije sasvim jasno da li je uži krug rukovodilaca oko maršala Tita zaista računao da će Jugoslavija uvek ostati takva. Oni su, ipak, bili deca vaspitana u duhu ciljeva planetarnog ujedinjenja svih radnika sveta u jednu novu tvorevinu, u kojoj ostvarene nacionalne države nisu bile njihov ideal.

U razgovoru sa stranim novinarima 1953. Tito je izjavio da bi on "htio doživjeti da Jugoslavija bude do maksimuma stopljena u jednu čvrstu zajednicu, da ona ne bude formalna zajednica, već zajednica u kojoj će biti jedna, jugoslovenska nacija, u kojoj će od pet naroda postati jedna nacija".

Drugom prilikom je govorio da su granice među jugoslovenskim republikama bile tamne šare na mramornom stupu, koje mramor ne razdvajaju nego integrišu.

Ostaje ipak pitanje da li je ideal pripadnika Titovog kruga bio da usavršavaju takvu zemlju kakvu im je istorija strpala u šake da brinu o njoj. Tek će raskid sa Sovjetskim Savezom značiti i prekretnicu u kojoj su neki magloviti ciljevi o drukčijem socijalizmu u budućnosti prestali da postoje.

Komunistička partija je striktno zadržavala kadrovski karakter strogo konspirativne organizacije. Narasla je od 12.000 ljudi pre početka revolucije, na 141.066 članova na kraju. Tek kad zbog kritike sovjetskog vođstva 1948. postane javna u svojoj sopstvenoj zemlji, ona će postati ogromno telo, najpre sa 283.000 članova, a zatim 483.000. Pre 1948, ona je jedno telo "u magli".

Tek se u maju 1945. stvara Komunistička partija Srbije, sa izdvojenim delovima - Vojvodina i Kosovo i Metohija, a u avgustu 1946. stvaraju se komunističke partije Bosne i Hercegovine i KP Crne Gore. Za Bosnu i Hercegovinu je to urađeno na tajno održanom kongresu u Mostaru. Nisu objavljeni zapisnici, da bi istoričari imali barem osnovne podatke.

Tito i Čerčil

U STVARANJU SOCIJALISTIČKE Jugoslavije najznačajnije je pitanje u kojoj su meri srpski političari u komunističkom vođstvu u tome učestvovali i bili svesni da je najviše ulagano u napore da se umanji značaj Srbije u budućoj državi. U potomstvu je ostala nepopunjena praznina, da nije postojala nikakva razlika između najužeg kruga oko maršala Tita i srpskih komunističkih političara.

Tek u novije vreme će se ta praznina početi da popunjava i ispuni podacima da je od početka postojalo dubinsko neslaganje oko rešavanja mesta srpskog naroda u budućoj, jugoslovenskoj, ili kako se želelo, balkanskoj federaciji. Tek kad je u vihoru vetrova raskida sa sovjetskim vođstvom 1948. smenjen predsednik vlade Narodne Republike Srbije dr Blagoje Nešković, polako su se počeli stvarati uslovi pravog saznanja. On je smenjen 5. septembra 1948, u vreme talasa hapšenja oko prekida odnosa sa Kominformom.

U jednoj zvaničnoj izjavi za komisije koje su ranije saslušavale dr Neškovića, Petar Stambolić je izjavio da mu je Nešković "više puta rekao da je siguran da je on bio glavna prepreka sprovođenju nacionalne politike Josipa Broza, koja je - kako je to kasnije formulisao Lazar Koliševski - bila zasnovana na principu 'Slaba Srbija - jaka Jugoslavija' i da je Josip Broz zato odlučio da ga udalji iz političkog života Jugoslavije" (prema dokumentu u rukopisu "Slučaj dr Blagoja Neškovića. Analiza", koju je njegov sin Nebojša oktobra 2008. ostavio u Istorijskom institutu SANU).

Dr Nešković je bio predratni komunista, učesnik u Španskom građanskom ratu kao lekar i jedno vreme bio sekretar Centralnog komiteta Srbije, kao i predsednik vlade.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Kardelj ustupa Kosmet Albaniji

NESLAGANJE BLAGOJA NEŠKOVIĆA sa politikom rešavanja srpskog pitanja u novoj jugoslovenskoj federaciji je počelo od samog početka po preuzimanju vlasti 1944. U naknadnim obrazloženjima do 1952, on je sumnjičen da nije bio iskren u biografiji kada je tačno postao član Komunističke partije i kako je otišao u Građanski rat Španije.

U "Pismu CKKP Srbije Politbirou CKKP Jugoslavije" od 30. septembra 1952. se veli da je dr Nešković imao "negativan stav prema autonomiji Kosova i Metohije i da je on bio zasnovan na učešću Šiptara u Drugom svetskom ratu na strani sila Osovine i zločinima koji su oni u tom ratu počinili prema Srbima". (Protivio se nametanju latinice Srbiji.) Odmah posle rata je odbio predlog rumunskog Centralnog komiteta da se Timočka Krajina, naseljena Vlasima, prisajedini Rumuniji.

Optuživan je da je "neposredno posle Drugog svetskog rata, rukovodstvo Srbije bilo za to da se Mađari iz Vojvodine isele u Mađarsku, a da se Srbi iz Mađarske dosele u Vojvodinu". Zbog toga su dolazili u Beograd mađarski čelnici Rakoši i Farkaš, a Tito stvar rešio sam bez obaveštavanja srpskog vođstva koje se s tim nije slagalo. Dr Nešković je zbog toga protestovao kod Tita.

Na mnogo mesta je zastupao misao da Albanci u Srbiji ne mogu dobiti autonomnu oblast, nego najviše jedan okrug u Republici Srbiji. U Izjavi od 9. septembra 1952, Đoko Pajković ga je optuživao da stav da Albanci u Srbiji mogu imati samo posebni okrug, "žigošući naše mišljenje nacionalističkim, neznalačkim itd. Ponovio je i tog puta da su Šiptari teški grešnici iz rata, da im je zbog toga i to mnogo, kao i da ovako izraženo nezadovoljstvo može povući njihovo iseljavanje". Bio je protiv Balkanske federacije u kojoj bi Albaniji bila data Metohija, a Srbiji Crna Gora.

Kardelj i Tito

U RAZGOVORU EDVARDA KARDELJA sa Staljinom u Moskvi, aprila 1947, Kardelj veli da "kod nas na teritoriji Kosova i Metohije ima i danas više Albanaca nego Srba. Mi mislimo kasnije, kad se još bolje povežemo s Albancima, da im ustupimo te teritorije". Sa bugarskim komunističkim vođstvom se stalno vode razgovori o budućem još čvršćem povezivanju, sa mogućim uključenjem Pirinske Makedonije u Vardarsku Makedoniju.

Sa Staljinom nije postojalo do kraja slaganje oko pomaganja ustanka grčkih komunista. Istoričar Joža Pirjavec, Slovenac po rođenju, predavač na italijanskim univerzitetima, 1990, u delo o hladnom i vrućem ratu između Tita i Staljina, naveo je da su jugoslovenski komunisti u Severnoj Italiji tajno organizovali naoružanu formaciju od osam hiljada pušaka.(...)

Jugoslovensko vođstvo je i dalje ostajalo privrženo određenim koncepcijama Kominterne, iako je ona 1943. bila ukinuta, upravo zbog neslaganja u vezi sa nacionalnim pitanjem i nacionalnim ciljevima. Postoji vrlo malo izvora za opisivanje ideoloških razlika između jugoslovenskog i sovjetskog vođstva, posle ovih promena od 1943.

Upravo zbog jugoslovenskih komunista, septembra 1947. u Varšavi je stvoren Informacioni biro komunističkih i radničkih partija, sa po dva predstavnika iz osam komunističkih partija - bugarske, italijanske, francuske, mađarske, poljske, sovjetske, jugoslovenske, čehoslovačke i, kasnije dodate, albanske.

INFORMBIRO JE BIO neuspela kopija Kominterne, pod kontrolom sovjetskog vođstva, iako mu je sedište najpre bilo u Beogradu, a zatim u Bukureštu. U rezoluciji kojom je jugoslovenska partija 1948. isključena iz ovog tela, Staljin je prebacio jugoslovenskim rukovodiocima da je Kardelj podnosio predlog o utapanju Jugoslavije u sovjetsku državu. Do danas nije otkriveno kada je i u kom obliku ovo urađeno i ko je iza toga stajao. Verodostojnost ove Staljinove optužbe ne bi trebalo dovoditi u pitanje, jer je ona u skladu sa Kardeljevim predratnim stanovištem da je stalni cilj slovenačkog nacionalnog pokreta uvek bila državna nezavisnost Slovenije.

Zbog prisustva fašističkih država na granicama, savez sa Srbima se morao održavati, ali je nedvosmisleno bilo da i dalje ostaje nezavisnost nacionalne države, kao ideal. Ta bi država onda mogla da ulazi u neke druge državne saveze, ali Kardelj ne govori o nekom proširenom, evropskom poretku oko sovjetske države.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Titov strah od susreta sa Staljinom

JUGOSLAVIJA JE UČVRŠĆIVANA kao dosledna diktatura, sa ogromnom partijom, koja se zbog ovih konačnih ciljeva drži u konspiraciji. Nije moguće shvatiti krizu buduće jugoslovenske države, ako se ne uzme u obzir da ciljevi njenog vođstva do prekida sa Sovjetskim Savezom 1948. nisu bili isti kao posle tog prekida. Postoji razlika u poimanju principa "narodne demokratije", na kome bi trebalo da se stvaraju nove socijalističke zemlje.

Nije moguće u tančine ustanoviti dubinske razloge rascepa jugoslovenske komunističke partije sa sovjetskim vođstvom. U knjizi "Sovjetsko-jugoslovenski sukob 1948." Anatolija S. Anikejeva se veli da je "jugoslovenski vođa bio mala kopija Staljina, želeo da na Balkanu uspostavi jugoslovensku hegemoniju". (...)

Sada je teško otkriti prve korene neslaganja sovjetskog i jugoslovenskog vođstva, koje će 1948. dovesti do potpunog razlaza... Tito je u svim susretima sa anglosaksonskim predstavnicima toliko uveravao da je samostalan da bi bilo nemoguće da i sam u to nije verovao. Prisustvo u masonskim ložama, čija su sedišta u Londonu, ne dozvoljava da istraživači govore punim ustima.

U svakom slučaju, postoji mogućnost da je Tito pristajao na određene ustupke britanskoj politici, za koje nije bio uveren da bi ih "gazda" u Moskvi odobrio. Nije mu bilo prijatno kada je vodio državnu delegaciju u Moskvu, na prvi značajni susret sa Staljinom.

Tito i Staljin

MILOVAN ĐILAS je u razgovorima sa Staljinom, 1962. opisao kako je Tito, pred sletanje u Moskvu, bio uznemiren i utučen. Ne samo od leta avionom nego najviše zbog susreta koji je sledio: "iscrpljen, zelen je iscedio zadnju kap snage volje da odrecituje svoj pozdravni govor i prođe kroz ceremoniju". Đilas je pre te posete, sam u razgovorima sa Staljinom, dobio utisak da je Staljinov cilj u tom razgovoru bio da uplaši jugoslovenske vođe, "sa ciljem da oslabi njihove veze sa Zapadom i, u isto vreme, da podredi njihovu politiku svojim interesima i svojim odnosima sa zapadnim državama, posebno Velikom Britanijom".

Bez sumnje da je sovjetska obaveštajna služba o Titovim obećanjima Čerčilu znala više, nego što smemo da pretpostavljamo.

Strah u očima jugoslovenskih vođa, prilikom ovog prvog ličnog susreta sa Staljinom, bio je razlog što su, posle saslušanja pozdrava, njegove prve reči bile da se toalet nalazi u pravcu koji je pokazao rukom. Iako je cenio Tita zbog sposobnosti da se snađe u svakoj situaciji i verovao da će biti vrlo koristan za razvoj komunističkog pokreta u Zapadnoj Evropi, Staljin nije poštovao njegove improvizacije. Sve sovjetske vođe su, uključujući i samog Staljina, svoj Politbiro obaveštavale o istupima u javnosti i govorima koje je trebalo odobriti.

TITO NIKAD NIJE čitao govore, nego je improvizovao. Staljin ga oštro opominje da će ga javno dezavuisati zbog jednog govora u Mariboru, u kome iz grupe država, koje su ugnjetavale jugoslovenski narod, nije izdvojio Sovjetski Savez. Pozvan jednom da se obrati grupi Banjalučana, Tito je počeo govor sa "Drugovi Tuzlanci". Na isti način je Trebinjce proglasio Crnogorcima, jer je sa govornice video da većina nosi crnogorske kapice ("zavratke").

U njegovom životu knjiga je igrala malu ulogu, sem onih sa njegovim fotografskim portretima, koji ga prikazuju kako pomno čita stare knjige sa zlatotiskom iz kraljevske biblioteke. Pismenost mu nije bila bolja strana obrazovanja. On ne piše, niti sam na kongresima čita referate, ili iza sebe ostavlja bilo kakve pismene projekte, zaključke ili teorijske rasprave. Za velikog državnika su ga kvalifikovali intuicija i poznavanje karaktera ljudi.

* * * * * * * * * * * * * * * * * * * *

Goli otok simbol brutalnosti

DANAS BI SE MOGLO zaključiti da je glavni razlog za prekid odnosa sa SSSR-om 1948. bilo samostalno jugoslovensko određivanje svojih nacionalnih ciljeva. Staljin je posmatrao, možda i do određenog stepena i na mahove odobravao, jugoslovenske napore da stvore jednu Balkansku federaciju. Jednom je slikovito prstima pokazao kako Jugosloveni mogu da progutaju Albaniju ako to žele. (...)

Izbacivanje Jugoslavije iz Saveza komunističkih partija 1948. predstavljalo je prelomni događaj u trijumfu jugoslovenskog komunizma pod vođstvom maršala Tita. NJegovi biografi navode da je u početku krize jedino on bio ravnodušno opušten i umesto sedničenja na beskonačnim sastancima, otišao je na Brione da predahne.

To je lepa slika smirenog herojstva, koja je jugoslovenskom maršalu, bez sumnje, pristajala. Ipak, potrebno je imati u vidu i činjenicu da su Brioni - nekadašnje letovalište habzburškog cara i italijanskog kralja - delom bili pod britanskom okupacijom. Ne mora se tvrditi da je maršal tu mogao da se mirno posavetuje sa nekim značajnim britanskim izaslanikom. Ova sumnja je razlog više da istoričari njuškaju po starim hartijama.

Goli otok

U POČETKU JE CENTRALNI KOMITET dozvolio izjašnjavanje o Rezoluciji Informbiroa. Objašnjeno je da Tito i Kardelj nisu smeli da idu na sastanak Informbiroa u Bukureštu, jer su bili uvereni da se odatle neće vratiti. Zna se da su obojica dobila vile u Ženevi, ali nikada nije otkriveno kada su građene i kojim povodom.To nije dokazano.

Celi Centralni komitet KP Bosne i Hercegovine je zatražio razgovore u Beogradu. Jedino ih je Đuro Pucar pozdravio i rekao da je njemu sve jasno. Odmah je postao i sekretar tog komiteta. Ostalim članovima je progledano kroz prste, ali je pređašnji sekretar Rodoljub Čolaković ostatak života proveo izolovan i poslušan.

Jugoslavija je doživela jedan period terora posle 1948. godine. LJubodrag Dimić, u delu "O srpskoj državnosti" (2001), navodi da je u pogon stavljena mreža od oko dva miliona doušnika i informatora. Uhapšena su 55.663 osumnjičena, po zvaničnoj oceni, ali je broj svih privođenih znatno veći.

Kasnije je javno priznato da je većina bila nevina. U Srbiji je uhapšeno 28.661, u Hrvatskoj 22.000 osumnjičenih, i to većinom Srbi. Koncentracioni logor na Golom otoku će postati simbol brutalnosti u jugoslovenskoj istoriji, bez obzira na to što je apsolutna većina naroda odobravala posledice. Kaže se da je ideju za logor dao Edvard Kardelj.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)