LOTIKA JOŠ BDI NAD VIŠEGRADOM: "Novosti" na licu mesta - Posetili smo groblje gde počiva četvoro junaka Ive Andrića

Никола Јанковић
Nikola Janković

03. 01. 2024. u 20:00

MALI drveni časovnik sa zida iskuca jedan sat. Sa njenog prozora na hotelu, jedinog osvetljenog, na prvom spratu, mogao se videti poslednji luk ćuprije i komadić Drine vode odakle je svežina dolazila. Završila je posao misleći da je otpisala i poslednji račun ali je znala da će nad zaspalom kasabom uvek i bez kraja iskrsavati novi. Nije mogla znati Lotika Loti Cilermajer (1860. Krakov, Poljska - 1938. Višegrad, Jugoslavija), da će uskoro za njeno ime i usud znati svako učen u Evropi.

ЛОТИКА ЈОШ БДИ НАД ВИШЕГРАДОМ: Новости на лицу места - Посетили смо гробље где почива четворо јунака Иве Андрића

Privatna arhiva

Umrla je Lotika 1938. u 78. godini, od kojih je 58 provela u kasabi, znajući u dušu svakoga od njenih stanovnika. Ova varoš, bila je u tom trenu kosmopolitsko čudo, košnica svakodnevnih dogodovština ovdašnjih pravoslavaca i katolika, muslimana i Jevreja.

Pre nego što će njeno telo 15. februara 1938. preko čuvene ćuprije poneti na drugu stranu, na Okolište, nije mogla znati ni to, da taj Ivan, mladić sa kojim je, davno već, volela da porazgovara, ima oči koje svaki detalj pamte. Da je on, još tada na drugom kraju kasabe već ispisivao crtice za nešto veliko i za čitav svet važno. Pisao je mladi Andrić Milošu Vidakoviću, dok još nije slutio da će romana "Na Drini ćuprija" biti, da u Lotikinom hotelu - kafani, "traži srokove i ispija pivo kriglama".

Na Okolištu, uzvišenju nad ćuprijom i Drinom, počiva Lotika, kao da i danas bdi nad kasabom i njenim stanovnicima. Tu srećemo profesorku Divnu Vasić, čuvara sećanja na višegradske Jevreje i priča o Loti - počinje. Jevrejsko groblje jedva je prepoznatljivo. Među zapuštenim grobnicama, na jednoj od vremenom ispranih ploča, načetih mrazom i suncem, prepoznajemo ime u kamenu: Lotika Cilermajer.

U Višegrad je svastika ugostitelja Zilera došla iz Poljske, kažu pešice. Bila je mlada i savršeno lepa, slobodnog jezika i muške odrešitosti. Pravilan izgovor nikada nije do kraja naučila, zadirkivali su je mlađi sugrađani, dok su je stariji poštovali i od nje pomalo strahovali. Toliko je bila upečatljiva, da Zilerov hotel "Hotel zur Brucke" narod nije zvao pravim imenom, već njenim. To ljudi i danas čine, iako je hotel zatvoren davno, pred početak Drugog svetskog rata, malo posle Lotikine smrti.

- Četvoro Andrićevih junaka počivaju u Višegradu. Pored Lotike, to su njena sestra Debora, zet Abraham Ciler, kao i Rifka iz priče "Ljubav u kasabi". Rifkino puno ime bilo je Rahela Kajon - pokazuje profesorka Vasić grob na samom ulazu u jevrejsko groblje. - Ovo je groblje utemeljeno 1889, sačuvano je oko 50 spomenika. Prvi Sefardi došli su u varoš početkom 19. veka, a dolaskom austrijske monarhije doseljavaju se i porodice Aškenaza kojima i Lotika pripada. Ovdašnji Jevreji zaslužni su za urbanizaciju kasabe.

Višegradska sinagoga jedan je od najvećih i najlepših hramova na prostoru tadašnje Bosne. Ne može biti dobro što su spomenici ovim ljudima obrasli u mahovini. Dok je radila u ovdašnjoj školi, profesorka Vasić dovodila je đake na Okolište, da nešto novo nauče i da groblje urede. Izbledela su slova urezana u kamenu, ali je dobro sve dok varoš ima nekoga da čuva sećanje na ljude.

- Lotika je bila najstarija od tri sestre Cilermajer: Loti, Debora i Adelaida. Ostala je udovica u 20. godini, u Višegrad se doselila ubrzo po smrti muža. Tako lepa i odrešita, obrazovana i upućena u sve društvene prilike i neprilike, postala je prva uspešna žena na ovom prostoru i uzor tadašnjim gazdama. Zarađeni novac trošila je na siromašne rođake. Način poslovanja, odevanja i ophođenja, sve to bila je novina za kasabu - ističe profesorka Vasić.

Lotikine sestričine Ina i Helena su 1961, kada je Andrić osvojio "Nobelovu nagradu", velikom piscu poslale čestitku, kao gest zahvalnosti što je njegovim delom, sećanje na Lotiku sačuvano. Pisac je srdačno odgovorio na ovaj lep gest.

U vremenu aneksione krize, umor i slom stigli su Loti Cilermajer. "Lotikin hotel" je slabo radio, dugovi su se gomilali, posle Velikog rata od nekada lepe Lotike, ostala je tek sena. Posle Lotike, hotel su vodile njene sestričine Helena i Serafima - Ika. Nakon Drugog rata, Helena Ciler se vratila u Višegrad želeći da zgradu obnovi ili proda, ali je hotel kao i sve drugo, nacionalizovan. Od tada do danas, u toj zgradi nedaleko od ćuprije menjaju se firme i zakupci, na njoj nema nikakvog obeležja o Lotiki. Ni traga od onih msterioznih vrata od mlečnog neprozirnog stakla na spratu, nema ni kancelarije, pretrpane Lotikinim zlatom, srebrom i kristalom, pored zelene kase i prozora koji gleda na prvi, najuži luk ćuprije.

Tu u Višegradu ipak nekako opstaju mesta, ćuprije, zgrade i kamenovi, Andrićeva osnovna škola i njegova kuća, sve nerešeno i neraščivijano, zapleteno u istorijske tragedije Višegrađana. Tu je još "Na Drini ćuprija", roman sazdan od piščevih saznanja i studija, zbir njegovih doživljaja iz detinjstva i mladosti.

- Andrićevi junaci stvarni su ljudi, neke od njih je poznavao, sa nekima se družio ili je o njihovim sudbinama slušao, njegovi literarni junaci su stvarne ličnosti. Posebno su interesantne priče o višegradskim Jevrejima. U romanu, kada počinje priča o novim vremenima, Andrić piše o dolasku Aškenaza ističući da je "kao sveža krv kroz zemlju počeo da kruži novac u dotle neviđenim količinama". On dalje navodi da je "na toj uzbudljivoj akumulaciji zlata, novca i stalne hartije svak mogao da ogreje ruke ili bar da napari oči, jer je ona i kod najsiromašnijeg čoveka izazivala iluziju da je njegova oskudica tek prolazna i stoga podnošljiva" - ističe Vasićeva. - Pridošli stranci, navikli na više reda od starosedelaca iz umorne orijentalne kasabe, iskoristili su "urođenu sklonost Višegrađana ka bezbrižnom životu i uživanju" i preuzeli inicijativu u poslovima: otvaraju se radnje mešovite robe, juvelirnice, kantine, fabrike.

U periodu od nekoliko decenija mira i blagostanja, najuspešnija je bila Lotika, "mudra i čovečna žena, koja ne misli na sebe, grabežljiva a nesebična, lepa i zavodljiva a čedna i hladna".

Andrićev epitaf voljenima

LOTIKIN hotel i grob, Andrićeva kuća, pa ni spomenici pomajci i poočimu velikog pisca (na slici gore), nisu na listi kulturne baštine Višegrada. Zajednička grobnica koju je književni velikan podigao najmilijima na višegradskom katoličkom i pravoslavnom groblju, Ani Andrić - Matkovščik i Ivanu Matkovščiku, samo što se nije srušila. Iskrivljena je i zarđala gvozdena ograda, grobnica obrasla u korov, ploča izbledela. Ispod toplih epitafa voljenima, ispisano je Andrićevo puno kršteno ime Ivan, koje se osim na koricama prvog izdanja pripovetke "Put Alije Đerzeleza" više nigde ne može pročitati.

- Njeno klonuće dešava se u vremenu kad "bestidni prostak Terdik" otvara "sramnu kuću" odvlačeći goste. Svi kojima je pomagala i od kojih je mogla očekivati pomoć, okrenuli su joj leđa. Na nekada lepu i uspešnu ženu, po svemu posebnu, više niko nije mislio. Kada je stigao rat i granatiranja ćuprije, Lotiku je izdala snaga, odjednom - nastavlja se na putu sa Okolišta prema njenom hotelu, priča o najpoznatijoj Višegrađanki.

Tada se dogodilo nešto za šta su Višegrađani smatrali da je nemoguće: Lotika je bila prinuđena da se sa porodicom preseli na drugu obalu Drine u napuštenu tursku kuću. Slom Lotikine snage bio je i poraz za sve oko nje.

Rahela, tragična lepotica

GOTOVO je nepoznato, da i Rifka, junakinja Andrićeve "Ljubavi u kasabi", počiva na višegradskom jevrejskom groblju. Taj grob, smešten je i skrajnut uz ogradu, kao što se obično čini sa ljudima koji su sebi oduzeli život. Na njemu piše Rahela Kajon. Kći bogatog Jevrejina, trgovca, jedna je od onih nestvarnih lepota koje Andrić sa fatalističkim prizvukom rado i često opisuje. Rifka je naglo i brzo od devojčice izrasla u devojku, cela kasaba joj se divi i za njom uzdiše. Njena zabranjena i tragična ljubav sa Ledenikom, završila se njenim skokom u ledenu Drinu. U kasabi, leta posle Rifkine smrti, zavlada nezapamćena suša. Kako ne pomogoše molitve, ni pravoslavne ni muhamedanske, krenu glas da će kiša pasti tek ako se Rifka ponovo baci u vodu ili ako joj se u grob saspe sedam vedara vode. Posle većanja, grupa meštana zali joj grob, ali kiša ni tada ne pade. Kasaba potone u tešku depresiju.

"Sa njom se dalo sve prebroditi i savladati, a bez nje se nije moglo ništa uraditi ni zamisliti", napisao je Andrić. Bio je to slom živaca i tela, slom života ispunjenog radom, umorom i odricanjem - bliži se priča o Lotikinom kraju, a počinje ona o obavezi Višegrađana da bogatu kulturnu zaostavštinu bolje, pažljivije i odlučnije čuvaju.

Svako ko u Višegrad dođe, želi da prođe stazama Andrićevih junaka, da obiće njihove grobove, da poseti školu i mesta odrastanja velikog pisca, da makar prošeta pored njegove kuće. Sve to, decenijama je na dohvat ruke, ali taj završni napor izostaje, u zapletenosti ovdašnjih tragedija. Zato poslednja vest iz Višegrada raduje: zapušteno jevrejsko groblje, "večna kuća" Andrićevih junaka i svedočanstvo o važnom poglavlju istorije ove varoši, biće uskoro rekonstruisano i uređeno. Dobijene su sve potrebne saglasnosti, uključujući i onu od jevrejske zajednice u BiH.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News

Komentari (0)

DVA PROROČANSTVA KOJA SU JOJ OBELEŽILA ŽIVOT: Oba su se ostvarila, a kada se seti jednog uvek se rasplače