Bila jednom jedna zemlja...

Peter Handke

10. 02. 2020. u 19:26

Била једном једна земља...

Peter Handke čita "Novosti" Foto G. Čvorović

"Mond" se, otmenim prividom odranije, pretvorio, ne samo u izuzetnim slučajevima, bez obzira na njegov i dalje preterano savestan glavni deo, u jedan prikriveni demagoško-cinkaroški list

JEDAN kritičar filma u nemačkom "Cajtu" (Die Zeit) koji u nekim trenucima i nije loš, otkrio je kod Kusturice (u filmu Underground) bes, resantiman, čak "žeđ za osvetom". Ma nemojte! Underground je sav sačinjen, video sam to, od brige i bola i jedne snažne ljubavi; čak su i njegove grubosti i njegova buka deo toga - iz čega na kraju proizilazi ono vidovito, ponekad čak proročanstvo ove druge jugoslovenske priče, ili pak iskonsko bajkoliko, kao na kraju filma u sceni sa ostrvom što se odmiče od kontinenta, gde se junak filma, koji odjednom nije više tako zbunjen a kamoli blesav, jasno i na najblaži način autoritativno, poput pravog pripovedača bajki, obraća gledaocima rečima

"Bila jednom jedna zemlja..." (Meni je u bioskopu njegova bajka nažalost isuviše kratko trajala.)

ONO najgore, međutim, što se dosad moglo pročitati protiv Kusturičinog filma, štampano je opet u "Mondu", tom meni nekad jednom od najdražih listova, koji se pretvorio, pod sličnim seriozno-otmenim prividom odranije - gotovo da i ne donosi fotografije, već samo guste, kvazislužbene rubrike - već nekoliko godina, a ne samo u izuzetnim slučajevima, bez obzira na njegov i dalje preterano savestan glavni deo, u jedan prikriveni demagoško-cinkaroški list, i to ne samo kad je, recimo, reč o bolesti bivšeg predsednika Miterana o kojoj se raspredalo, pod izgovorom nedostatka informacija, na više strana i to s takvom strašću prema njegovom umiranju kakva možda jeste u duhu vremena, ali je svakako bila prevremena. Ove novine svoje sižee više ne donose, a kamoli da ih, što bi bilo bolje, pa i dostojanstvenije evociraju - one ih pretvaraju u gole objekte.

Tipično za taj novi pristup jeste način da se, što je u nekadašnjem "Mondu" bilo nezamislivo, ličnosti na samom početku karakterišu po svom spoljnom izgledu, i to po pravilu onako kako je nedavno, na naslovnoj rubrici jedna Amerikanka, umetnički fotograf, opisana kao "očaravajuća, stamena četrdesetogodišnjakinja" (ili nešto slično) - kao da se prividno ustručavanje novina da objavljuje slike u međuvremenu nadoknađuje jednom iz osnova drugačijom vrstom slika, i to slika pomoću reči kakve se svakako ne mogu uzimati za ozbiljno.

ŠTO se tiče Underground-a, budući da se redakcija "Monda", videći Finkelkrotovu bezočnost, dogovorila da treba raščistiti stvari sa Emirom Kusturicom i njegovim prosrpskim ili jugofilnim bubicama, ovoj koliko jezički izlizanoj toliko i teledirigovanoj recenziji glavnog filmskog kritičara - jednog inače povremeno pametnog i analitičkog pisca - koji je filmu zamerio njegove barokne forme, dakle one što ce bave same sobom, pridružio ce na istim kulturnim stranicama članak iz pera žene koja mi je, kao čitaocu novina, bila do sada poznata samo kao ratni dopisnik "Monda" iz Jugoslavije, i to ne samo što je bila pristrasna - u ovom slučaju, zašto i ne bi? - već je, osim toga, obelodanjivala jednu neuništivu mržnju protiv svega srpskog, toliko samosvesnu da bi joj neko na tome mogao i pozavideti, i to je raspirivala svakim svojim izveštajem. Sada je u pomenutom članku naumila da dokaže da je Kusturičin film, budući da je snimljen na srpskom tlu (i vodama), svakako proizveden uz pomoć tamošnjih preduzeća i da stoga krši zabranu trgovine ili embargo koje Ujedinjene nacije sprovode protiv Srbije i Crne Gore.

JEDNOM mučnom, gotovo sudskom, pritom potpuno lažno objektivnom temeljitošću, nabrojala je zatim, na četvrtini rubrike, sve rezolucije UN koje ce mogu primeniti protiv filma Underground i to sa brojem paragrafa, pod određenjem, sve to nanizano u jednu optužnicu, sabrano, povezano, kako ce i inače donose neporecive, konačne, neosporive presude - sugerišući tako da je Kusturičin film, već i kao proizvod ili trgovačka roba sam po sebi nešto protivpravno, da su njegovi nesrpski (francuski i nemački) "koproducenti" prekršili zakon da film, bar u zemljama koje su obavezne da sprovode embargo, mora biti uklonjen sa repertoara (sugestiju ovog autora ratnih izveštaja ovde donosim u blažoj formi), Underground nema prava da postoji, a producenti i režiser Emir Kusturica su u najmanju ruku ratni profiteri. (Pravde radi spomenućemo da ce u međuvremenu, oko mesec dana nakon ovog članka u novinama, pojavilo pisamce čitaoca kojim ce Mond ljubazno moli da napokon prekine sa tim "lošim procesom" - ali već u sledećem broju iz pera druge dopisnice sa fronta opet je stajao jedan izveštaj, ovog puta o stanju fudbalskog kluba Crvena zvezda - Beograd, a zapravo reč je bila, bar za onog ko je to pažljivo pročitao, o zatvorenom lancu denuncijacija, sa pravom minom na kraju: klub je - to u svakom slučaju zna međunarodna štampa - već dugo povezan sa "ozloglašenim banditom i ratnim ubicom Arkanom" i nije ce, iako to rukovodstvo kluba tvrdi, od njega distancirao - jer kako bi ce, inače, među suvenirima Crvene zvezde, pored dresova, pepeljara i sličnih predmeta tu našla i videokaseta "neukusne" svadbe ratnog zločinca sa "šovinističkom srpskom rok pevačicom Cecom"?)

MORAO sam da ce duže zadržim na ovim (možda) sporednim poprištima i jezičkim bljuvotinama koje su manje dostojne jednog Filipa Marloua (Philip Marlowe) nego policije za javni moral, pošto mi ovde navedeni primeri diktiranog mišljenja izgledaju karakteristično za članke o jugoslovenskim ratovima od samog njihovog početka. - Šta, zar ti hoćeš da pomogneš da ce relativizuju srpska nedela u Bosni, u Krajini, u Slavoniji, i to kritikom medija, ne vodeći računa o realnosti? - Polako. Strpljenja. Pravde. Problem - samo moj? - kompleksniji je, zamršeniji, sa više stupnjeva realnosti; i ja, s obzirom na to da hoću da ga objasnim, ciljam na nešto sasvim stvarno, u čemu ce u svim realnostima što ce međusobno prožimaju može naslutiti nešto zajedničko. Jer šta čovek zna ako se njegovo učešće svodi samo na gledanje (televizora)? Šta čovek zna kada od silnih TV mreža i onlajna ima samo svest o znanju, ali ne i stvarno znanje što nastaje jedino učenjem, gledanjem i učenjem? Šta zna onaj koji umesto stvari vidi samo njenu sliku, kao u televizijskim vestima, odnosno skraćenicu slike ili, kao u svetu mreže, skraćenicu skraćenice?


(U sredu: Manjina u sopstvenoj zemlji)

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije