Šta tačno i zašto govore ljudi pred svoju smrt: Muškarci zovu majku, vojnici izdaju naredbe, a šta govore bolesni...

Što tačno - i zašto - govore ljudi pred svoju smrt. Šta po tom pitanju kaže biologija, antropologija i lingvistika. Jesu li famozne "poslednje" reči nešto što se može nagovestiti. Time se u svojoj knjizi bavi i Lisa Smart koja je o tome, iz perspektive lingvistike, napisala knjigu "Words on the Threshold". U toj knjizi, između ostalog, spominje i kako je njen otac, Mort Feliks (uvek se šalio kako to na latinskome znači "sretna smrt") podnosio poslednje tri nedelje života kada je, omamljen od bola i lekovima protiv raka, lebdeo između ovoga i onoga sveta.


"Kako osoba postaje slabija i više joj se spava, komunikacija s drugima postaje suptilnija. Čak i kad je ljudima previše teško da govore, ili su izgubili svest, mogu čuti. Sluh je poslednji osećaj koje se gasi", stoji u njihovoj knjizi. Poslednje reči Džordža Buša bile su "volim i ja tebe", kao odgovor na rečenicu "volim te" koju mu je rekao sin. U članku iz septembra u nemačkom magazinu "Der Špigl" lekari otkrivaju koliko ljudi u trenutcima smrti mahnito psuje, ili zove imena supružnika i dece. Većina muškaraca u nekom trenutku zove majku. Delirium, zbog lekova ili temperature, je priča sama za sebe. Najčešće se spominje "mutnost" ili "osećaj kao da lebdimo". Mnogo znamo, o počecima govora od utrobe nadalje, ali sam kraj života je i dalje obavijen tajnom. Upravo je zato Lisa Smart započela saradnju s psihijatrom Rejmondom Modijem koji se bavi iskustvima sa samog "ruba smrti", pa je 1975. napisao hit-knjigu "Life After Life". Zajedno su napravili i Final Words Project, sajt koji se bavi životom, smrću, svesnošću i lingvistikom. Uvek kao primer Smart tu navodi svoga oca, koji je koristio fraze koje nama nisu imale smisla (ali njemu jesu). "Moram ići dole, moram se odvojiti", kao da mu telo lebdi između nečega. Onda je bilo i mnogo ponavljanja (Zelene dimenzije! Zelene dimenzije!) koja su česta kod ljudi s demencijom i u delirijumu. Ponavljao je Feliks i brojeve i pokret, dok su neki drugi umirući, piše Smart pričali metafore o odlasku, bilo brodom, nebom, kopnom ili nešto treće... Metafore o odlasku primetile su i Kalahan i Keli i to napisale u svojoj knjizi.

"Kao da znaju da im je vreme da umru", kažu. Prisećaju se kako je jedan pacijent ponavljao "kad bih samo mogao pronaći kartu, samo kad bih mogao pronaći kartu, bio bih kod kuće". Razumevanje lingvističkih matrica i razloga zašto se komunicira kako se komunicira pre umiranja moglo bi uveliko olakšati razumevanje smrti, ali i što nam umirući žele reći. Nekada su ljudi umirali vrlo naglo, ali napretkom tehnologije danas se živi dugo i umire polako, u institucijama. Utoliko je komunikacija jako važna. Iako je knjiga koju je napisala,"obojena" željom da se pogleda u život posle života ona je i dalje jedna od retkih pisanih ostvarenja na jednu vrlo zanimljivu, a zanemarenu temu.