Indonežanska princeza iskušenica u Žiči!

Dragana Matović

utorak, 30. 04. 2019. u 22:02

Индонежанска принцеза искушеница у Жичи!

Foto Privatna arhiva

U manastiru kod Kraljeva i plemkinja iz Džakarte koja želi da se zamonaši. Ne primamo žene starije od 35 godina, ali iskušenica Jelisaveta je imala preporuke kojima smo verovali. Pod okrilje pravoslavlja dovela i supruga

ŽIČA. Svaki kamen ima priču. Najnovija je stigla s jednog indonežanskog ostrva. Odatle je ponela svoju prošlost i kraljevsko poreklo iskušenica Jelisaveta i šapuće ih među zidinama drevnog srpskog manastira, u stalnoj molitvi sa sestrinstvom svetinje. Bilo je neobično kada je stigla. A bilo bi neobično i da prekrši manastirska pravila i ličnu životnu priču prostre pred naše čitaoce. Zato nam o njoj govori monahinja Nektarija.

- Njen suprug potiče iz kraljevske porodice - započinje priču monahinja Nektarija. - Njih dvoje su se našli negde između Jave i Balija i neko vreme živeli u Džakarti. U jednom trenutku poželeli su da promene veru i opredelili su se za pravoslavlje. To njihovo opredeljenje pratila su i velika odricanja. Porodice su im poručile da više nisu deo kraljevske loze i osporili su im pravo na svaku imovinu.


PROČITAJTE JOŠ:
Za koga je 1389. zvonio Notr Dam?

Majka iskušenice Jelisavete bila je katolikinja. Udajom, žena u Indoneziji prihvata veru svog supruga. Ali u njenom slučaju nije bilo tako. Jelisaveta je prva primila pravoslavlje, pa je pod njegovo okrilje dovela i supruga. Pravoslavlje u Indoneziju donose Rusi. Oni otvaraju verske centre, misionare.

- Bukvalno su izgubili sve i nastavili da žive od misionarskog rada - priča nam Nektarija. - Njen suprug je prevodio knjige na jedan od indonežanskih dijalekata. Brzo se upokojio, a naša sestra iskušenica je odlučila da se zamonaši. I tako je došla u našu kuću.

Kada joj je umro muž, iskušenica Jelisaveta nameravala je najpre da ode u Australiju. Ali nije dobila vizu. Žarko je želela da živi monaškim životom. Podnela je zahtev za Rusiju, Belorusiju i Srbiju i čekala s koje će adrese najpre da stigne odgovor.

- Prvi su odgovorili Srbi - kaže monahinja Nektarija. - A kako je dospela ovde? Raspitivala se o značaju naših manastira i svi su joj predložili da dođe u Žiču. Ovo je veliki manastir i iskušenacama koje dolaze iz sveta i koje ne govore srpski je lakše da se snađu i uklope.


Jelisaveta radi sve poslove kao i ostale monahinje,foto Privatna arhiva

Monahinje su bile iznenađene kada je iskušenica Jelisaveta zakucala na manastirska vrata i rekla: "Evo, ja sam došla."

- Našli smo se u čudu - objašnjava sestra Nektarija. - Ne možete u kuću da pustite svakoga, posebno što ne primamo žene starije od 35 godina. Iskušenica Jelisaveta je, ipak, imala preporuke kojima smo verovali i primili smo je iako ima više od 60 godina.

Monahinje sa patrijarhom Irinejom, Foto Privatna arhiva

Teško joj polazi za rukom da nauči srpski jezik, mada već neke naše reči zna. Sa sestrinstvom razgovara na engleskom.

- Indonežani su narod sa izraženom kulturom u ophođenju, govoru, ponašanju. Učtivi su. I to smo saznali posmatrajući Jelisavetu i razgovarajući sa njom. Ona nikad ne kaže debeo, nego manje mršav. Nikad ne kaže nizak, već manje visok. Zamislite da je ona sa takvom učtivošću prepuštena surovosti savremenog života. Sreća da je u manastiru. U našoj, kao u svojoj kući. Vredna je, radi sve što i mi. Pričala nam je da joj u zemlji iz koje je došla, nije bilo lako da opstane u pravoslavnoj veri. Ne samo zbog toga što je porodica potpuno obespravila i nju i njenog muža, već i zbog islamskog ekstremizma. Tako, jednog Božića umalo glavom nisu platili svoju privrženost pravoslavlju. Njena životna priča je kao iz žitija svetih.

Manastir Žiča / Foto G. Šljivić


Najbrojniji ženski manastir živi živu crkvu. U njoj u radu i molitvi svakodnevno četrdesetak monahinja kući svoju kuću. Svoje domaćinstvo. I svaka ima svoja zaduženja. Dok su jedne u ikonopisačkoj radionici, druge vezu crkvene odežde. Neke brinu o voćnjaku i porti, a neke su u kuhinji, trpezariji, suvenirnici ili manastirskoj apoteci.

- Igumanija Jelena je slikala ikone, možda najbolje od svih - kaže monahinja Nektarija. - Svakodnevne obaveze su je udaljile od slikarstva. Slikali smo ikone za druge crkve, ali ove godine radimo samo za naše. Planirale smo da završimo sve ikonostase. Ovde će biti velika liturgija u oktobru povodom proslave osam vekova samostalnosti Srpske pravoslavne crkve. Ukrašavamo hram i vežbamo pojanje za taj dan. Pojanje je veoma važno.

Foto Privatna arhiva

U manastiru nema televizora. Nema ni radija. Internet nije dostupan svima, već samo monahinjama koje se bave administracijom.

- Mediji lako rastroje čoveka - objašnjava monahinja Nektarija. - Puni su negativnih informacija i to smeta unutrašnjem životu. Otac Tadej je govorio: Kakve su ti misli, takav ti je život. Ko je u kontaktu sa spoljašnjim svetom mora da zna kako taj svet funkcioniše. Ali sestra koja slika ili veze ne mora time da se bavi. Uglavnom čitamo duhovnu literaturu i istorijske knjige.

Monahinje u Žiči žive kao velika porodica.


PROČITAJTE JOŠ:
ČOVEK SVETE DUŠE NIJE JEO CRVENO MESO: Dolazak patrijarha Pavla na VMA za lekare bio praznik

- Igumanija Jelena se prema nama ponaša kao da nam je majka - priča nam Nektarija. - Među nama ima lekara, stomatologa, ekonomista, pravnika, agronoma... Ovde ne dolaze razočarani, već osobe koje veruju u Boga i kojima je blagodet koju osete nezamenljiva. Mnogi ljudi ne znaju da ovde dolaze ostvarene ličnosti, a ne oni koji imaju probleme i traže duhovni mir. Mnoge devojke, koje žele da upoznaju manastirski život, iznenada se kada naiđu na zajednicu kakva bi trebalo da bude van ovih zidina. Zajednicu punu poštovanja, iskrenog prijateljstva i saosećanja.

Foto G. Šljivić


DOČEKUJU STRANE GOSTE

ŽIČA je sve privlačnija destinacija na turističkoj mapi stranih, ali i domaćih turista. Drevnu svetinju najčešće posećuju Rusi i Grci. Monahinje spremno dočekuju strane goste, posebno se vodi računa da pravila ponašanja budu dostupna i na svetskim jezicima. Obrazovane monahinje govore više stranih jezika i gostima na njihovim jezicima predstavljaju istoriju i znamenja manastira.


Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (5)

Meister

01.05.2019. 07:52

Ne podržavam ljude koji menjaju svoju veru, pa makar i prešli u pravoslavlje. Ne može niko da me ubedi da čovek danas veruje u Boga, juče je u Alaha. Ne ide to tako.

00000

01.05.2019. 18:45

@Meister - Једна је вера и Бог. Само је православље истинска вера . Због тога има толико светитеља и чуда али највеће чудо Благодатног светог духа кад се усели у човека. Мења му се потпуно живот.

ranko75

01.05.2019. 22:39

@Meister - To sto si napisao je pogresno. Po tvome znaci da ako je covek rodjen u pogresnoj veri a kasnije sam vidi to i zeli da zivi u pravoj, ti mu odrices pravo da se ispravi i spase a po tebi treba da ostane u pogresnoj.

Marko

02.05.2019. 07:57

@Meister - ranko 75: Mislim da griješiš kad kažeš:....."ako je čovek rođen u pogrešnoj veri". Što je pogrešna vjera i da li imamo pravo nazivati druge vjere pogrešnima? Nikako nemamo to pravo, ako smo sljedbenici svoj vjere onako kako Bog zapovijeda. Drugu vjeru, koja je nekome svetinja, na mogu i ne smijem nazivati pogrešnom vjerom. Ali, ljudi znaju promijeniti vjeru i čuo sam ih kako tada kažu da su u novoj vjeri osjetili da su bliže Bogu. To mogu razumjeti i to treba prihvatiti i niša osim toga.