Srbi iz Hrvatske ne odriču se svoje imovine: Kad je tvoje ni smrti se ne plašiš

NOĆ i dan iza rešetaka Istražnog zatvora u Šibeniku!

Pre toga, nekoliko sati iznurivanja na graničnom prelazu Bajakovo, dok nije stigla “marica” hrvatske policije.

Vozili su ih, posle, od granice, u toj “marici”, šeststo kilometara, a da nisu znali - zašto. Ni to da je za njima raspisana poternica. Ni da je pokrenuta istraga. Ni kuda ih vode. Zato su bili u šoku koji je dodatno narušio njihovo, već okrnjeno, zdravlje.

Ovo su redovi o sudbini Tomaševića iz Vodica kod Šibenika. O penzionerima Mirjani (71) i Momčilu (76), koji su u zavičaju, u Dalmaciji, sa punim stažom zaradili mirovinu, kao prosvetni radnici. Zajednički radni vek - 66 godina!

Ovo je priča o njihovoj 23-godišnjoj borbi za kućni prag, čiji je epilog - istražni zatvor, u kome su kao optuženici u odsustvu proveli noć i dan. Potom su pušteni. Ali, uz obavezu da se ne udaljavaju sa teritorije Hrvatske do okončanja... Čega? Valjda - do okončanja sopstvenih života. To je, jedino, ovim ljudima ostalo da založe, dokazujući da im je imovina, sticana golim rukama - prevarom oteta.

Sin Tomaševića, Alen, koji od 1999. živi sa porodicom u Nemačkoj i tamo radi, na vest o hapšenju roditelja “Novostima” je javio:

- Čuo sam se s njima. Oboje su u šoku. Majka je jedva govorila. Od oca sam samo čuo: “Sine, ti ne dolazi”. On je dijabetičar i srčani bolesnik, kome je kesa lekova stalni pratilac.

Hapšenju Tomaševića na hrvatskoj granici, na putu prema zavičaju i Dalmaciji, prethodi priča za čitav roman.

Proterani su na početku proteklog rata iz Vodica, 1991. godine. Tada su se zaustavili u Kninu, gde su proveli naredne četiri godine. Odatle ih je, u avgustu ‘95. oduvala “Oluja”. Usledili su dani i meseci po izbegličkim centrima, da bi prognaničko sidro zakačili u Sremu. U Starim Banovcima.

Lomila ih je depresija ravnice. Lomila su ih pitanja sina i ćerke: kako to da baš njih dvoje, koji su svu decu, generacije i generacije školaraca, Hrvata, Srba i Bošnjaka, učili da su “samo deca”... kako za njih nema mesta u zavičaju, na ognjištu? Kako da baš oni, koji su i sinu dali ime Alen, budu prognani i prevareni?

- Odgovor je bio u ćutanju - govori danas Alen Tomašević. - I, nisam ih više ni pitao ništa, kada sam ih jedne noći video kako zagrljeni plaču. Kao deca.

Tomaševići, prosvetni radnici, počeli su u Vodicama da podižu kuću. Polako. Jedan kredit. Drugi. Treći. I ko zna kako su se snalazili, odričući se svega. Prvo su podigli sprat. Pa drugi. Treći. Mislili su na decu. Na dane kada ih neće pitati starost gde je bila mladost.

- Na sve su mislili, samo na rat nisu - kaže Alen.

Proslavili su useljenje. Planirali da od kuće žive i njihovi unuci. Vodice su turističko mesto. Svake sezone, svaka kuća je bila puna gostiju.

- Dok smo kuću zidali, dok smo je napunili, sestra i ja smo bili goli i bosi - seća se Alen Tomašević.- Ali, ne žalim za takvim detinjstvom. Žalim za uspomenama. A sad, potresen sam zbog sudbine roditelja. Kome je trebalo da ih, takve stare, hapsi na granici, trpa u “maricu” i vozi šeststo kilometara do Šibenika.

Početak rata... ponovo sećanja Alena Tomaševića.

- Užasni su bili pritisci na Srbe u Šibeniku i okolini. Markirana je bila svaka srpska kuća. Najpre kuće imućnih. A, sad, kad razmislim, moji roditelji nisu bili imućni, već mučenici koji su se napatili da podignu domaćinstvo od kojeg bismo živeli. Ali je bilo ovako: ili imovinu predaj državi Hrvatskoj ili je pokloni nekome. Ili, zameni sa imovinom nekog Hrvata koji je ostao među većinskim srpskim življem... I Jandro Marić se namerio baš na našu kuću. Govorio je mom ocu: “Vi ne možete ovde, a mi ne možemo u Kninu. Najbolje da se zamenimo.” Otac se lomio, borio. A mi smo se pitali: ima li pravde da Jandri predamo našu velelepnu kuću u Vodicama za neuporedivo manju u Kninu. Da kuću na obali mora menjamo za golet i krš. Ali, izbora nije bilo. Srbi koji su odbijali takve ponude, birali su između života i smrti. Tako smo napravili predugovor sa Jandrom Marićem, uz obećanje Marića da će se, “kada se smiri zlo”, svako vratiti na svoje.

Posle rata...

Tomaševići nisu mogli da se vrate na svoje. Predugovor je, ubrzo, falsifikatom postao validan ugovor. Usledio je spor pred hrvatskim sudovima, uz čiju su pomoć Marići, preko noći, postali vlasnici imovine Tomaševića u Vodicama. Tomaševići su, godinama potom, trošili i snagu i novac da dokažu prevaru. Život im je postao prava agonija. Agonija je potrajala više od dve decenije.

Protekla godina, 6. avgust. Tomaševići uzimaju pravdu u svoje ruke.

- Roditelji i ja smo se spakovali, uputili se u našu kuću. Pozvonili - priča Alen Tomašević. - Snaha Marića, Nevenka, otvorila je vrata. Mi smo je lepo pozdravili, ušli u našu kuću. Popeli se na sprat. Ja sam izašao na terasu i vikao: “Vratili smo se, vratili smo se, mi Tomaševići, na svoje smo se vratili”. Tu smo se zadržali koji sat, a takozvani novi vlasnik nas je prijavio. Stigla je policija, sve troje nas privela i zadržala više od šest sati. I pustila. Na odlasku, dežurni policajac mi je kazao: “Rado bih te, lično, zadržao, ali tužilac neće”. Odgovorio sam mu: “Doći ću ja opet, jer ne dolazim u tuđe, nego u svoje”. Prijava policiji Nevenke Marić, u međuvremenu je postala - tužba. Za sve troje Tomaševića. Ali, za tužbu niko od nas nije znao.

Ova godina, polovina maja...

- Mi smo se ponovo spakovali, ponovo uputili u zavičaj - govori Alen. - Bili smo tamo tri nedelje. Niko nas nije ni potražio, ni pismeno pozvao, a ni priveo. Niti nam je bilo ko kakvu tažbu dostavio. Čak smo, za to vreme, bili kod predsednice nadležnog suda u Šibeniku, Iris Živković, i podneli zahtev za izdavanje kompletnih spisa našeg predmeta u kome dokazujemo da smo prevareni.

Protekla nedelja, 1. jul, ujutro...

- Moji roditelji su se, a zašto i ne bi, ponovo uputili u Dalmaciju. Hrvatska policija ih je zaustavila na Bajakovu. I u “marici” sprovela u istražni zatvor u Šibeniku, po rešenju istražnog sudije Ive Vukelja. Tek u Šibeniku su im saopštili da je protiv njih pokrenuta istraga i poternica radi nedostupnosti, zbog “narušavanja doma” Marića, u leto prošle godine. I poternica i istraga su pokrenuti i za moje roditelje i za mene. Mene su potresle slike roditelja dok su ih uvodili u “maricu”, na Bajakovu. Zamislite, dva penzionera, kao najokorelije kriminalce, hapse i sprovode u zatvor. Prosvetne radnike koji su đake i đake izveli na put. Teško mi je, ali ne bojim se. Stasavao sam uz očevu poruku, koju mi je preneo ne znajući šta će ga snaći: “Sine, kad znaš da je nešto tvoje, ni smrti se ne plaši.”