“Brinem za oca koji ima 88 godina, i sve ljude, jer se Srbija još bori sa virusom korona”: Leskovčanin o životu u Kini posle objave o završetku epidemije

PRORADILI su kafići i restorani, javni saobraćaj funkcioniše, ali je i dalje malo putnika, jer škole i fabrike još ne rade. Vazduh je čist, miriše na proleće, i ponovo vidimo plavo nebo koje nam je zbog zagađenja godinama pre korone bilo zaklonjeno.

Ovu su utisci Zorana Jovića, profesora Normal univerziteta u Pekingu, kog je početak epidemije zatekao u Srbiji, ali je zbog obaveza morao da se vrati u Kinu, i to 11. februara, u jeku epidemije. Iako sada u dalekoj zemlji diše "punim plućima", ne može da bude spokojan dok njegov narod sada prolazi pakao.

- Kina je veoma organizovana zemlja i to nije nikakav mit. Samo tako su i uspeli da spasu na milione svojih stanovnika. Kada sam se vratio početkom februara, čitav sistem zaštite je funkcionisao tako da se nisam osećao ugroženim. Život je, inače, organizovan po stambenim blokovima, tako da se kontrolisao svaki ulazak i izlazak - priča Jović, koji je iz Kine izašao u januaru kada nije bilo ni nagoveštaja epidemije.
Doduše, virus korona već tada se pojavio u Vuhanu, ali u tom trenutku nije izgledalo da će problem izmaći kontroli. Jović je trebalo da sa svojom porodicom i prijateljima bezbrižno provede prolećni raspust, ali su ubrzo iz Kine počele da stižu loše vesti.

Plan je bio da se vrati 11. februara, jer mu je 18 dana kasnije isticala viza i on nije imao nameru da svoj boravak u toj zemlji dovede u pitanje, jer, kako kaže, ima odlične uslove za život i rad.

- Na univerzitetu su nam dali mogućnost da mi stranci ostanemo u svojim zemljama, ali ja sam ipak hteo da se vratim. Nisu imali ništa protiv toga i tako sam zajedno sa tim narodom proživeo sve što ih je snašlo. Ne mogu da opišem moj šok kada sam sleteo u Peking, jer je to praktično bio fantomski grad. Javni prevoz i metro nisu ukidali, ali nije bilo nikog, čitava kompozicija voza sa samo jednim putnikom. Nije bilo gužve u saobraćaju, što je bilo sablasno. Na aerodromu su mi izmerili temperaturu i ja sam bez problema otišao do svog stana - priča Jović, koji se ubrzo navikao da živi život pod maskom. I tako mesec dana.

Metro u Pekingu

Kako kaže naš sagovornik, tek su krajem marta počeli da popuštaju sa merama i osetila se živost na ulicama kada su proglasili kraj epidemije. Može se sada ići u kafiće i restorane, ali je maska i dalje obavezna. Naravno, dozvoljeno je biti "nezaštićen" dok se pije kafa ili ruča, a počeli su da rade i tržni centri, ali i dalje nema gužve.

- Za razliku od mojih prijatelja Kineza, koji sada mogu da odahnu, ja sam još u grču zbog mog oca koji je u Srbiji, a ima 88 godina. O njemu sada brine sestra, ali sam svestan toga da je Srbija sada u jeku epidemije. Mlađi sin mi se vratio iz Češke gde igra košarku i sada je u obaveznom karantinu, a stariji čeka na priliku da doputuje iz SAD. Brinem i o prijateljima, znanim i neznanim žiteljima mog Leskovca i čitave Srbije. Samo se ugledajte na Kineze i slavićemo svi odlazak ove pošasti - veli Jović.



PRIHVATIO POSAO NA UNIVERZITETU

POSLE uspešne košarkaške karijere u Srbiji, pre dve godine odlučio je da prihvati posao u Kini. Kaže da se nije pokajao. Predaje na univerzitetu koji je osnovan daleke 1902. godine i jedna je od najstarijih i najcenjenijih visokoobrazovnih ustanova, sa 20.000 studenata.