KOMENTAR: Bajka

VERUJETE li i vi u bajke? Onda je za vas idealna priča na temu kako je bio jednom jedan fudbalski tim koji je prešao sedam gora i sedam mora, da bi došao na jedno veliko bojno polje, na kojem loptu igraju bolji i gori od njega, i kako se on junački borio i hrabro "poginuo".

Bajke, izgleda, više ne postoje u stvarnom životu. U fudbalu koji igraju ljudi širom otvorenih očiju, u kojem sanjari sede kod kuće ili u kafani i "drže banku" o tome kako su na ovom našem delu brdovitog Balkana sve junak do junaka, od kojeg treba da drhti svako: od onoga što čuva tuđu mrežu, preko onoga što duva u pištaljku, do onoga koji se u FIFA pita baš za sve.

Ovi što ne veruju u bajke, danas će vam reći da kod nas niko nije "junak do junaka", da danas u fudbalski boj sa trobojnim barjakom, sa trakom oko ruke, ili sa tri dlake na bradi ide zapravo sve "moj do mojega". A priča se da je bilo važno da budeš "moj" ili neko od "mojega", da bi krenuo preko sedam gora i preko sedam mora i imao priliku da se boriš na tri velika polja.

I, kada je osvanuo Vidovdan 2018. godine shvatili smo da smo protiv Kostarike otvorili samo korice jedne bajke, da smo protiv Švajcarske shvatili da smo možda izabrali pogrešan naslov, a posle Brazila, ispostavilo se da u rukama nemamo rusku bajku, delo realizma kakav su pisali Dostojevski ili Tolstoj.

Pročitajte još - PORAZ ZA KRAJ: “Karioke” pretrčale” orlove”

Ali, pustite bajke... Dajte, da mi vidimo zašto smo posle prve utakmice poleteli do neba, u drugoj srljali i primili golove baš od dvojice od kojih nismo smeli, a pred Brazil sebe uspavljivali bajkom s lošim uvodom i krajem. A na terenu je bilo jasno da sastav tima, ideja u igri i kompletan utisak iz Rusije podsećaju na jednu dansku, Andersenovu bajku čiji je naslov: "Carevo novo odelo".