Čim je Hrvatska preuzela predsedavanje, odmah je jedna država, glavom bez obzira, pobegla iz EU i ona počela da se dezintegriše. Šalu na stranu, Ujedinjeno Kraljevstvo je odvezalo svoj brod koji je gotovo pola veka bio privezan za evropski dok i zauzelo novi kurs. Neopravdano su se briselske birokrate i londonske elite nadale da će se podanici ipak predomisliti, na nekom novom referendumu odlučiti drugačije i pokazati smisao za pragmatičnost, te da će neko čudo ipak sprečiti bregzit. Posebno razočarani bili su EU entuzijasti u Srbiji, koji su očekivali da će se 1. februara 2020. probuditi iz košmarnog sna i da će prve jutarnje vesti početi s „evropska dvadesetosmorica…“. Uzalud! Budući da je Ujedinjeno Kraljevstvo istupilo, na koji suvisao način oni i dalje da ubeđuju tvrdoglave Srbe da je EU „rajska bašta“ i da bi za pristupanje njoj trebalo da žrtvuju sve (naravno, i Kosovo i Metohiju). Reagovali su nagonom za preživljavanje – praveći se da se ništa nije dogodilo, rastrčali su se po medijima još agresivnije nastavljajući s propagiranjem našeg „bezalternativnog evropskog puta“. Brže-bolje su im se pridružili novopostavljeni EU funkcioneri, hitajući u Beograd i panično promovišući inovirano zamajavanje – novu metodologiju proširenja.

EPOHALNI DOGAĐAJ

U skladu s prihvatanjem realnosti, što se često sugeriše Srbima, nužno je podsetiti da iz EU nije izašla neka mala, politički beznačajna, ekonomski slaba i vojno nemoćna zemlja koju bi bilo lako „preboleti“. Ujedinjeno Kraljevstvo je tzv. stara članica koja je već u prvom krugu proširenja 1973. pristupila u to vreme Evropskoj ekonomskoj zajednici i jedna od tri „lokomotive“ koje su ne samo artikulisale razvoj evropske integracije već i najviše doprinosile njenom budžetu. Na međunarodnom planu, radi se o stalnoj članici Saveta bezbednosti UN, uzdanici NATO-a od osnivanja, uticajnom akteru u najvažnijim svetskim finansijskim institucijama, simbolu talasokratije i jednom od glavnih „igrača“ u globalnoj geopolitičkoj areni, iskusnom „specijalcu“ u klasičnim i hibridnim ratovima, bivšoj imperiji sa još uvek snažnim neokolonijalnim uticajem i lideru Komonvelta do čijih najudaljenijih pripadnika je donedavno dosezala senka EU. EU bez Ujedinjenog Kraljevstva više neće imati 28 nego 27 država, umesto na 4.475.750 km2 prostiraće se na 4.233.255 km2 , populacija će se smanjiti sa 513 na 446 miliona i neće više predstavljati „tržište od preko pola milijarde potrošača“. U društvu evra i još deset valuta neće moći da se zadrži i funta. Ako se među sadašnjih 24 službena jezika već nalaze irski i malteški, nije li logično pitanje zašto bi to sada ostao i engleski?

TEK ĆE BITI BELAJA

Nema sumnje da će Albion sve učiniti da na domaćem terenu ostane Gordi, ne sekirajući se preterano što će ga evropski kontinentalci još otvorenije smatrati za Perfidnog. Međutim, hoće li „begunac“ koji se izmigoljio iz „zlatnog kaveza“ EU, uprkos nesumnjivim državnim sposobnostima, uspeti da prevaziđe mnoge izazove koji ga čekaju? U prvom redu, da li će moći da opstane celovitost Ujedinjenog Kraljevstva? Škotska nikada nije prestala da gaji istorijski nasleđen animozitet prema Engleskoj i vlasti Londona. Uplašeni za svoju sudbinu građani su 2014. sa 55% glasova odbili nezavisnost jer bi otcepljenje u tom trenutku istovremeno značilo i izdvajanje iz EU. Ali u promenjenim okolnostima raspisivanje novog referenduma po svoj prilici je samo pitanje vremena. Ako se pokrene lavina centrifugalnih procesa, moguće je da će istim putem krenuti i sada identitetski prilično dekodirani Vels – možda ne u potpunu secesiju, ali ka većem stepenu samostalnosti sigurno. Kao najdelikatnije pojaviće se pitanje „dame s kučencetom“, tj. britansko-irski problem. Ujedinjeno Kraljevstvo, koje posle „obnavljanja nezavisnosti“ više nije u EU, ali jeste u NATO-u, geografski izoluje Republiku Irsku, koja jeste u EU, ali nije u NATO-u. Nacionalne frustracije rimokatoličkih Iraca umnogostručiće činjenica da će sada suvozemna linija podele ostrva biti ne samo nametnuta državna granica već i barijerna spoljašnja međa EU prema etno-religijski mešovitom (katoličko-protestantskom) i konfliktnom severnoirskom delu Ujedinjenog Kraljevstva. Zamislimo, na primer, kakvo će osećanje perifernosti i teskobe pogoditi gotovo 160.000 stanovnika okruga Donegol (malo prostraniji od našeg Južnobanatskog okruga) na krajnjem severozapadu Republike Irske, stešnjenom između navedene granice na istoku i Atlantika na zapadu i severu, a na jugu sa ostalim delom države povezanim samo teritorijalnim sužnjem širine 7 km.

NEK SE PRIPREMI…

Ništa manje izazovni biće i međunarodni odnosi, najpre u trouglu SAD–UK–EU. Ujedinjeno Kraljevstvo će napuštanjem evropskog „Splava Meduza“ voditi ne samo samostalniju politiku nego će se na anglosaksonskoj osnovi još više vezati za transatlantskog globalnog lidera. Čak i u slučaju nelojalnosti ostalih evropskih vazala u budućnosti, u geostrategijskom smislu ostaće postojan „američki mostobran“ i „nepotopivi nosač aviona SAD pred zapadnom obalom Evroazije“. Posredstvom londonske „osmatračnice“ Vašington će uvek moći da kontroliše i preventivno se angažuje u evropskim poslovima. S druge strane, vođena utilitarnim razlozima EU bez Ujedinjenog Kraljevstva biće manje rusofobno nastrojena i postaće identitetski, geopolitički i geoekonomski više telurokratski i evroazijski profilisana. Najdžel Faraž precizno je definisao sadašnji i budući stav „ostrva“ prema „kontinentu“: „Volimo Evropu, ali mrzimo Evropsku uniju.“ Dakle, emancipacija Ujedinjenog Kraljevstva daće novi vetar u leđa sve snažnijim suverenističkim težnjama u ostalim državama EU. To neće uspeti da spreči čak ni namerno i koordinisano londonsko-briselsko otezanje i komplikovanje bregzita kako bi se (za sada) obeshrabrile istovetne namere nezadovoljnih članica klimave evropske integracije i vezivanjem čvora već na početku „paranja džempera“ zaustavilo njegovo pretvaranje u najobičniju ritu. Uprkos tome, sve češće i glasnije se čuje: ko izlazi sledeći? U kladionicama već se formiraju kvote.

Autor: Milomir Stepić