Dušan Lazarević: „Žene sa Dedinja“ - odmor od jeftinih opijata

DOK „Žene sa Dedinja“ iz ponedeljka u ponedeljak (na Prvoj) osvajaju publiku, jedan od ključnih „krivaca“ za njihov „identitet“ prati uspeh serije - na daljinu.

Do Dušana Lazarevića, pred čijom rediteljskom palicom je priča oživela, u London stižu saznanja o gledanosti. I nije iznenađen brojkama, jer je, kaže, već na početku snimanja osetio da će serija postati hit. A tada, pre dve godine, dok je u gradu na Temzi već bio „usidren“ duže od dve decenije, ponudu da prvi put radi u rodnom Beogradu shvatio je kao veliki izazov.

Vraćajući film na početke rada na ovom štivu, Lazarević se prisetio da nije odmah mogao da proceni da li „ta zverka ima noge, peraja ili puže po trbuhu“. Prvo se „obračunao“ sa scenarijom, radujući se što će raditi s Biljanom Maksić, pa su im se, očekivano, složili senzibiliteti. Tog leta su, kaže, sedeli pod krošnjama Botaničke bašte i grebali po prvobitnom zapletu, do konačne verzije koja nam je sada svima poznata. Za početak, pitali smo Lazarevića čime opravdava uspeh ove serije, čija je jedna neemitovana epizoda izazvala „pobunu“:

- Serija je dobro prihvaćena jer je ljudima potreban odmor od jeftinih turskih opijata i domaćih begova u izmaštanu prošlost. „Žene sa Dedinja“ gledaju na nas iz ugla koji nam se naizgled čini poznat, sve dok se možda ne zapitamo zašto i kome se tako slatko smejemo. A usput nam malo podižu puls i tonus.

* Šta je, osim scenarija, još trebalo „postaviti na noge“?

- Nasledio sam glumačku podelu, ali sam nešto od zatečenog morao da promenim; i pre proba, a kasnije još jedan bitan deo. Bilo je važno pronaći tim sa puno kvaliteta, a bez neobuzdanog ega. Tako se prilično mlada ekipa pokazala izvrsnom, iako sam i sam osetio da sam ih, na početku, svojim drugačijim pristupom čas zbunjivao, čas dovodio u očaj. Nekoliko članova bih sada vodio bilo gde da radimo zajedno, pogotovo direktora fotografije Igora Šuntera, koga sam već „uvukao“ u jedno snimanje u Londonu.

* Koliko je bila rizična odluka da u seriji zaigraju ne toliko televizijski angažovani glumci?

- Glumci su mi uvek velika inspiracija i zato se trudim da obezbedim vreme za probe pre snimanja, jer se tada kvalitetnije formiraju likovi. Insistirao sam na tome da u seriji igra Dragan Mićanović, pošto sam bio uveren da će napraviti čudo od glavnog lika, i to potpuno van svog dosadašnjeg faha. Drago mi je zbog toga, jer su mi uši napunili upozorenjima da je on odličan samo u pozorištu. Svi glumci su iz dana u dan potvrđivali da svoje likove, koji su prilično istrgnuti iz realne svakodnevice, uspevaju da učine bliskim i prepoznatljivim. Nadam se da se ostali neće ljutiti, ali voleo bih da spomenem „slučaj“ Anđelke Prpić. Njoj sam, u sumanutom napadu intuicije, uprkos zdravom razumu svih oko mene, jer je bila neiskusna i „neisprobana“, ponudio jedan od glavnih likova. I pokazala je kakav izuzetan talenat i energiju ima.

* Koliko ste „lekcija“ londonske škole primenili na ovu priču, počev od kadrova, koji se „ređaju“ vidno drugačije?

- To kako je kadrirano, odnosno što često koristim više od jedne kamere, zapravo je instinktivno. Uvek mi je namera da materijal odiše spontanošću, bez obzira na to što je mizanscen uvežban do detalja. Volim kada je svaki dubl drugačije snimljen, jer mi pruža veće bogatstvo u montaži, a tu se onda kriju glumački biseri. Trudim se da kamera ne bude objektivna, već da pruži priliku gledaocu da se oseti bliže likovima.

* Šta bi mogao da vam bude novi adut u Srbiji?

- U poslednje vreme, s jednom dramskom spisateljicom iz Beograda, mozgam o seriji koja će probati da burgija po društveno angažovanim temama, uz malo oporiji humor. Voleo bih da radim i igrani film u Beogradu. Nekoliko puta je, iz različitih razloga, ta prilika propuštena.

* A koje „adute“ plasirate u Engleskoj?

- Ove godine sam snimio pilot-epizodu za „Satisfaction“, novu seriju koju Bi-Bi-Si želi da lansira. Trebalo bi da se radi na proleće. Najviše sam ponosan na neke bizarne, autorske stvari, kao što je adaptacija monodrame „Honj To Kill“, nagrađene u Njujorku. Smislio sam, producirao i režirao „Living Njith Lionel“, crtanu seriju za decu koja se emitovala po celom svetu, osim u SAD, zbog svog šaljivo-subverzivnog karaktera. Ponosan sam i na neke stvari koje sam pisao za TV, a koje još nisu doživele prelazak na mali ekran.

* Jeste li razmišljali o povratku u Beograd ili ste u Londonu pronašli svoje mesto pod suncem?

- Pomišljao sam povremeno, za ove 24 godine, da podelim vreme između Beograda i Londona. Mada, današnji svet sve više nameće suštinu sadržanu u latinskoj izreci: „Ubi bene ibi patria“ (Gde je dobro, tamo je domovina). Iako je nikada nisam savim prihvatio kao životni stav, poštujem je. Vrlo rado bih radio u Beogradu, samo... uz drugačiji tretman. Mnogo vremena i energije sam uložio u „Žene sa Dedinja“, napravio silne žrtve i ustupke, i na kraju mislim da za to nisam dosledno nagrađen, iako bi u svetu serija sa ovakvim rejtingom već imala obezbeđen budžet za naredne sezone.

* Šta tamo ima što nama nedostaje? A šta tamo nema, a vama nedostaje?

- Ništa. Sve. Kiša. Sunce. Nekadašnji osećaj zaštićenosti - zdravstvene, socijalne, ljudskih prava... veoma je ugrožen u Velikoj Britaniji. Ali u poređenju sa Srbijom i ostalim zemljama bivše Jugoslavije, čini mi se da su još uvek amateri po količini nebrige kojom čašćavaju svoje građane.