TV kritika: Uvojničenje

ČINjENICA da srpski narod voli svoju vojsku uvek će garantovati uspeh mirnodopske vojne TV serije, po modelu ranije četiri "Vojne akademije". Ministarstvo odbrane dobiće neki ekvivalent za svoje potrebe ("serijom se promovišu pozitivne vrednosti, vernost otadžbini, hrabrost, čovečnost, drugarstvo i solidarnost" kaže pukovnik Mihailo Zogović), Javni servis svoje obavezne regalije, Nele Garić ("Nira") pare i slavu, a TV auditorijum popularnu subotnju igranu zabavu. I svakom dobro. To je, uostalom, zajednički imenitelj ove franšize, koja prilično dugo stoji u samom vrhu naše TV produkcije. U petoj sezoni došlo je do korekcije koju pukovnik Zogović, u ime vojnog ministarstva, naziva "uvojničenjem". Šta bi ovo konkretno trebalo da znači, pukovnik nije dalje objašnjavao, ali pretpostavljamo da naručilac nije bio naročito zadovoljan razlabavljenim i prilično neobaveznim (katkad i bezveznim) igrokazima estradnog tipa i nivoa, koje smo na ovom mestu pominjali, povodom prethodne sezone, u kritici pod naslovom "Kad glumci marširaju". Sve je nekako klizilo u sentimentalnu i sve manje uverljivu sapunicu, koja je, s vremenom, odstupala od inicijalnog smisla projekta. Za "uvojničenje" je i bilo krajnje vreme da bi se franšizi vratilo poverenje. Mora se priznati da je intervencija dala rezultate: sada ona ide naruku ne samo glavnim ciljevima nego i dramskoj celovitosti serije.

Pročitajte još - "Vojna akademija 5": Kadeti ponovo na bioskopskom platnu

Bilo je, dakle, krajnje vreme da se promene scenaristi, ali i žanrovska matrica serije. Po prve dve epizode, reklo bi se da se sada traži model lake društvene drame-komedije iz oficirskog života, kakav ranije nismo imali u domaćem dramskom nasleđu (osim nekih drama Milana Đokovića ili "ranjenih orlova" iz jeftinije urbane konfekcije između dva rata). Da su oficiri naši bliski sugrađani koji obolevaju od istih bolesti, znali smo i pre pete serije "Vojne akademije", ali sada nam se to naširoko objašnjava, pri čemu izlaze na videlo i nove dramaturške mane. Prva od njih je zabrinjavajući tempo razvoja radnje i karaktera. Ne ide ova tromost cela na dušu inače solidnog reditelja Zečevića, kome je, naravno, ponekad stalo da nategne seriju na predviđeni tajming. Sve se tu odviše vuče i razvlači, pri čemu se već u drugoj epizodi sasvim gubi iz vida uvodna intriga (formiranje brigade za specijalne zadatke) i zapliću nove digresije koje ometaju dramski tok. Pita se čovek kakav je smisao i značaj mnogih suvišnih scena, dopisanih na brzinu, a zaboravljenih na nivou školske skice.

Druga je nepotrebno mnoštvo likova u uvodnim epizodama, što veoma otežava identifikaciju i razumevanje vodećih linija. Ovo je važan segment dramaturškog zanata. Iz dva razloga publika se u početku ne sme zasipati novim ličnostima: jedno je potrebna projekcija i identifikacija gledaoca sa protagonistima, čiji broj mora biti ograničen, drugo je prostor i vreme za razvoj njihovih glavnih funkcija, čime se obezbeđuju dramske dominante. Treća je nepodnošljiv udeo stereotipnih situacija i rešenja "na prvu loptu", koji otkriva scenarističku lenjost, ako nešto drugo nije u pitanju. Gledanje mnogih američkih vojničkih filmova legitimizuje brojne klišee koje i ovde vidimo na delu. Opšta amerikanizacija predstave o vojsci, koja se ogleda u držanju, obredima, opremi i odeći oficira i kadeta, rezonima, navikama, čak i izvesnom folkloru vojničkog života, teško da je u skladu sa domaćom vojničkom tradicijom; majmunisanje stilom i običajima "Vest Pointa" svakako neće podići srpsku borbenu gotovost.