HANDKE SE POKLONIO ŽRTVAMA USTAŠKOG MASAKRA: Nobelovac i njegova ćerka pred zidom sa imenima 6.000 svirepo ubijenih ljudi (FOTO)

N. JANKOVIĆ

09. 05. 2021. u 08:00

DOGODIO se za mene jedan nezaboravan, upečatljiv dan, o kome ću tek misliti, a o kome je za početak samo potrebno ponešto zabeležiti: vozili smo se brodom rekom Drinom od Andrićgrada sve do mesta koje se zove Stari Brod.

ХАНДКЕ СЕ ПОКЛОНИО ЖРТВАМА УСТАШКОГ МАСАКРА: Нобеловац и његова ћерка пред зидом са именима 6.000 свирепо убијених људи (ФОТО)

Foto: N. Janković

Na tom mestu i u okolini, ubijeno je 6.000 nevinih ljudi, a da se o tome, koliko god zvučalo neverovatno - skoro ništa ne zna.

Ovim rečima nobelovac Peter Handke, dobitnik Velike nagrade Ivo Andrić, opisuje poslednji dan svog boravka na istoku Republike Srpske, kod Emira Kusturice.

- Na proleće 1942. godine, ustaše su u ovom pokolju ubile oko 6.000 nenaoružanih Srba, bez izuzetka - civila. Deo ljudi se namerno ili nenamerno utopio u Drini bežeći od zločinaca. Zverstva su trajala od 22. marta 1942. godine sve do početka maja iste godine. Ti ubijeni ljudi su Srbi iz zbegova, nesrećnici iz Sarajeva, Rogatice, Višegrada, Han Pijeska, Kladnja, Sokoca, Olova... - svom gostu pripoveda dugo skrivanu istoriju ovog dela Podrinja, tokom plovidbe, Emir Kusturica.

Tek 2008. godine podignuto je obeležje u znak sećanja na masakr. Maja 2010. godine započeta je gradnja spomen kapele i zvonare, a 2019. je ovde osveštan je dirljivi, jedinstveni spomen - muzej za koji je projekat uradio arhitekta Novica Motika iz Zvornika.

Handke, njegova kćerka Sofi, u društvu akademika Matije Bećkovića i ostalih gostiju Andrićgrada, staja li su čitav čas nemo pred zidom na kome su ispisan imena 6.000 ljudi, pred skulpturama žena, dece i mučenika koji iz Drine vape da makar iz zaborava budu spaseni.

Dogodilo se tako da je posle proslave i istinske radosti povodom uručenja Velike nagrade Ivo Andrić, osvanuo dan dubokog pijeteta za pripadnike jednog duhom velikog naroda, kako je Handke zapisao, osuđenog na nepravdu, na stalne pritiske i zašto ne reći, na jednu vrstu nametnutog materijalnog siromaštva.

Kako je Nobelova nagrada Handkeu u Stokholmu dodeljena za celokupno stvaralaštvo, a ono od njegovih ranih dela poput „Stršljena“ ili „Ponavljanja“, sve do “Pravde za Srbiju“ i „Moravske noći“ sadrži jednu konstantu – bavljenje „ovim prostorima“ pitali smo velikog pisca, da li mu je najveće priznanje dodeljeno i za literarno vredno, dragoceno i neosporno „srbovanje“?

- Ja nikada nisam želeo da Jugoslavija a zatim i Srbija postanu moje teme. Ali moja majka je Slovenka, odatle je počelo. Ja sam za Srbiju želeo samo – mogućnost dodatnog promišljanja. A to kao da je bilo zabranjeno. Ni jedan drugi narod nema toliko tuge i optimizma u sebi, istovremeno. Srbija je najvernije ogledalo sveta – kaže Handke – A Nobelova nagrada mi je dodeljena bez isključivanja bilo čega iz mog stvaralaštva. Dodeljena je jednom nezavisnom voljom koja je vrednovala sve, od tema, preko stila, forme, ritma i slika, srca proznog pisanja.

Možda sam sa te dve nagrade, Nobelovom i Andrićevom, na izvestan način ujedinio dva činilo se oprečna sveta, ne znam to, nastavlja pisac.

- Možda je moje bavljenje ovim delom sveta i užasom koji se dogodio, bilo prepreka da dobijem Nobelovu nagradu. Nisam ja tim „njima“ na zapadu gurao prst u oko, jer oni nisu imali oči! Ali dobio sam Nobelovu nagradu, to je prošlo, zar ne. Dodelili su mi je ljudi otvorenog uma, Šveđani čistog srca i uma i ja sam zahvalan. Nikada mene nisu napadali ljudi kakve sam sada opisao, već neki novinari. Ali za mene je sada važno što sam u Andrićgradu našao mesto duše – naglasio je Handke.

Posle proslave Andrićeve nagrade i tog dana nepomućene radosti i zahvalnosti iskazane velikom piscu, dakle, usledio je onaj epski deo, onaj Samarkand i ona Nimansija, kojima Handke veličanstveno otvara „Moravsku noć“. Usledila je ovo krstarenje ka Starom Brodu. Tu se Handke, kao i toliko puta do sada, okrenuo žrtvama – da ne ostanu utopljene, posle užasne smrti utopljene u večnu tišinu. I to je gest, još jedan, najiskrenijeg prijatelja, još jedan siguran put do istine.

Dok se isprekidani razgovor sa Handkeom završava a brod stiže nazad na obalu Andrićgrada noseći tu nesalomivu želju i udružene stvaralačke snage velikog pisca, Emira Kusturice, Matije Bećkovića i mnogih drugih na palubi, osećanje da je opipljivo, da je pravda na kraju ovog putovanja dostižna. Decenijama unazad, tako nije izgledalo.

- Hvala ti brate, hvala ti brate, hvala ti brate – čule su se na kraju reči Emira Kusturice, iste one kojima je Handkea dan ranije dočekao u Andrićgradu.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)