Bora Otić: I dalje smo pošteni bećari

AKO i postoji vojvođanski „budžak“ s kog nije skinuo paučinu, onda je to eventualno neki zaseok - kojem će se uskoro sigurno „iskupiti“. I to onako kako najbolje ume - razgovorom s malim, običnim čovekom, uz koga je već deceniju. U tome se Bora Otić snalazi bez premca.

Na proslavi 10. rođendana „Petkazanja“, koje se emituje petkom na Prvom programu RTV Vojvodine, autor i voditelj je obećao da će, kao i do sada, „šetati“ ravničarskim šorovima, otkrivajući dobre ljude, prenoseći dragocene divane, upoznavajući nas s čuvarima starih zanata, zaboravljenih vrednosti i romantičarskih ideala. Da, tako nešto još postoji, i zato Bora nastavlja svoju „šetnju“.

Novu sezonu emisije je otvorio pričom o najstarijoj pruzi u jugoistočnoj Evropi, koja se nalazi baš u Vojvodini i koja je pre 160 godina počela da povezuje Oravicu, Jasenovo, Belu Crkvu i Bazjaš. Potom je Otić otišao u Novi Bečej, kako bi nam prikazao decu koja sviraju udaraljke, a stigao je i do Golubinaca, gde ga je čekao poslastičar Nikola. Od ponedeljka je ponovo na terenu.

- Četiri puta nedeljno smo na točkovima - kaže autor, ne skrivajući da je ponosan što je „Petkazanje“ više puta nagrađeno, pa i prestižnim priznanjem „Laza Kostić“. - Da sam precizno merio kilometražu, siguran sam da bi se ispostavilo da smo za ovih 10 godina postali milioneri. Jer, „tučemo“ oko 100.000 kilometara godišnje, što znači da smo tokom prve decenije stigli do miliončeta.

Srećan je što je toliko prešao, prošao i još više video - a da mu emisija nikad nije postala radna obaveza, nego je ostala zadovoljstvo. Još mu je puno srce kad upozna nekog ko odiše mudrošću i prepoznaje se po poštenju, a mirno i smireno živi u nekom malenom vojvođanskom mestu. Pitamo ga koliko se taj običan čovek promenio za deset godina koliko ga on otkriva.

- Pa eto, pogledajte mene i biće vam jasno. Kada sam počeo da snimam „Petkazanje“ bio sam visok, plav, lep, zgodan i neophodan - kaže sa osmehom Bora. - Malo sam se potrošio, dobio koji kilogram više i izgubio pokoju vlas, a sede nadiru, godine pritisle... Svi odrastamo, starimo, smanjujemo se, pa tako i taj običan čovek iz komšiluka. Ali, dokle god on ima duha, a mi ga ne zaboravljamo, nećemo izgubiti ni nove generacije koje tek otkrivaju vrednosti koje mi emitujemo.

Kaže da je ponosan što je emisija uspela da okupi sve starosne, ali i socijalne i obrazovne strukture. Jasno mu je da ne mogu svi da vole sve, pa se obraduje kada mu se jave gledaoci za koje je verovao da bi radije igrali fudbal nego gledali „Petkazanje“. Dopadne im se forma, kažu mu, na prvu loptu, kao što je njemu najvrednija prva impresija o sagovornicima, ono što mu ispričaju spontano, pre no što se uključe kamere. A kad crvena lampica zatreperi, priča postaje zvaničnija, pa zato Bora insistira da se akteri vrate na početak, kao da ne govore za emisiju, no za sebe.

Svih ovih „lutajućih“ godina, Otić je na terenu sticao prijatelje, ali su mu se i ljudi koje ne poznaje obraćali za pomoć, kao da je on „svemoguć“.

- To je taj dišpet, ali i naša „skrivena kamera“ koja je rođena davno pre filma i TV, a mi volimo kad je na „zadatku“. Dobar je znak što još razmišljamo ko će koga da nadmudri i što još ima ljudi veselog duha koji vole da prave patente, uzgajaju nešto retko, gaje ovce i magarce, čuvaju stare sorte, hvale se tamburama... - priča Bora.

Još postoje i ljudi koji vole da se „kere“ uz muziku i, kako kaže autor najgledanije emisije RTV Vojvodine, žive ovaj život onako kako se nekad živelo. I pošteno i bećarski.