POZORIŠNA KRITIKA - Prolog 54. Bitefa: Da li smo slučajno postali ljudi?

Dragana Bošković

14. 09. 2020. u 13:45

ПОЗОРИШНА КРИТИКА - Пролог  54. Битефа: Да ли смо случајно постали људи?

Novosti

ULOGU predavača, sa temom "O nestabilnosti", u predstavi koju su osmislili Kegijev "Rimini protokol" i minhenski "Kameršpil" ima humanoid, mehanička verzija značajnog nemačkog proznog i dramskog pisca Tomasa Melea, koautora sadržaja predavanja sa podnaslovom "Prevazilaženje prepreke zvane Dolina jeze".

Lutka je urađena toliko verodostojno, da se gledalac iz daljih redova pita, da li je unutra sakriven glumac, preko koga je navučena maska. Pokreti "glumca" na sceni su prirodni, oči i usne su žive, njegov doživljaj, pozorišni "mimezis", podražavanje su savršeni. Tema ove predstave, veoma značajne za mapiranje modernog teatra, kao mesta dezintegracije dramskih sredstava, u cilju reinterpretacije digitalnog, elektronskog, mehaničnog u sferi dosadašnjeg ljudskog života, jeste, zapravo, varijacija slavne Artoove ideje o "pozorištu i njegovom dvojniku".

Mele, u jednom trenutku predavanja o sebi samom (druga biografska tema je Alan Tjuring, stvarni otac virtuelnog, kompjuterskog sveta, tvorac "Tjuring mašine" za dešifrovanje tajnih poruka iz Drugog svetskog rata) pominje, simbolično, Dorjana Greja, junaka romana Oskara Vajlda, koji ostaje večno mlad, a njegov portret se urušava.

Ova, vrlo značajna teza, koju Mele nudi u "svetu bez ljudi", vodi ka posmatranom fenomenu udvajanja, ponovljene, mogućno, poboljšane verzije živog čoveka, opterećenog ne samo biološkim, već i emotivnim nasleđem. Neophodnu "egzaltaciju", koju Arto vidi u odstupanju od biološkog, a Kreg potencira u svojim "nadmarionetama", Kegi, reklo bi se, dovodi do savršenstva dualizmom Melea, obolelog od bipolarnog poremećaja, i njegovog mehaničkog dvojnika, koga empatija ne ugrožava u objektivnoj analizi sveukupnog čovečanstva, koga će uništiti, simbolično, bipolarnost, histerija, sumanuta kontrola, ili drugost, neprilagođenost, samozatajnost, homoseksualnost, u slučaju Alana Tjuringa, dovedenog do samoubistva nasilnom hormonskom terapijom estrogenom.

Ovaj diskurs Štefan Kegi smešta na scenu, jer, kaže Mele, "pozorište sve preuveličava do bola"! Obraća se direktno gledaocu, živom čoveku, suprotstavljenom mašini na sceni. "Ovo je predavanje o vama, a ne o meni", poručuje Kegi. Humanoid nije govoreći robot, već dramski junak, svestan da jedan znakoviti gest rukom, ili glavom, može na sceni da znači kao milioni reči...

Tu je, negde, dokaz da apokalipse neće biti. I da živog glumca zameni robot na sceni, živog gledaoca ne može zameniti ništa. Kegi ne podmeće Meleovog avatara, kao budućnost teatra. Naprotiv, njegova humanoidnost (a mogao bi da ima bilo kakav oblik, i da izgovara isti tekst), omogućava da se magija gledalac-glumac ostvari, da mali pokret lutke (pozorišni jezik) dočara njegovu sreću, ili tugu.

Krunski dokaz razlike između dva sveta Kegi daje kao pozorišni post skriptum: poziva gledaoce da priđu, izbliza pogledaju robota, koga pokreće hidraulika, i da se, ako to žele, fotografišu s njim. Dokaz da je i mehanizam pokrenuo pozorišnu misteriju, gledalac ponavlja Meleovo pitanje iz predstave: "Da li smo, nekom surovom šalom, samo slučajno, postali ljudi?"

Da li bi se mnogo izgubilo da nismo?!

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)