Ko su bili istinski pokretači Prvog srpskog ustanka? Bunu organizovale hadžije iz Svete zemlje

MONASI hadžije, sledbenici poklonjenja Svetog Save u Svetoj zemlji, prosvetitelji i zaverenici - Hadži Ruvim, Hadži Đera, Hadži Melentije i Hadži Georgije, bili su istinski pokretači Prvog srpskog ustanka. Srpsko oružje bi bila samo gomila gvožđurije da poklonici mesta vaskrsenja Hristovog u Jerusalimu nisu u narodu održali veru u uskrs Srbije.

- Dahije su pre knezova želele da pobiju monahe, tvorce ustaničke zavere. Znali su da je njihov autoritet prava sila koja može da pokrene narod na ustanak. Hajducima i knezovima narod nije mnogo verovao, ali "božji ugodnici", hadžije, bili su neprikosnoveni. Zato su Hadži Ruvim i Hadži Đera u januaru 1803. u manastiru Bogovađa mogli da okupe 12 srpskih knezova i ubede ih da polože zakletvu da će podići ustanak ako se sultan ogluši o molbe za obuzdavanje janičara - kaže istoričar Borisav Čeliković.

Prema opisima s početka 19. veka, polaganje zakletve pred poklonicima Hristovog groba bio je mistični ritual koji se primenjivao samo u izuzetnim prilikama. Oni su tada simbolično izvrtali crkvene odore i upozoravali učesnike da će se krivokletstvo pretvoriti u anatemu za celu porodicu.

PROČITAJTE JOŠ - Narod još ne zna šta za nas znači Sretenje

- Hadžija je bio u narodnom shvatanju posvećenik, više od običnog smrtnika. To je bila moć koja se sticala poklonjenjem u Svetoj zemlji. Za ovaj vrlo rizičan i skup poduhvat odobrenje su dobijali samo odabrani monasi. Hodočašće u Svetu zemlju bio je ispit za buduće lidere nacionalne borbe, čiji je nosilac bila Crkva. Ali i prilika da se uspostave veze sa sličnim poklonicima drugih pravoslavnih naroda - objašnjava Čeliković.

Prekaljeni putnik i poklonik koga su dahije nameravale da poseku bio je i Hadži Melentije Pavlović, iguman manastira Rače, koji je u ustanku postao sokolski vojvoda, koristeći se sabljom vešto kao i krstom i bosiljkom. Turska meta bio je i Hadži Georgije iz Nikolja Kablarskog, centra ustaničke agitacije i obaveštajnog rada još od austro-turskih ratova.

Uoči izbijanja ustanka 1804, kod njega se od Turaka skrivao Hadži Ruvim, na neprestanim putovanjima između Svete Gore Atonske, Srpske Svete Gore u Ovčarsko-kablarskoj klisuri i Studenice. Sa tih puteva je poslao 14 poslanica s pozivom na borbu za oslobođenje Srbije. Iako su ga dahijske uhode vrebale, iskusni putnik bio je neuhvatljiv. Sve dok nije odlučio da sam ode u Beograd, pred besne dahije. Hadži Ruvim se svesno žrtvovao jer je znao da će njegova smrt samo ubrzati srpsku pobunu. Janičarske vođe su ga pre pogubljenja nekoliko dana mučile. Hadži Đera, Ruvimov saborac, ubijen je šest dana pre "seče knezova" ispred svog manastira Moravci.

- Arhimandrit Hadži Ruvim Nešković bio je poslednja žrtva dahija u "seči knezova" početkom 1804, koja je samo ubrzala izbijanje bune protiv dahija. Protoprezviter Pejić u pismu mitropolitu Stratimiroviću navodi da se od tamnice do mesta pogubljenja neprestano molio i da je na kraju zamolio i svoje ubice da ga puste da se pomoli još četvrt časa, što su one i učinile, te da je potom mirno podneo svoju smrt. Tako je okončan život najuglednije duhovne ličnosti u srpskom narodu tog vremena - navodi istoričar dr Nedeljko V. Radosavljević iz Istorijskog instituta.

Savremni srpski monah poklonik Svete zemlje otac Gerasim

Da bi se razumela Hadži Ruvimova pomirenost sa smrću, neophodno je podsetiti se kakav je poduhvat bio hodočašće u Svetu zemlju. Ono je podrazumevalo smrtne opasnosti tokom nekoliko nedelja pešačenja do pristaništa Soluna ili Carigrada, a zatim i tokom plovidbe duge dvadesetak dana, na kojima nisu bile retkost oluje i pirati. Kopno Svete zemlje nije bilo mnogo bezbednije. Lopovi i islamski fanatici su pretili u lavirintu uskih uličica Jerusalima koje vode do Hrama vaskrsenja, a beduinske razbojničke bande su bile naročito opasne za srpske monahe poklonike koji su obavezno išli u Judejsku pustinju. Kao i Sveti Sava, peli su se na Goru iskušenja iznad Jerihona, gde je Hrista tokom 40 dana posta iskušavao satana, i u manastir Georgija Hozevita, u klisuri Vadi Kelt, kraj pećine gde je Sveti Ilija živeo tri godine hraneći se onim što su mu donosili. Vrhunac je bio poseta Mar Sabi, manastiru Svetog Save Osvećenog u dubokoj klisuri Kedrona.


Ovaj isposnik i svetitelj iz 5. veka bio je duhovni uzor našem Svetom Savi Srpskom, kome je, po predanju, zaveštao svoj igumanski štap - patericu. To i ne bi bilo čudno da prvi srpski arhiepiskop nije rođen šest vekova kasnije. Kada je došao na poklonjenje u Mar Sabu, opustošenu beduinskim napadima, 1229, paterica mu je sa oltara pala pred noge tri puta. Posle ovog čuda Sveti Sava je u Judejsku pustinju doveo srpske monahe, koji su od manastira napravili tvrđavu, čuvali ga i upravljali njime sledećih 130 godina.
Uprkos svim opasnostima, poklonici iz Srbije nisu prestajali da dolaze, čak ni posle propasti srednjovekovne države.

PROČITAJTE JOŠ - Nema važnijeg datuma u srpskoj istoriji: Sretenje simbol borbe za slobodu

- Propast je preživela samo jedna institucija - Srpska crkva. Zato je morala da preraste čisto religiozne okvire i postane neugasivo kandilo Srbije, koje održava ideju o njenoj obnovi. Srpski monasi zbog toga odlaze u Svetu zemlju tragom Svetog Save, na izvor hrišćanstva. U Svetoj zemlji rade skriptorijumi u kojima se prepisuju knjige na srpskom koje su za Srbe u ropstvu ili u rasejanju svetinja jer prenose poruku sa Hristovog groba: "Očekujete vaskrsenje, ono je stvarnost". Na spoljnopolitičkom planu ta poruka je glasila: "Mi smo i dalje tu i čekamo" - kaže Vladimir Davidović, stručnjak za srpsku baštinu, bivši sekretar SANU, sada pomoćnik ministra pravde.


RENESANSNI POKLONIK

BIOGRAFIJA Hadži Ruvima ukazuje da je stereotip o neukom i nedovoljno obrazovanom sveštenstvu tog vremena neodrživ, naglašava istoričar dr Nedeljko V. Radosavljević:

- Hadži Ruvim Nešković bio je sveštenik, a kasnije starešina dva ugledna manastira, Voljavče i Blagoveštenja u Beogradskom pašaluku. Za to vreme, i u okolnostima u kojima je živeo, bio je veoma dobro obrazovan, a pored znanja grčkog jezika, ovladao je i nizom praktičnih veština, poput duboreza i krasnopisa. Hroničar i istoričar, on je iza sebe ostavio mnogobrojne zapise i kratke opise događaja čiji je savremenik bio.

Poklonjenje na Golgoti mestu raspeća

Hram vaskrsenja Hristovog

Crkva i izvor Blagovesti u Nazaretu

Kapela Hristovog groba u Hramu vaskrsenja Hristovog u Jerusalimu

Mesto gde je Hrist krsten na Jordanu