POBILI NEDUŽNE, ZAPALILI IM KUĆE! U Ozrinićima kod Nikšića skoro devet decenija se skrivao partizanski zločin nad meštanima ovog kraja

Veliša Kadić

25. 07. 2021. u 08:36

OSAMDESET devet godina Nikšićani ćute o krvavom događaju koji se odigrao tokom Drugog svetskog rata, dalekog 27. marta 1942. godine u selu Ozrinići, danas prigradskom naselju, kada su se partizani obračunali sa žiteljima ovog kraja.

ПОБИЛИ НЕДУЖНЕ, ЗАПАЛИЛИ ИМ КУЋЕ! У Озринићима код Никшића скоро девет деценија се скривао партизански злочин над мештанима овог краја

Foto V. Kadić

Pobili su ugledne domaćine, žene i starce, čak i decu, njih četrdeset jedno! I potom ih sve strpali u seosku crkvu i zatvorili. Priča se da ih je na gomili bilo četrdeset dvoje. Nisu se nadali da će noć među žrtvama svirepog zločina provesti jedna žena po imenu Petrana Nikolić sa svećom u rukama i molitvom kraj ikone Presvete Bogorodice u bogomolji Rođenja Majke Božje, čija kćerka LJubica je smrtno stradala u ovom krvavom piru.

Ova priča iz višedecenijske duboke tame konačno izlazi na svetlost zahvaljujući Miodragu Rojeviću i Dušku Ćetkoviću, čiji preci su stradali u ovoj kasapnici. Smogli su snage da progovore, otvore srce i dušu, i sačuvaju od zaborava pogibiju ljudi među kojima je bilo prekaljenih boraca sa Skadra, Bregalnice i drugih stratišta, ali i dece koja život nisu ni omirisala.

- Dugo se ćutalo o ovom partizanskom piru, ali mislim da nikada nije kasno da istina izađe na videlo. Boli me što krvnike nikada nije stigla kazna koju su zaslužili. Morao sam da podignem glas, jer sam zaista predugo mislio da bi to mogao da učini neko drugi, ali nije.

PROGOVORILI Miodrag Rojević i Duško Ćetković
 čiji preci su stradali u ovoj kasapnici, Foto V. Kadić

Palo je na mene i mog prijatelja Duška. Nije se više moglo pod kožu. Trpljenju je došao kraj. Voleo bih kada bi ova naša priča pomogla da se otkriju imena i onih mučenika sa drugih pogibija čije kosti i danas čame u zabetoniranim jamama i škripovima nikšićkim i širom Crne Gore, da se saopšte imena zlikovaca - onih koji su presuđivali bez suda i dželata koji su do lakata okrvavili svoje ruke - priča, za "Novosti", Miodrag Rojević.

Vidi se da mu nije lako "češljati" po tragičnoj prošlosti. Zadrhti mu glas, zaiskri suza u oku, smirenje za trenutak nalazi u veštom motanju duvana, i onako ogrnut dimom tiho progovara:

- Bog je jedini sudija i on će, kao i uvek, i na ovu našu priču na kraju staviti tačku, dodaje Rojo, kako ga iz milošte zovu meštani.

TRETIRANI KAO DRŽAVNI NEPRIJATELJI

OD martovskog zločina 1942. godine potomci ubijenih Ozrinićana su se tretirali kao državni neprijatelji.

- Tako je i danas. Oduzeto nam je 370 rala zemlje na Pac polju koji su ljudi zaradili na pušku skadarsku, bregalničku i sa mnogih drugih ratišta na kojima se branilo srpstvo i vera pravoslavna. Moj đed Boško Rojević se iz Amerike vratio u Crnu Goru da bi kao dobrovoljac pošao na Skadar, zajedno ratovao u crnogorskoj vojsci sa komšijom Markom Varajićem i drugima iz sela. Bilo ih je 91! Kralj Nikola je svim tim herojima darovao zemlju koju su nam 1945. godine oteli komunisti, i ona do danas nije vraćena. Plodnu zemlju nikada nismo mogli koristiti. Generacije pored nje prolaze, gledaju sa tugom, kao danas - podseća Miodrag Rojević, poručujući da je došlo vreme da se svode računi i zemlja vrati onima kojima i pripada.

SAGOVORNICI "Novosti" kažu da je partizanskoj akciji na Ozriniće prethodilo ubistvo dvojice italijanskih vojnika koji su u selo došli da trguju bez oružja. Međutim, neko je uspeo da im se primakne, povuče oroz pištolja i ubije. To je izazvalo revolt okupatora koji Ozrinićanima zločin nisu mogli oprostiti pa je vrlo brzo usledila osveta - bombardovanje iz topova smeštenim na uzvišenju brda Trebjesa. Da bi sprečili novo stradanje sela - Milan Đukić, seoski kmet, Staniša Nikolić, domaćin, i Boško Ćetković, kapetan, rešiše da odu do Italijana i pregovaraju sa njima oko uspostavljanja primirja.

- I taj njihov odlazak bio je povod za krvavu partizansku osvetu. Tog 27. marta 1942. ništa nije nagoveštavalo tragediju. Nešto kasnije, kako je dan odmicao, partizani su napali Ozriniće. Napad je bio toliko surov, da ni kokošku živu nisu ostavili. Zapalili su kuće, iz štala terali stoku. Napadom je komandovao Dimitrije Bulajić. U jurišu je učestvovao i LJubo Čupić koji je ubio tri civila - Raša Mijuškovića, Vladimira i Mitra Đukića. Pobili su očevog strica, brata i sestru - priča Duško Ćetković, dodajući da se meštani nisu predavali, već su pružili snažan otpor.

- Neko je sa zida skinuo pušku, neko pištolj, a neko se domogao bombe. Međutim, kada su partizani zarobili žene i decu i gurnuli ih ispred njih, više se otpor nije mogao pružati, jer nisu mogli da pucaju u svoje. Neki su uspeli preći reku Gračanicu i domoći se Italijana kod kojih su našli spas. Samo tri kuće u selu koje su bile partizanske ostale su nezapaljene. U plamenu je nestala kuća i Marka Varajića, uglednog seoskog prvaka. Uzalud što mu je u gašenju priskočio u pomoć kum Vukota Golubović, partizan, od nje je ostalo zgarište. Pobijene domaćine, starce, žene, decu od 16 godina ubacili su u crkvu i sutradan sahranili. Nikome od porodica ubijenih nije bilo dozvoljeno da prisustvuje sahrani. Hteli su to da obave po pravoslavnom običaju uz opelo ali uzalud.

ZLOČIN Spisak postradalih u Ozrinićima 27. marta 1942., Foto V. Kadić

Ovaj zločin ozlojedio je preživele Ozrinićane. Mnogi od njih su kasnije pristupili redovima Jugoslovenske vojske u otadžbini, borili se za krst časni i slobodu zlatnu, da bi na kraju životni put završili na Zidanom Mostu. NJihova imena pominju se na svetim liturgijama, nalaze se uramljena na zidovima pravoslavnih hramova, pominju u pričama i knjigama. Ostavili su potomcima veliko breme - da odbrane ono za šta su položili svoje živote.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (0)