Kopti pravoslavlje čuvaju i tetovažom krsta na rukama

KADA se krene iz Hurgade za Kairo, negde na pola puta se nalazi oblast Zafarana. Tu negde, u planinama, nalaze se manastiri Svetog Antonija i Svetog Pavla. Put u najposećenija mesta koptskih hodočasnika prolazi kroz Istočnu pustinju, u kojoj gotovo da nema ničeg drugog osim peska. Sakriven u planinskim oazama, u crvenim planinama Crvenog mora, Manastir Svetog Antonija smatra se prvim hrišćanskim manastirom, dok se za isposnicu Svetog Pavla Tivejskog veruje da je najstarija.

U poređenju s drugim egipatskim manastirima, uslovi života u njima su možda najsuroviji. Retko pada kiša, a okolo je gola pustinja. Turisti ovde gotovo uopšte ne zalaze, pa su monasi mahom odvojeni od sveta. Ipak, grupa novinara iz Srbije nedavno ih je posetila zahvaljujući Amru Alguvejliju, ambasadoru Egipta u Beogradu, i Ahmedu Abdulahu, guverneru oblasti Crvenog mora.

Dok prilazimo Manastiru Svetog Pavla, čini nam se da idemo u srednjovekovni zamak opasan visokim zidovima. Okolo vlada tišina. Monasima nije dozvoljeno da šetaju po manastiru bez ikakvog posla, niti da vode prazne razgovore. Kroz manastirski kompleks nas vodi monah Ignjatije. Priča nam o monaškom životu, ali i o Svetom Pavlu, "prvom žitelju pustinje", koji je, veruje se, u hrišćanstvo uveo isposnički život.

Manastirske zidine je izgradio imperator Justinijan, poreklom s naših prostora, i one su ga vekovima štitile od napada razbojnika. Prolazimo kroz podzemni hodnik ka izvoru koji je koristio i Sveti Pavle. Monah Ignjatije nam je, prema manastirskoj tradiciji, koja se sačuvala do danas, ponudio da popijemo vodu. Objasnio nam je da je to znak gostoprimstva. Voda je čista, pomalo čudnog ukusa. Ipak, vode nema dovoljno.

Ignjatije nam pokazuje staru trpezariju, u kojoj se više ne ruča jer je sagrađena nova, ali se u njoj čuvaju presa za ceđenje ulja, mlin i razni kuhinjski predmeti. U sledećoj prostoriji je drveni čamac koji su monasi na leđima dva puta godišnje nosili do mora i vraćali se sa ulovom.

PROČITAJTE I:Kako su Katalonci postali pravoslavci

- Oko 12 miliona Egipćana su Kopti. Mi smo nastavljači drevne egipatske civilizacije, iako smo među prvima primili hrišćanstvo. Otkad su Arapi zagospodarili Egiptom, majke tetoviraju deci ispod dlana desne ruke krst, zbog čega im nije lako da pređu u drugu veru, što se, inače, retko događa - pokazuje nam Ignjatije krst na svojoj ruci.

Izuvamo se ispred crkve. Poseban utisak na nas ostavljaju jarke zidne slike i ikone, na kojima su likovi svetaca sa krupnim očima i pogledom iz koga zrači toplina.

- Na glavi nosimo kapuljaču sa 12 malih krstova, koji predstavljaju apostole, i jednim velikim, koji simbolizuje Hrista - objašnjava monah Ignjatije. - Takav pokrov na glavi je napravio Sveti Antonije po zapovesti anđela.

Monah Ignjatije u manastiru Svetog Pavla u kome se nalazi najstarija isposnica

Iskušenici moraju da imaju najmanje 25 godina da bi došli u manastir i tek posle tri godine, ako zaista to žele, mogu da se zamonaše. Inače, ime Kopt potiče od arapskog izraza Kibt, njihovog izgovora grčke reči za Egipćane. Danas i Kopti govore arapski jezik, a koptski se koristi u liturgijama.

Napuštamo manastir i krećemo još dublje u Saharu, prema hramu posvećenom Svetom Antoniju. Do manastira postoji dobro izgrađen put. U pustinjskom okruženju visoke zidine podsećaju na veliku peščanu dinu. Monah Ruis Antonije uvodi nas unutra. Počinje svoje kazivanje o istoriji svetinje. Najpre govori o Svetom Antoniju, mladiću koji je rasprodao imetak i otisnuo se putem monaštva. Veći deo života proveo je ležeći u kamenom grobu, koji je iskopao u steni.

PROČITAJTE I:Naša vera u Barsi

- U hramu je više od sto monaha - kaže monah Ruis. - Mnogo ljudi ovde dolazi da traži pomoć. Brinemo o beduinima, koji žive u pustinji, pružamo im duhovnu i medicinsku pomoć. Otvoreni smo za sve vere. Među nama je desetak lekara i farmaceuta. Imamo stroge zahteve, primamo muškarce koji su obavezno odslužili vojsku, a ne primamo razvedene, niti one koji su bili u zatvoru.

Ruis nam otkriva da je već nekoliko godina ovde i monah Lazarios, koji je došao iz Srbije, ali da zbog strogih pravila ne možemo da ga vidimo.

- Beduini su više puta pljačkali manastir, pa su okolo podignute zidine, zbog zaštite - objašnjava monah, dok nam pokazuje veliku baštu, mlin, crkve i biblioteku sa više od 1.700 rukopisa. - Ranije manastir nije imao vrata, ljudi su se spuštali i podizali u korpi kroz otvor, kako bi neprijatelju bilo teže da uđe. Izgrađena su tek kada je život u manastiru postao bezbedan.

TEOLOŠKA ŠKOLA

ALEKSANDRIJA je u 2. veku imala status velike teološke škole. Egipćani koji su primili veru ipak su se držali po strani. Površnost, raskalašnost i osionost vizantijskih osvajača, oterale su Kopte u pustinju. Prve monaške zajednice osnovane su još dok je Sveti Antonije bio živ.

SKROMNA, ALI UKUSNA HRANA

TRPEZA je, kao i u ostalim koptskim manastirima, skromna, ali je hrana veoma ukusna. Na stolu su masline, hleb, sir, jaja, povrće, dok se riba i meso jedu retko. Do najbližeg mesta gde se može uloviti riba ima stotine kilometara, a najčešće se jede meso od goluba.