LOTIKA JOŠ BDI NAD VIŠEGRADOM: "Novosti" na licu mesta - Posetili smo groblje gde počiva četvoro junaka Ive Andrića

MALI drveni časovnik sa zida iskuca jedan sat. Sa njenog prozora na hotelu, jedinog osvetljenog, na prvom spratu, mogao se videti poslednji luk ćuprije i komadić Drine vode odakle je svežina dolazila. Završila je posao misleći da je otpisala i poslednji račun ali je znala da će nad zaspalom kasabom uvek i bez kraja iskrsavati novi. Nije mogla znati Lotika Loti Cilermajer (1860. Krakov, Poljska - 1938. Višegrad, Jugoslavija), da će uskoro za njeno ime i usud znati svako učen u Evropi.

Privatna arhiva

Umrla je Lotika 1938. u 78. godini, od kojih je 58 provela u kasabi, znajući u dušu svakoga od njenih stanovnika. Ova varoš, bila je u tom trenu kosmopolitsko čudo, košnica svakodnevnih dogodovština ovdašnjih pravoslavaca i katolika, muslimana i Jevreja.

Na Okolištu, uzvišenju nad ćuprijom i Drinom, počiva Lotika, kao da i danas bdi nad kasabom i njenim stanovnicima. Tu srećemo profesorku Divnu Vasić, čuvara sećanja na višegradske Jevreje i priča o Loti - počinje. Jevrejsko groblje jedva je prepoznatljivo. Među zapuštenim grobnicama, na jednoj od vremenom ispranih ploča, načetih mrazom i suncem, prepoznajemo ime u kamenu: Lotika Cilermajer.

U Višegrad je svastika ugostitelja Zilera došla iz Poljske, kažu pešice. Bila je mlada i savršeno lepa, slobodnog jezika i muške odrešitosti. Pravilan izgovor nikada nije do kraja naučila, zadirkivali su je mlađi sugrađani, dok su je stariji poštovali i od nje pomalo strahovali. Toliko je bila upečatljiva, da Zilerov hotel "Hotel zur Brucke" narod nije zvao pravim imenom, već njenim. To ljudi i danas čine, iako je hotel zatvoren davno, pred početak Drugog svetskog rata, malo posle Lotikine smrti.

- Četvoro Andrićevih junaka počivaju u Višegradu. Pored Lotike, to su njena sestra Debora, zet Abraham Ciler, kao i Rifka iz priče "Ljubav u kasabi". Rifkino puno ime bilo je Rahela Kajon - pokazuje profesorka Vasić grob na samom ulazu u jevrejsko groblje. - Ovo je groblje utemeljeno 1889, sačuvano je oko 50 spomenika. Prvi Sefardi došli su u varoš početkom 19. veka, a dolaskom austrijske monarhije doseljavaju se i porodice Aškenaza kojima i Lotika pripada. Ovdašnji Jevreji zaslužni su za urbanizaciju kasabe.

Višegradska sinagoga jedan je od najvećih i najlepših hramova na prostoru tadašnje Bosne. Ne može biti dobro što su spomenici ovim ljudima obrasli u mahovini. Dok je radila u ovdašnjoj školi, profesorka Vasić dovodila je đake na Okolište, da nešto novo nauče i da groblje urede. Izbledela su slova urezana u kamenu, ali je dobro sve dok varoš ima nekoga da čuva sećanje na ljude.

- Lotika je bila najstarija od tri sestre Cilermajer: Loti, Debora i Adelaida. Ostala je udovica u 20. godini, u Višegrad se doselila ubrzo po smrti muža. Tako lepa i odrešita, obrazovana i upućena u sve društvene prilike i neprilike, postala je prva uspešna žena na ovom prostoru i uzor tadašnjim gazdama. Zarađeni novac trošila je na siromašne rođake. Način poslovanja, odevanja i ophođenja, sve to bila je novina za kasabu - ističe profesorka Vasić.

Lotikine sestričine Ina i Helena su 1961, kada je Andrić osvojio "Nobelovu nagradu", velikom piscu poslale čestitku, kao gest zahvalnosti što je njegovim delom, sećanje na Lotiku sačuvano. Pisac je srdačno odgovorio na ovaj lep gest.

U vremenu aneksione krize, umor i slom stigli su Loti Cilermajer. "Lotikin hotel" je slabo radio, dugovi su se gomilali, posle Velikog rata od nekada lepe Lotike, ostala je tek sena. Posle Lotike, hotel su vodile njene sestričine Helena i Serafima - Ika. Nakon Drugog rata, Helena Ciler se vratila u Višegrad želeći da zgradu obnovi ili proda, ali je hotel kao i sve drugo, nacionalizovan. Od tada do danas, u toj zgradi nedaleko od ćuprije menjaju se firme i zakupci, na njoj nema nikakvog obeležja o Lotiki. Ni traga od onih msterioznih vrata od mlečnog neprozirnog stakla na spratu, nema ni kancelarije, pretrpane Lotikinim zlatom, srebrom i kristalom, pored zelene kase i prozora koji gleda na prvi, najuži luk ćuprije.

Tu u Višegradu ipak nekako opstaju mesta, ćuprije, zgrade i kamenovi, Andrićeva osnovna škola i njegova kuća, sve nerešeno i neraščivijano, zapleteno u istorijske tragedije Višegrađana. Tu je još "Na Drini ćuprija", roman sazdan od piščevih saznanja i studija, zbir njegovih doživljaja iz detinjstva i mladosti.

Foto: Приватна архива

POGLEDAJ GALERIJU

- Andrićevi junaci stvarni su ljudi, neke od njih je poznavao, sa nekima se družio ili je o njihovim sudbinama slušao, njegovi literarni junaci su stvarne ličnosti. Posebno su interesantne priče o višegradskim Jevrejima. U romanu, kada počinje priča o novim vremenima, Andrić piše o dolasku Aškenaza ističući da je "kao sveža krv kroz zemlju počeo da kruži novac u dotle neviđenim količinama". On dalje navodi da je "na toj uzbudljivoj akumulaciji zlata, novca i stalne hartije svak mogao da ogreje ruke ili bar da napari oči, jer je ona i kod najsiromašnijeg čoveka izazivala iluziju da je njegova oskudica tek prolazna i stoga podnošljiva" - ističe Vasićeva. - Pridošli stranci, navikli na više reda od starosedelaca iz umorne orijentalne kasabe, iskoristili su "urođenu sklonost Višegrađana ka bezbrižnom životu i uživanju" i preuzeli inicijativu u poslovima: otvaraju se radnje mešovite robe, juvelirnice, kantine, fabrike.

U periodu od nekoliko decenija mira i blagostanja, najuspešnija je bila Lotika, "mudra i čovečna žena, koja ne misli na sebe, grabežljiva a nesebična, lepa i zavodljiva a čedna i hladna".

- Njeno klonuće dešava se u vremenu kad "bestidni prostak Terdik" otvara "sramnu kuću" odvlačeći goste. Svi kojima je pomagala i od kojih je mogla očekivati pomoć, okrenuli su joj leđa. Na nekada lepu i uspešnu ženu, po svemu posebnu, više niko nije mislio. Kada je stigao rat i granatiranja ćuprije, Lotiku je izdala snaga, odjednom - nastavlja se na putu sa Okolišta prema njenom hotelu, priča o najpoznatijoj Višegrađanki.

Tada se dogodilo nešto za šta su Višegrađani smatrali da je nemoguće: Lotika je bila prinuđena da se sa porodicom preseli na drugu obalu Drine u napuštenu tursku kuću. Slom Lotikine snage bio je i poraz za sve oko nje.

"Sa njom se dalo sve prebroditi i savladati, a bez nje se nije moglo ništa uraditi ni zamisliti", napisao je Andrić. Bio je to slom živaca i tela, slom života ispunjenog radom, umorom i odricanjem - bliži se priča o Lotikinom kraju, a počinje ona o obavezi Višegrađana da bogatu kulturnu zaostavštinu bolje, pažljivije i odlučnije čuvaju.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije