Još kao dete voleo je da drži kičicu u ruci i da slika, a obožavao je i pčele, ta čudesna bića koja su nedavno proglašena najznačajnijom vrstom na planeti. Niko iz njegove porodice nije imao tu umetničku žicu, a nije se bavio ni pčelarstvom. Bez obzira na to, Ivan Đelić (37), iz Paraćina, ostvario je obe svoje dečačke ljubavi. Završio je Akademiju Srpske pravoslavne crkve za umetnost i konzervaciju, a ima i pčelinjak sa stotinu košnica. I to registrovani, pod imenom "Đelić".

- U Pomoravlju nije bilo restauratora kad sam upisao fakultet, a nema ih ni danas. Slikarstvo me je oduvek privlačilo, restauracija takođe. Diplomirao sam 2006. i po zvanju sam diplomirani slikar restaurator konzervator, a kako sam se zaposlio u Muzeju naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, položio sam državni ispit za kustosa. Radim u struci, u ustanovi sa više od 3.000 eksponata naivnih umetnika. Mahom su to slike na platnu i na papiru, grafike, crteži... Povremeno radim i ikone - priča daroviti Paraćinac.

I PORED neobične struke i činjenice da svakodnevno putuje iz Paraćina u Jagodinu, nije zaboravio na svoju dečačku ljubav. Ostvario ju je tek pre pet godina, kada je kupio prvu košnicu. Sve ostale - do stotinu, sam je napravio u stolarskoj radionici svoga dede, a pčele razrojio. Danas ima dva pčelinjaka. Jedan je na Karađorđevom brdu iznad Paraćina, u dvorištu porodične vikendice, a drugi u Trešenjevici, podno Juhora.

Mada mu je pčelarenje dopunska delatnost i mada nema dovoljno vremena da mu se posveti, skoro svakog dana obiđe svoje mezimice. Čak i zimi, kada su društva neaktivna. Tvrdi da pčelarenja nema bez ljubavi, ali da ni finansijski efekat nije zanemarljiv. Sto košnica može biti dovoljno da porodica živi pod uslovom da, osim meda, razvije i druge pčelinje proizvode. U suprotnom, potrebno je do 200 košnica.


Ivan Đelić

- Srbija je poslednjih godina doživela pravu ekspanziju pčelarstva, a tako je i u Paraćinu. Vrlo je aktivno udruženje u kome sam sekretar. I pčelinji proizvodi su sve traženiji, pa i ja pravim planove za proizvodnju matične mleči i perge - fermentisanog polena, koji još zovu pčelinji hleb. Proizvodnja matica je takođe isplativa. Sve aktuelniji je pčelinji otrov, ali to ipak zahteva veće angažovanje, a i pitanje je kakvo je tržište - razmišlja naglas Đelić.

PROČITAJTE JOŠ: Zadrugarstvo na delu: Deda i unuk uzgajaju ovce sa francuskim pedigreom

NjEGOV pčelinjak je u Paraćinu prepoznatljiv po kvalitetu, tako da kupci dolaze kod njega. Sem toga, Ivan ne propušta nijedan etno-festival i slične manifestacije, a učestvovao je i na paraćinskom sajmu privrede. Tu je prvi put izložio svoju medovaču. Tvrdi da je ova godina bila loša za pčele - bilo je bagremovog i malo livadskog meda. Ali je zato prethodne godine imao tri vrcanja. Pored bagremove i livadske ispaše, bilo je i ispaše divlje kupine, a košnice prepune, do četrdeset kilograma meda.

Rad u pčelinjaku relaksira i odmara Ivanovu dušu, mada mu je i posao u struci zadovoljstvo. Mladi Đelić je, tako, našao sebe, bez obzira na to što je u porodici pionir u oba posla. Ipak, nada se, bar kad je o pčelama reč, da tako neće ostati. Trogodišnji sin Luka ovih dana mu pomaže da pravi "pogače" neophodne za pčelinju zimsku prihranu.


Slike Ivana Đelića


IZVOR ŽIVOTA

Bez tih najdragocenijih bića na planeti ne bi bilo oplodnje voća i povrća i, praktično, ne bi bilo života, tvrdi naš sagovornik. Nažalost, danas, u uslovima klimatskih promena i novih pesticida, bez negovanja pčelinjih zajednica i ljudske pažnje, društva ne bi opstala. Prihranjivanje pčela je, zbog toga, nužno zlo. Prirodna selekcija veoma je surova, a svedoci smo pomora čitavih pčelinjih društava, kakvih je nedavno bilo i u Vojvodini.