Restoran u kojem se više ne jede

Nemamo ništa za jelo. Baš ništa trenutno. Možete samo da popijete nešto, ako želite - ljubazan je odgovor konobara u restoranu ispod istočne tribine stadiona Partizana.

Pogled na sat. Tek je nešto iza 15 sati. Datum takođe nije sporan. Daleko je 1. april da bi ovakva rečenica mogla da se pripiše dobrom raspoloženju i želji osoblja da popravi raspoloženje gostima. Bilo je ranije šala i pošalica u ovom objektu mnogo pre i posle pomenutog datuma. Danas ne, danas tamo više nikome nije do šale. Sada duša Partizanovog fudbalskog objekta, a to ovo kultno mesto svakako jeste, luta između lepih sećanja i surove realnosti.

O mukama koje tište sve tanju radnu zajednicu ovog objekta (nekada je bilo više od 30 zaposlenih, danas jedva 15) niko od zaposlenih ne želi javno da govori. Razumljivo. Reklamiranje muke i nije nešto što se lako “vari”. Bilo da je u pitanju perspektiva onoga koji se žali ili onoga koji bi trebalo da kaže koju reč utehe. Prvenstveno iz vizure nekoga ko tu golgotu preživljava iz dana u dan sa nadom da će se vratiti dobri, stari dani.

Zaposleni u restoranu na stadionu Partizana danas sa ponosom mogu samo da pričaju priče iz dana kada je bašta restorana bila premala za sve stalne mušterije. Bilo je tu najviše navijača, ali i ljudi koji su dolazili da se uvere u majstorije kuhinje na glasu. Oni koji su Partizan doživljavali kao mnogo više od čiste navijačke emocije obavezivali su se u bašti restorana na vernost svojim lepšim polovinama. Partizan se danas ništa manje ne voli nego tada, ali svatovi više ne svraćaju na ovu adresu.

- Ima sigurno pet godina da ovde nije organizovana nijedna svadba - može se čuti od ljudi iz kluba koji su kraću licitaciju vezanu za post ovog restorana u organizaciji svadbi vezali za ovu brojku.

Do tog perioda se prilično redovno radilo na “umivanju” ovog objekta. Od tada pa do danas gotovo da nije ni sijalica promenjena. Jedinu živost u potpuno ravnu liniju preživljavanja s vremena na vreme unesu proslave titula, kako fudbalske, tako i košarkaške sekcije. A kada se svetla pogase, magija nestaje, muke se vraćaju.

Sada u danima koji nisu fudbalski u restoran navraćaju samo navijači i predstavnici medija. Doduše i oni sve ređe jer rečenica sa početka teksta ne ostavlja previše prostora za “manevar”.

- Restoran je otvoren do 22 časa, ali kuhinja radi samo prvu smenu pa je jedino moguće pojesti nešto do 13, 14 časova - preneli su nam u klubu odgovor na pitanje kada je moguće pojesti nešto konkretno u klupskom restoranu.

I tako iz dana u dan. Propast mesta koje predstavlja istinsku riznicu raznih sećanja niko ne sprečava. Alarmi su odavno upaljeni, ali nema ko da ih čuje...

POMOĆ SAMO U POKUŠAJU
POKUŠAJI pomoći restoranu koji kod svakog partizanovca ima posebno mesto u srcu do sada nisu davali nikakve rezultate. Na “Fejsbuku” postoji zvanična stranica restorana u Humskoj, a najvernije pristalice crno-belih su u septembru napisale proglas u kojem su “grobari” pozvani da pomognu tako što će slobodno vreme koliko god je to moguće provoditi ispod istočne tribine stadiona.

Sve je ostalo slovo na papiru i unutrašnjost i bašta zvrje prazni bar šest od sedam dana u nedelji.