FILMSKA KRITIKA: Novi hrvatski filmovi na Festu '21

Piše Božidar Zečević

16. 05. 2021. u 09:30

FILMOVI oca i sina Šerbedžije glavni su aduti hrvatskog gostovanja na ovogodišnjem Festu, koje je osmišljeno kao pokazna vežba dominacije tamošnjeg filma nad "regionom".

ФИЛМСКА КРИТИКА: Нови хрватски филмови на Фесту 21

Foto: V. Danilov

Da bi ova vežba do kraja uspela, planirano je da se na festivalu uzme nekoliko glavnih nagrada, što neće biti teško, s obzirom na bleda ostvarenja "ostalih". Glavnu ulogu u svemu tome ima film "Tereza 37" Danila Šerbedžije, apsolutni pobednik prošlogodišnjeg pulskog festivala (zlatne Arene za najbolji film, režiju, scenario i nekoliko drugih), koji zbilja jeste najbolji hrvatski film protekle sezone.

Priča potiče ravno iz duše jedne očajne i potpuno marginalizovane udate žene koja ne uspeva da se ostvari ni u jednom pogledu, naročito ne u onom materinskom, što se vremenom ispostavlja kao uzrok njene životne nesreće. Scenaristkinja filma Lana Barić, koja ubedljivo igra ovu ženu, iznosi celu neveselu povest stvarajući utisak da se pred nama događa jedna verodostojna lična drama, što je i glavna vrednost ovog filma. Ako je tačno da biće igranog filma čini onaj "utisak stvarnosti" oko koga je Andre Bazen još pedesetih godina prošlog veka ispleo celu svoju ontologiju filma, onda je ovo pravi primer prisustva realističkog i životnog u umetničkom filmu fikcije, odakle potiče i gotovo dokumentaristička faktura "Tereze". Sve to nosi Lana Barić sa nepodnošljivom lakoćom svog "uzaludnog" postojanja, čak i sa izvesnom humornom distancom. To vešto koristi Šerbedžija junior, svestan da drži u rukama jednu retku filmsku priču koja lako može da sklizne u opšta mesta. Lokalni kolorit Splita (ali neki neočekivan, skalupljen u betonske blokove i lamele) pomaže mu u ovome kao i niz likova ovog ambijenta. I to je sve. Nije mnogo, ali pleni svojom jednostavnošću i autentičnošću.

More, koje se u "Terezi" vidi i oseća kao horizont, ali uvek u drugom planu, glavni je akter u filmu starijeg Šerbedžije, pod naslovom "Ribanje i ribarsko prigovaranje", koji potpisuje Milan Trenc. To je fina rekonstrukcija duha renesanse kroz jedan izlet na pučinu hvarskog vlastelina Petra Hektorovića, koji se, na kraju života, vraća večnom, mitskom "pelagosu".

Rade Šerbedžija je ubedljiv kao bard jednog celovitog životnog i misaonog iskustva, protkanog renesansnim sazvučjima cele epohe. Hektorovićevo glavno literarno štivo - "ribarska ekloga" pod gornjim naslovom - prikazuje reditelj onako kako se verovatno i dogodilo u stvarnosti, kao ribarsku eksurziju u ljubav i mladost na moru, u lovišta između Brača, Hvara i Šolte. Dvojica njegovih hvarskih ribara, Paskoje i Nikola i njihov mladi pomoćnik, govore i pevaju "srpskim načinom" (..."moj druže primili, kako međ družinom vazda smo činili"...), što Hektorović opisuje u posveti ispisanoj sopstvenom rukom, a autori filma, naravno, nigde u filmu ne pominju. Na srpske korene hvarskog ribanja i prigovaranja ukazuju bugarštice o Kraljeviću Marku i bratu mu Andrijašu, kao i čuvena pesma "I kliče devojka" (- ni "djevojka" ni "divojka"!), gde se peva o dvojici srpskih vitezova sa obale Belog Grada na Dunavu, u kome se danas održava ovaj filmski festival. Koreni Hektorovićevog nadahnuća gube se tako u magli vekova, ali i u filmu, inače skrupulozno oblikovanom u duhu Hektorovićevog srpskog jezika iz sredine HVI veka o kome je pisao akademik Aleksandar Mladenović. Sve ovo je ipak nekako utkano u staru čipku ove filmske elegije i stoji kao dobar primer evokacije zajedničkog nasleđa, čemu Rade Šerbedžija daje vidan doprinos.

Primetna i svuda prisutna sklonost da se u savremenom hrvatskom filmu pridev srpski i imenica Srbin što manje ili nikako ne koriste duboko se oseća i u filmu "Zora" Dalibora Matanića, koji je i zasnovan na tragediji srpskog naroda u Dalmatinskoj Zagori posle "Oluje" iz 1995. i etničkog čišćenja, koje je u ovim krajevima ostavilo pustoš. Ova hrabra odluka hrvatskog reditelja (svojim filmom "Zvizdan" osvojio je 2015. godine nagradu u programu "Izvestan pogled" u Kanu) počinje prikazom iseljavanja pod pritiskom, kojem je danas izloženo srpsko stanovništvo ovog kraja. Taj se živalj u filmu "Zora" ne naziva tuđmanovski "pučanstvo" niti ikako. Neki ljudi, žene i deca kojima su tu, u Civljanima na Cetini, koreni i postojbina i dalje postoje, ne daju se, ali vremenom podležu svakodnevnom pritisku i pretnjama da prodaju i napuste svoja ognjišta.

Kao da se uplašio od ove eksplicitne realnosti današnje Hrvatske, Matanić beži u sve nejasnije filmske metafore i metonimije, kojima se zamagljuje jedna surova stvarnost. Do samoga kraja on se zapliće u neku vrstu psihoanalize, pa onda antropologije demona, zatim simboličke alegorije za koju gledaocu ne ostavlja nikakav ključ i u koju na kraju sasvim tone. Poslednji trzaj pobunjenog talenta je furiozni danse macabre u finalu, još jedna u nizu metafora kojima se prikriva stanje stvari. "Na drugoj srani je jezik", rekao bi Bazen, što sve stoji na liniji Matanićeve filmske poetike. Ostao na pola puta, ni metafora ni alegorija, ovaj film samim sobom svedoči o jednom teškom vremenu u kome demon istrebljenja histerično ponavlja zabezeknutim Srbima u lice: "Imate sve što vam treba, imate sve što vam treba...".

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)