Neki procvetali, mnogi zauvek zaćutali o Golom otoku

Dragana Matović

nedelja, 01. 07. 2018. u 18:02

Неки процветали, многи заувек заћутали о Голом отоку

Goli otok / Foto I. Marinković

I posle sedamdeset godina, još se ne zna puna istina o stradanjima pisaca zbog rezolucije Informbiroa

KAD kamen Svetog Grgura progovori, onda će se tek znati puna istina o stradanju zatvorenika i metodama po kojima su “prevaspitavani”. Pravi golootočani dugo su bili u zaveri ćutanja. Ovaj period nedovoljno je obrađen i u književnim delima, jer biti označen kao informbiroovac nije bila nikava preporuka u doba Josipa Broza Tita.

Zato su mnogi događaji i 70 godina od usvajanja Rezolucije Informbiroa u Bukureštu, kojom je ozvaničen raskol Titove Jugoslavije i Staljinovog Sovjetskog Saveza, prekriveni velom tajni. Književnost je “otvorila” Goli otok, ali mnogi od pisaca, njih četrdesetak, koji su bili u ovom logoru - zauvek su bacili svoja pera i zaćutali.

Akademik Dragoslav Mihailović nije među njima. Život je posvetio istraživanju i pisanju o otoku zla, na kome je ostavio deo svoje mladosti. Svojom dramom “Kad su cvetale tikve”, napravio je prekretnicu u našoj umetnosti i kasnih šezdesetih u našu literaturu uveo - Goli otok. Predstava je ocenjena kao “kontrarevolucionarni pokušaj obračuna i besprizivne osude jednog od vrhovnih angažmana naše revolucije” i - zabranjena. Ali posle toga više ništa nije bilo isto.

PROČITAJTE JOŠ: Amerika "žmurila" na Goli otok


- Kada sam zaključio da će svi golootočani pomreti i da će o logoru pisati samo mučitelji, a ne mučenici, odlučio sam da se latim pera - kaže, za “Novosti”, Mihailović.

- U početku je bilo teško. Morao sam rukopise razgovora sa drugim golootočanima da krijem kod prijatelja. Mnogo godina kasnije, kad se situacija promenila, iz krhotina tuđih i svojih uspomena počeo sam da stvaram književni “Goli otok”.

Iako se veoma često borio za golo preživljavanje, posle povratka nije mogao da dobije državnu službu, snaga njegovog talenta i borba da uspe u životu dovele su ga do zvanja akademika i jednog od naših najplodnijih pisaca.

- Snalazio sam se kako sam umeo - govori Mihailović. - Boreći se da preživim prodavao sam jaja, bio prepisivač katastarskih knjiga, poslovođa cirkusa “Adrija”... Radio sam u “Ježu” kao akviziter. Najviše golootočana bilo je među akviziterima.

POPOVIĆEVO DRAMATIČNO SEĆANjE AKADEMIK Mihailović priredio je i sabrana dela svog prijatelja i brata po golootočkoj muci, Miroslava Popovića (1926-1985). - Upoznali smo se prilično kasno, preko rukopisa njegovog romana “Sudbine”. Doneo mi ga je Mileta Šajić, takođe golootočanin - kaže Mihailović. - Rukopis je dugo išao od izdavača do izdavača, uspeo sam da ubedim Aleksandra Tišmu da napiše recenziju, ali ni to nije pomoglo. Na kraju je dospeo do pesnika Ivana V. Lalića, a Popovićeva književna karijera je počela da teče. Knjiga je izašla posle 15 dana. Popovićevo dramatično sećanje na golootočku robiju, pod nazivom “Udri bandu”, štampano je posthumno, 1988. godine.

I drugi pisci po povratku su prolazili sličnu golgotu. Kad bi i nalazili posao, brzo bi dobijali otkaz. Promenili bi i po desetak zanimanja. Poznati dramski pisac Aleksandar Popović, po povratku sa Golog otoka, gradio je džeklondonovsku biografiju. Bio je cinkograf, moler, asfalter... I pisao neumorno. Na poziv Duška Radovića, počeo je da radi kao saradnik u dečjem programu Radio Beograda...

Do koje mere je ovaj majstor apsurda verovao u nepogrešivost partije, ilustrovano je sledećom pričom: jednom je po skojevskom zadatku išao u Trst, kada su ga upozorili da ne treba da veruje u ono što bude video, jer Italijani upravo za njih “prave Potemkinova sela”, a u stvari “vlada glad i kapitalizam je na umoru”. Tada nije posumnjao u njihova izmišljena upozorenja, mislio je “Partija zna sve”. Kasnije će shvatiti da nije tako, da su proklamacije jedno, a život nešto drugo, surovije.

Pesnik Radovan Zogović je do kraja ostao nepopravljivi informbiroovac. Tokom tridesetih godina, zajedno sa Milovanom Đilasom, učestvovao je u polemičkom sukobu sa Miroslavom Krležom, ali su kasnije stali na suprotne strane.

Jedan od najbližih i najlojalnijih Đilasovih saradnika i prijatelja, Titov biograf, akademik Vladimir Dedijer, o Đilasovoj osvetoljubivosti je pisao: “Milovan Đilas je zbog lične netrpeljivosti prema Radovanu Zogoviću i Stefanu Mitroviću pomogao da se oni podvedu pod kategoriju ibeovaca. I to iz osvete, pošto su, dobivši na ocenu njegov roman, zaključili da ništa ne vredi. Stefan je ubrzo uhapšen, dok je Zogović pošteđen.”

Akademik Dragoslav Mihailović / Aleksandar Popović



Đilas je kasnije priznao: “Rekao sam Rankoviću da i Zogovića treba uhapsiti, ali je Leka to odbio...”

Doznavši šta se događa sa Zogovićem, pesnikinja Desanka Maksimović, uprkos velikom riziku (bila je praćena zbog supruga Rusa Sergeja Slastikova), počela je da se intenzivno druži s njim i ostala prijatelj optuženog za staljinističku izdaju zemlje.

PROČITAJTE JOŠ: Goli otok i pred naučnom Evropom!


- Posle smrti Josipa Broza došlo je do popuštanja mnogih oblika ideološke i kulturne cenzure, te pojave prvih umetničkih obrada sa temom Golog otoka, među kojima se izdvajaju “Tikve” Dragoslava Mihailovića i “Tren 2” Antonija Isakovića - kaže književna istoričarka Slavica Garonja Radovanac, autorka knjige “Žene i ideologija u srpskoj književnosti”. - Hrabro rušenje tabua i uvođenje ove tematike u književnost izazvalo je uskoro gotovo pravu poplavu memoarskih i publicističkih knjiga sa ovom tematikom, s tom razlikom što su to bila dela samih stradalnika, takođe uglednih publicista i književnika - Mihailović, Miroslav Popović, Dragoljub Jovanović, Mihailo Simić... Ali, da je na Golom otoku bilo mnogo i žena, nije se znalo sve do početka devedesetih, kada su objavljena i prva svedočanstva književnica o stradanju zbog Rezolucije IB.


Desanka Maksimović



Zasluga za to da ova tema uđe na velika vrata u svet književnosti pripada novinarki Ženi Lebl, čije je potresno svedočanstvo, uz podršku Danila Kiša, pretočeno u knjigu - “Ljubičica bela”. Kada je u doba Rezolucije stigla na Goli otok, visprena dvadesetdvogodišnjakinja bila je u pravom smislu Titova omladinka i veliki zagovornik ideja KPJ. Njen jedini greh, upravo pred dobijanje mesta dopisnika iz Pariza, bilo je to što se u jednom spontanom trenutku sa kolegom novinarem (provokatorom) nasmejala vicu “o drugu Titu”, koji je prepričala i u redakciji. Na osnovu samo te dojave njenog kolege i odbijenog udvarača, bila je osuđena na dve godine robije i poslata na Goli otok, i to u prvoj turi ibeovaca, koji su bili označeni kao najteži politički krivci.



"TREN 2" ČAMIO KOD IZDAVAČA

PISALI su mnogi o Golom otoku, prvi Antonije Isaković. Roman “Tren 2” zbog, u to vreme, osetljive teme - stradanje golootočana - imao je neobičnu sudbinu: polujavno, ili polutajno, iščitavao se u rukopisu, dok je tri godine čamio kod izdavača i imao čak 23 recenzije. Koplja su se lomila ne samo u “Prosveti”, već i među političarima. Za objavljivanje su se zalagali Miloš Minić i Draža Marković, a suprotstavljao se Branko Mikulić. Knjiga je nagrađena NIN-ovom nagradom 1982. godine.

Pratite nas i putem iOS i android aplikacije

Komentari (1)

Pink Floyd

02.07.2018. 23:48

Antonije DJurić u najpotresnijoj srpskoj knjizi CRVENA KUGA kaže: Pao je komunizam, ali se komunisti veoma dobro drže, samo se više tako ne zovu!!!