Priče iz Vojvodine: Dok je Bunjevaca, biće i prela

Jelena Lemajić

sreda, 26. 02. 2020. u 18:51

Приче из Војводине: Док је Буњеваца, биће и прела

Muški deo porodice uglavnom se zabavlja uz kartanje

Februar u znaku bunjevačkih prela širom Vojvodine, običaja koji se čuva od 1879. godine. Uz pesmu i priču od starine, družilo se i mlado i staro. Žene su pravile ručne radove, a mladi se kibicovali

U Somboru pedeset i neke

Pamtim dobro ko jučer se zbilo

Sankama smo došli sa salaša

Ić`ćemo na bunjevačko prelo


Poklade su, njive su pod snigom

A na prelu nebrojeno svita

Svi mirišu na jabuke rane

I na čiste sobe podmazane


Baš kao u pesmi barda tamburaške muzike Zvonka Bogdana, satkanoj od života, tako i danas na severu Bačke čuvaju prelo, kao spomen na pretke koji su na ove prostore došli pre četiri veka.

Za toliko dug vremenski period može da se dogodi mnogo toga - nešto, razumljivo, nestane, nešto novo nastane, ponešto se zaboravi... Ali, potomci onih koji su u ravnicu došli sa izvora Bune u Hercegovini ne dozvoljavaju da prelo prekrije mrena zaborava. Održavaju ih u Subotici, Somboru, Bajmoku, ali i u Tompi, u susednoj Mađarskoj.

Jer, kako vole da kažu, dok je Bunjevca biće i prela. A i obrnuto.

Skupljali su se Bunjevci na prelu od davnina. Na salašima, opasanim nepreglednim oranicama, skupljali su se mladi i stari, družili se uz pesmu, priču od starine, žene su pravile ručne radove, a mladi se kibicovali.


Devojke se i danas utrkuju koja će da ima lepšu i bogatiju haljinu


Ante Sekulić u svojoj knjigi "Bački Bunjevci i Šokci" zabeležio je da je prelo skup žena koje su u zimskim danima prele, odnosno prvo i najizvornije je, kada su se sastale žene uz preslicu i vreteno i tako radom ispunjavale dan, razmenjivale određene za njih važne stvari. Uvek se radilo uz pesmu, a domaćica bi štogod spremila za pojesti, te je druženje uz rad trajalo ceo dan.

- Prema istraživanju Jovana Erdeljanovića o običajima Bunjevaca iz njihovih starih krajeva - Like, Dalmatinske Zagore i Dalmacije, i tamo su se još održavala prela, ljudi su se tokom zimskih dana okupljali u kućama. Bio je to tada jedan porodični i običaj jedne manje lokalne zajednice - objašnjava dr Suzana Kujundžić Ostojić, predsednica Nacionalnog saveta Bunjevaca. - Taj običaj se sačuvao i seobom u Bačku.

Najlepša prelja 2020. godine je Nevena Vidaković iz Subotice

Prelom se nazivao običaj koji se održavao jednom ili dva puta godišnje, u kući u kojoj je bilo devojaka koje su pozivale svoje drugarice i prijateljice da uz razgovor i pesmu pomognu mami ili nani, da ispredu vunu ili istkaju platno od kudelje ili lana.

Obično su uveče "slučajno" nailazili momci, tu bi se zadržali i na večeri, pa se druženje nastavljalo uz gajdaša, harmonikaša, a pokatkad i tamburaše, sve do jutra. To je bilo najpre na salašima u januaru i februaru, a potom su svi nestrpljivo čekali Marindan, da obuku najlepše ruho i odu na prelo.

Momačko kolo 1940.


- Pored masne hrane, krompirače, služile su se i "grickalice" kokice i kuvani kukuruz. Običaj koji se zadržao do danas je izbor najlepše prelje, koja nije smela da bude mlađa od 16 godina i ne sme biti udata. To je nekada bilo predstavljanje mladih devojaka zajednici. U zavisnosti iz koje i kakve su kuće dolazile, nosile su haljine od lionske svile ili beli šling. Bogate su nosile lionsku svilu, dok su siromašnije oblačile beli vez, ali tu je dolazila do izražaja vrednoća devojke, njena upornost i maštovitost - dalje će naša sagovornica. - Sve se odigravalo pred budnim okom porodice, na prela su obavezno odlazile majke i bake i pratile šta se dešava.


A sa strane posidale nane

Glede, paze,

broje više puta

Kol'ko ih je došlo iz Lemeša

Iz Bajmoka

i iz Tavankuta


Tako je bilo sve do Marindana, 2. februara, davne, snegom okovane, 1879. godine. "Pučka kasina", tek osnovana kao prvo bunjevačko udruženje u Subotici, odlučila je da joj organizacija Velikog prela bude prva aktivnost.

Zvonko Bogdan na prelu 1993. godine



- To je bilo u hotelu "Hungarija" i tada je bilo oko hiljadu ljudi, što je prilično impozantan broj. Na njemu je utemeljen običaj da se izabere najlepša preljska pesma i te godine to je bila pesma katoličkog sveštenika Nikole Kujundžića "Kolo igra, tamburica svira", koja se peva i danas, a nekima je toliko bliska da je smatraju surogatom naše himne - kaže dr Suzana Kujundžić Ostojić, predsednica Nacionalnog saveta Bunjevaca. - Cilj tog prvog prela bio je da se bunjevačka zajednica na jedan oficijelniji način predstavi svom gradu i u određenom smislu da se suprotstavi austrougarskoj vlasti i postojećem režimu, da prikaže kompaktnost zajednice, želju za očuvanjem i insistiranje na svojim pravima.

Tokom ovih 14 decenija prelo su pratile i mnogobrojne anegdote koje se i danas prepričavaju.

- Postojala je šaljiva pošta, jer mladi nisu imali načina da izraze ljubav jedno drugom, pa su momci kupovali razglednice, na prelu je bio poštar koji ih je skupljao i posle nosio onoj kojoj je namenjena - objašnjava Kata Kuntić. - Naravno, najponosnija je bila ona koja je dobila najviše pošte ili najlepše poruke.


Devojka na salašu odakle su i bunjevački običaji i potekli / 1953.

Dok lipih cura i momaka

Ja ne vidjeh nigdje

u životu

Sastali se da se provesele

Da se vide i da se zagrle


Mrak se spusti

zavjesa se diže

Na bini se zasijaše žice

Došli su nam

najmiliji gosti

Tamburaši

čak iz Subotice


Posle Drugog svetskog rata nisu se održavala javna prela, koja, realno, nisu bila zabranjivana, ali se nisu ni održavala. Sve do osnivanja Nacionalnog saveta bunjevačke nacionalne manjine, koji je doneo odluku da jedan od četiri nacionalna praznika bude i Dan Velikog prela, koji je jedan od najlepših i najveselijih praznika.

- Samim tim što se tada prvi put javno održalo i sačuvalo do danas, kada se održava u nekoliko mesta, uprkos mnogobrojnim problemima, ono je veoma značajno za Bunjevce i za očuvanje naše baštine - ističe Suzana Kujundžić Ostojić. - Za sve ove godine nije izmišljeno ništa ni bolje, ni drugačije, ni pametnije da bi se okupljali, da bi se osećali lepo, da bi svima pokazali da je bunjevačka nacionalna zajednica još uvek živa i vitalna, da postoji i da će se boriti za svoja prava.


ZABRANjENI "DIVANI"

Običaj okupljanja na prelu iznedrio još jedan, koji je bio aktuelan krajem 18. i početkom 19. veka, to su bili "divani". Organizovali su se po Subotici tako što je grupa mladih ljudi zakupila jednu kuću i tamo se održavalo prelo za mlade. Kako nisu bili pod budnim okom svojih roditelja, taj običaj je vrlo brzo prekinut, a grad ga je zabranio.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije